Човек велеречив
| ←Лонац и тенџера | Човек велеречив Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Зец и лав→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примјечаније. |
Ови дођe с далеког путовања у свој вилајет, па не може да се наисказује гди ти он није био, шта ли ти није видио! И не само то, него се почне хвалити да је и млого којешта учинио. „Остров Родос у Архипелагу, то је остров! Хе, моја браћо, залуду сте живи кад остров Родос нисте видили! Ко остров Родос није видио, нити што зна, нити је видио! Ја ту дођох у време великог вашара, гди се момци ускакују. А кад ти им ја скочих, — стадоше сви као изван себе, нит се нађе ко би се усудио са мном ускакивати! И ако не верујете, а ви идите у остров Родос пак питајте.”
„Одвећ нас далеко шиљеш,” — одговори један од слишатеља. — „Што ћемо се ми толико мучити и дангубити, кад то може и о мањем арчу бити? Скочи да те видимо, пак ето ти нам остров Родос!”
Ништа ти није ружније него кад ко, или беспослен или ако ће и с послом што му драго, нашпацира се по свету (каоно ти наше преподобије), па кад се вратги, а он хоће да загуши људе казујући и шта јест и шта није. Велеречив и велехваљив брат ако из Баната до Пеште оде, кад се врати, тешко оном на кога нападне! Нек сам гледа како ће га се курталисати.
Заисто (без хвале), ја по вишој части волим више слушати него говорити, али бих опет волио у манастиру Крупи с ћускијом камење крчити, каоно сам и онда кад сам из Хопова утекао, или по каменитој планини Вучјаку за Јариће водицу светити, него да ми таки дође на врат. При ручку не марим, јер ми ништа није противније него у време жваћања говорити: ко се ту нађе да за ме говори, велики ми хатар чини. А осим тога, по реду разговор, ван да га је ко под аренду узео. Притом ваља знати да у садање време људи на дела више сматрају неголи на многоречије, и ко се је рад од велехваленија излечити, ово нека му је всегда на памети.
У сваком граду и вароши (а не би згорега било да се и по сели ова наредба учини) да се направи један хоспитал за сиромаш стару и немоћну (право је да свако место своје бедне прикрмљује); да се уреди општа кутија у коју сваки, кад у цркву дође, по свом могућству и произволенију да што за сиромаш прилаже. Но то знам да не би доста било. Дакле нека се учини порез на говорџије. Прво, ко хоће у време јела да говори, кад сви други једу, начаст му, — нула. Ко осим јела хоће више да говори него други, нека плати у вишеречену кутију по форинт на месец. Ко другима отима реч из уста, — један ф. и 30 к. Ко рече: „Јошт ово послушајте”, па кад то сврши, опета друго почиње, нек положи у кутију два форинта. А ко начне једно казивати, пак пре него то доконча прелази у друго, а из другога у треће и тако даље, за сваки прелазак нек метне у кутију по 30 крајцара. А кад се врати на прво говорење, пак не може да га нађе, него нас мучи чекајући и вели: „Помозите ми казати,” зато нек вргне у кутију два ф. и 30 к., зашто се то мучно трпи. Наше жене за сваку новину што у цркви једна другој кажу, само по грошић ако ставе у кутију, биће сила новаца.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|