Zla žena (J.S.Popović)/4
| ◄ Pozorje 3. | Pozorje 5. ► |
POZORIJE 4.
TRIFIĆ, PREĐAŠNE
SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije! (Okrene se na stranu.)
TRIFIĆ: Sultano!... Ti se opet srdiš?... Sultano!... Zašto, pile moje, to činiš?... S otim možeš tvom zdravlju škoditi.
SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće!
TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti.
SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si.
TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.
SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge.
TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili?
PERSIDA (slegne rameni).
SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska? (Obzire se da nađe štogod; Trifić je zadrži.)
TRIFIĆ: Nemoj tako, dušo, to nije lepo.
SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila.
TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate!
SULTANA: Ti vidiš, sram te budi! Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš... Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće!
TRIFIĆ: Kako je tvoja volja.
SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu.
TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ.
SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako? Kad umrem, onda ću ovu reč zaboraviti. (Persidi.) Šta mi piljiš u zube? Oćeš da te posadim na kanape? (Persida iziđe.)
TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, zašto si ti tako nezadovoljna?
SULTANA: Misliš ti da sam ja slepica? Kakve si mi aljine načinio? Kakva je ono svila, kakav kroj? Oćeš da me načiniš poslednjom u varoši.
TRIFIĆ: Ta, zaboga, ti si sama izabrala.
SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne. Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole.
TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući.
SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem. Baš ću da je tebi usprkos obučem!
TRIFIĆ: Dobro, obuci je.
SULTANA: Dobro, obuci je, idi kao šljokavica po varoši. Misliš, ne osećam ja šta ti misliš? Ti si muž! Drugi bi ljusno od jeda kad bi vidio da mu je žena nezadovoljna, a on se jošt raduje.
TRIFIĆ: Ti si pravo dete.
SULTANA: Dete? (Plače.) Pravo kažeš da sam kao dete, zašto bi inače morala kuću upaliti od toliki sekatura! Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje
drugarice mogu osvetiti?
|