Зла жена (Ј.С.Поповић)/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Позорје 4.
◄   Позорје 3. Позорје 5.   ►

ПОЗОРИЈЕ 4.

ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ


СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није! (Окрене се на страну.)

ТРИФИЋ: Султано!... Ти се опет срдиш?... Султано!... Зашто, пиле моје, то чиниш?... С отим можеш твом здрављу шкодити.

СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће!

ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити.

СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си.

ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

СУЛТАНА: Гора сам него слушкиња код тебе, напустио си ове да ме каљају од главе до ноге.

ТРИФИЋ (гледи у Персиду): Шта сте јој радили?

ПЕРСИДА (слегне рамени).

СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је задржи.)

ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо.

СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила.

ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате!

СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди! Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш... Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће!

ТРИФИЋ: Како је твоја воља.

СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду.

ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш.

СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе? Оћеш да те посадим на канапе? (Персида изиђе.)

ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, зашто си ти тако незадовољна?

СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши.

ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала.

СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне. Зашто ми ниси ти, као муж, избирао, него си напустио да ме други варају. Оћеш да изгледам у њој као додоле.

ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући.

СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем!

ТРИФИЋ: Добро, обуци је.

СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши. Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује.

ТРИФИЋ: Ти си право дете.

СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже! Зашто ми не даш да сам и ја једанпут злобна, да се и ја као моје

другарице могу осветити?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.