Два путника и сикира
| ←Зец и лав | Два путника и сикира Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Медвед и пчеле→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примјечаније. |
Двојица путоваху у друштву. Један од њих нађе сикиру, и почне се хвалити говорећи: „Нашао сам сикиру. Вели му други: „Та, брате, кад скупа путујемо, ваљало би да речеш: нашли смо, а не: нашао сам.“ Јок, неће ови ништа од тога да зна. А кад мало почас, ето ти људи на коњи за њима, вичу: „Сикиру!” — „Што ћемо сад? — рекне ови — нагазићемо на сијасет! Они ће рећи да смо им ми украли сикиру. — „Што ти мене сад мешаш: Што ћемо сад и нагазићемо? Реци: што ћy сад и нагазићу, зашто и пре ниси хтео да речеш: нашли смо, него: нашао сам.”
Са свим људма добро је у миру и љубови живити, а с комшијама најбоље. „Бољи је наблизо пријатељ него надалеко брат)” вели Сирах. А премудри Исиод стари како нас лепо о овом совјетује: „Ό τις σέθεν εγγύθι ναίει, τον μάλιστα καλείν επί δαίτα, τοί γαρ ει τι σοι χρήμα γένηται, άξωστοι έκιον: Ко код тебе близу обитава, тога навластито зови на част, ибо они кад ти што до потребе буде, неопојасани притрче.” И на другом месту: „έμμορε τιμής ος τ΄έμμορε γετονος εσθλού: Получио је чест ко је получио комшију добра”. У Атини то би се најпре питало, кад би се дом или добро какво хотело продавати: какви су комшије? Блажене непорочне нарави оних божјих људи гди комшија свето средство значи! Зао и пакостан оном је најгори ком је најближи; напоље такога из града и села, да људе не трује! Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с комшијама живи.
У египетскому отачнику стоји написано да у ливијској пустињи нахођаху се два пустиника, један несторијанин калуђер, а други дервиш мусулман. Ови сваки дан, кад би свршили своје молитве и уређене метаније, пошли би на један недалеко извор по воду; ту, из љубови и ревности к богу, почели би један другога увјештавати да се обрати од заблужденија на прави пут. Но не могући се погодити који је то прави пут — јер би свак од њих хотео да је он сам на блаженом правом путу, а други на проклетом и кривом — реч по реч (каоноти што бива), дошли би од речи на инат, а од ината на кавгу, анатему и проклињање. А кад и ово не би помогло, онда би друг друга с пуним тиквицама воде о главу, и тако би се растали свак задовољан са својом светом ревностију, благодарећи обојица богу што их је укрепио да учине своју дужност, да изобличе нечестије и посраме невјерије. Други, трећи и четврти дан долази дервиш на извор, носећи пуну главу такових крепких доказателства што су му преко ноћ на ум пала, против којих уздаше се да неће моћи други ни уста отворити. Нема онога! Не може ови више да се стрпи, пође заједно и с тиквом да га нађе у колиби; а кад дође, има шта и видити! Лежи они сиромах у љутој огњуштини, и једва изговори: „Воде, за живога бога, изгорех и погибох!”
Видећи га дервиш у тако жалосном состојанију, заборави своје аргументе, притрчи с водом и с сузама у очима. „Аман, кардаш,” — викне — „што је то од тебе?” Напоји га, умије му лице и прохлади га, нити је хотео одступити од њега у све време болести његове. По неколико дана почне се монах попридизати. Ал' ево невоље, пређе огњуштина на дервиша. Онда га други не пусти од себе, но с крајњим усердијем и љубовију послужи га за месец дана. Дâ бог те и други оздрави. Тада ти се обојица освесте, и начну овако између себе говорити: „Брате, није то шала, пустиња је ово! Ми смо овде један другом у невољи и отац и мајка. Оставимо ми унапредак сву вражду и инат, и будимо добри комшије и пријатељи!” — И тако живили су потом у великој љубови и миру. На петнаест година после тога умре дервиш Осман, којега монах Патермутије погребе, и с сузами облије гроб друга свога. Но спомињући се своје огњуштине, не сме сам ту остати. Пређе дан хода даље и останови се с друга три одшелника, но сваке године иђаше посетити гроб свога љубимога Османа на дан погребенија његова. Кад то сазнаду други, весма се соблазне и почну сумњати о његовом благочестију.
Случи се да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!” Кад други то чују, сасвим га осуде за полутурчина и јеретика, оду у ближњи град питати епископа коптскога (то јест несторијанскога) хоће ли га погрепсти по обичају цркве своје. Епископ чловек учен, и за добродјетељ своју весма оглашен (чујући ово знаменито прикљученије, које сам напише и последним за воспоминаније остави), сам оде на погребеније његово, гди учини једно прекрасно погребноје слово, којега је почетак: „Њест суд мој јако суди ваши, ниже пут мој јако путије ваши.”
Ово ја овде придодајем на боље утвержденије Сербљем од древних времена предраге љубови комшијске.
Епископ о ком је више реч звао се Амфилохије. Прилажем овде један леп параграф његове предике, у којему он доказује да Патермутије могао је љубити Османа као друга, комшију илити сосједа, и како благодјетеља свога, могао је и богу се за њега молити: из овога се толико више познаје доброта срца његова. А бог, сам једини праведни судија, који ће свакому по делу, по совјести и по мери знања његова судити, он зна најбоље што ће с ким учинити, нити ће на то од људи совјета требовати. Даје за пример Мојсеја, који овако говори молећи се богу за Јудеје: „Или прости и њима, или изглади и мене из књиге живота”; даје апостола Павла, који вели да би хотео од самога Христа отлучен бити кад би чрез то могло бити да се Јудеји спасу! Што права љубов неће рећи! Што ли неће поднети! „Крјепка јако смерт љубов.” Ово му је конац.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|