Зец и лав

Зец и лав
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Зец се упозна с једним лавом, упусти се с њим у велики разговор, и међу прочим упита га: „Како то бива да лав, така страшна звер, пак се боји петлова гласа?“

„Томе се није чудити” — одговори лав. —„На земљи нико није савршен, и ако ће ко не знам како славан и силан бити, мора имати неку слабост.” „Ха, међер зашо и ми зецови, како чујемо псе да лају, а ми се уплашимо, пак чистац!” Лав се на то осмехне, и не одговори ништа.

Наравоученије

Да лав овде чистосердечно, без сваког околиша, своју слабост и пред самим зецом исповеда, нити се стиди, нити је таји, — ово је лепо, благородно и лава достојно. Он добро зна да његова изрјадства и превосходителства такова су и толика да једна малена слабост његовој слави и храбрости, које су свету добро познате, ни најмањега уштрба неће нанети. Али се наш сиромах зец овде тако срамоти да је достојан не само смеја и поруганија, него и крајњега сожаљенија. Не зато што је зец, ибо он као зец не само није за похужденије, но има у себи и такова качества и вредности које су заисто похвале достојне. Не говорим овде за његове уши, које као зечје уши таман су како ваља. Но прво, он добро трчи, и далеко боље него многа животиња већа од њега. друго, он има толико памети да често људе и псе прехитри, и испред њих измакне се и утече. Треће, он је здрав, добро се плоди, са својом зечицом у крајњеј љубави и согласију живи, зиму и мраз не токмо ласно сноси, него и по снегу скаче као помаман. Четврто, и за нас најважније, кад га ухватимо, његова је кожа много полезна, а месо, кад се лепо скува и испече, највећа господа и госпође облизују прсте једући га. Ова качества и достојинства свак види да похвалу заслужују. Али у храбрости, или у плашњи и страху, себе намах по лаву стављати, или, што је јоште смешније, с њим се барабарити и: „Међер зато и ми, Dei gratia, Зецови” говорити, — е, зече, брате зече, овде се сасвим заборављаш, жао ми те је, али ти се морам смејати!

Овде можемо очевидно познати како се и ми људи, баш као и ови наш зец, често и љуто варамо сравњивајући и сприуподобљавајући себе онима и у онаковим вештма од којих смо ми врло далеко. Зато нека нам је всегда на памети она предивна и свако злато у цени превосходјаштаја Орацијева сентенција: „Est modus in rebus, sunt certi denique fines, quos ultra citraque nequit consistere rectum: јест начин у вештма, јесу извесни к тому предели преко којих и за којима не може се остановити правост.”

Умерена љубов похвале и разумна жеља славе и лепа имена божествени су дарови, природно усађени у срца наша, која кад се разумно управљају к свакој благородној, својственој и општеполезној добродјетељи нас возбуждавају, настављају и воде. Ове небесне искре свештенаго огња нипошто не ваља угашавати у младим срцам, но на такови благорастворени начин хранити их ту, да им всегда потребну топлоту дају, не причињавајући у њима никаква пожара. Своје вредности познавати, о њима умерено мударствовати и не високоумствовати, на исти начин и своје недостатке и слабости знати, овде лежи узао. С бољима и вреднијима не сравњавати се, но настојати и свака способна средства употребљавати за моћи с временом њима уподобити се. „Aνήρ άβουλος εις κενόν μοχθεί τρέχων: Муж бесовјестан всује се труди трчећи”. Јошт једно: „Кαλώος μεν τρέχουσιν αλλ΄εκτός της οδού: добро трче, али изван пута”. Што ово значи, свак зна. Нађи пре прави пут, пак онда теци. Не млати недозрело воће, кад сазре слађе ће ти бити. Не крши гране које ће ти догодине родити.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.