Зла жена (Ј.С.Поповић)/5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Позорје 5.
◄   Позорје 4. Позорје 6.   ►

ПОЗОРИЈЕ 5.

СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ


СРЕТА (мало наквашен): Добро вече желим, милостиви господине.

ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш?

СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш! Како се слатко с њиме разговара, радије него са својом женом! Ајде, пољубите се једанпут.

СРЕТА: Ја то не тражим, милостива госпођо, али то је познато да је наш господин врло добар и милостив.

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала?

СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути.

СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити!

СРЕТА: Охо, милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор!

СУЛТАНА: Ти си безобразник, ти си нитков!

ТРИФИЋ: Султана!

СУЛТАНА: Први ће ми посао бити да те срамно из вароши протерам.

ТРИФИЋ: Али, шта сад имаш опет с њиме?

СУЛТАНА: Ако си ти просијак, нисам ја.

ТРИФИЋ (неповољно): Султана!

СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи ископам.

ТРИФИЋ: Ти си право дете!

СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету.

СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж!

СУЛТАНА (полети му у очи; Трифић је задржи): Пуштај, или сад ћу и теби очи ископати!

ТРИФИЋ: Али кажи је ли пристојно?

СРЕТА: Милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор!

СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем.

СРЕТА: А, то је млого! Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор. Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује. Богами, то је млого, овде треба да је

човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.)

СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути!

ТРИФИЋ: Оћеш за њим на сокак да трчиш?

СУЛТАНА: Макар у пакао!

ТРИФИЋ: Султана, ти си мене јако увредила.

СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси? Шта си тражио отмену жену, кад јој не знаш чувати чест?

ТРИФИЋ: Ја не знам у чему ти чест полажеш?

СУЛТАНА: да ме којекакве несреће са сокака псују и руже, то је чест код тебе!

ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио.

СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи. Гди су

минђуше с брилијанти, а? За тебе је отмена госпођа?

ТРИФИЋ: Ја сам ти послао човека, зашто ниси узела које ти се допадају.

СУЛТАНА: Ја да узмем, а ти не умеш своју жену с чим да обрадујеш? Оћеш да ми Чивутин замаже очи којечим?

ТРИФИЋ: Па добро, де! Узећу ја.

СУЛТАНА: Добро, де? Добро, де? Само ми донеси, пак ћу иј све изгазити!

ТРИФИЋ: Сад кажи ми тко ти може угодити?

СУЛТАНА (плаче): Ко ми може угодити? Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам? док сам била код родитеља, сваки ми је могао

угодити, а код тебе не може. Код тебе сам пакосна, код тебе сам...

ТРИФИЋ: Каква си била, таква си и сад.

СУЛТАНА: Их! (Стисне зубе.) Иди ми испред очију, или ће сад бити покор од нас!

ТРИФИЋ: Опет почињеш.

СУЛТАНА: Иди, молим те, иди да те не видим, харсузине! Украо си ми три године живота с твојим поступком.

ТРИФИЋ (гледи је жалостиво): Еј, моја Султано, еј, моја Султано! (Наједанпут отиде.)

СУЛТАНА: Чекај само док прођу три недеље, другојаче ћемо се разговарати! (Звони. Персида дотрчи.) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед. (Персида изиђе.) Или ћу бити госпођа у кући,

или ћу све растерати. Нисам ја као печурка из ђубрета израсла.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.