Zec i lav
| ←Čovek velerečiv | Zec i lav Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Dva putnika i sikira→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Zec se upozna s jednim lavom, upusti se s njim u veliki razgovor, i među pročim upita ga: „Kako to biva da lav, taka strašna zver, pak se boji petlova glasa?“
„Tome se nije čuditi” — odgovori lav. —„Na zemlji niko nije savršen, i ako će ko ne znam kako slavan i silan biti, mora imati neku slabost.” „Ha, međer zašo i mi zecovi, kako čujemo pse da laju, a mi se uplašimo, pak čistac!” Lav se na to osmehne, i ne odgovori ništa.
Da lav ovde čistoserdečno, bez svakog okoliša, svoju slabost i pred samim zecom ispoveda, niti se stidi, niti je taji, — ovo je lepo, blagorodno i lava dostojno. On dobro zna da njegova izrjadstva i prevoshoditelstva takova su i tolika da jedna malena slabost njegovoj slavi i hrabrosti, koje su svetu dobro poznate, ni najmanjega uštrba neće naneti. Ali se naš siromah zec ovde tako sramoti da je dostojan ne samo smeja i poruganija, nego i krajnjega sožaljenija. Ne zato što je zec, ibo on kao zec ne samo nije za pohuždenije, no ima u sebi i takova kačestva i vrednosti koje su zaisto pohvale dostojne. Ne govorim ovde za njegove uši, koje kao zečje uši taman su kako valja. No prvo, on dobro trči, i daleko bolje nego mnoga životinja veća od njega. drugo, on ima toliko pameti da često ljude i pse prehitri, i ispred njih izmakne se i uteče. Treće, on je zdrav, dobro se plodi, sa svojom zečicom u krajnjej ljubavi i soglasiju živi, zimu i mraz ne tokmo lasno snosi, nego i po snegu skače kao pomaman. Četvrto, i za nas najvažnije, kad ga uhvatimo, njegova je koža mnogo polezna, a meso, kad se lepo skuva i ispeče, najveća gospoda i gospođe oblizuju prste jedući ga. Ova kačestva i dostojinstva svak vidi da pohvalu zaslužuju. Ali u hrabrosti, ili u plašnji i strahu, sebe namah po lavu stavljati, ili, što je jošte smešnije, s njim se barabariti i: „Međer zato i mi, Dei gratia, Zecovi” govoriti, — e, zeče, brate zeče, ovde se sasvim zaboravljaš, žao mi te je, ali ti se moram smejati!
Ovde možemo očevidno poznati kako se i mi ljudi, baš kao i ovi naš zec, često i ljuto varamo sravnjivajući i spriupodobljavajući sebe onima i u onakovim veštma od kojih smo mi vrlo daleko. Zato neka nam je vsegda na pameti ona predivna i svako zlato u ceni prevoshodjaštaja Oracijeva sentencija: „Est modus in rebus, sunt certi denique fines, quos ultra citraque nequit consistere rectum: jest način u veštma, jesu izvesni k tomu predeli preko kojih i za kojima ne može se ostanoviti pravost.”
Umerena ljubov pohvale i razumna želja slave i lepa imena božestveni su darovi, prirodno usađeni u srca naša, koja kad se razumno upravljaju k svakoj blagorodnoj, svojstvenoj i opštepoleznoj dobrodjetelji nas vozbuždavaju, nastavljaju i vode. Ove nebesne iskre sveštenago ognja nipošto ne valja ugašavati u mladim srcam, no na takovi blagorastvoreni način hraniti ih tu, da im vsegda potrebnu toplotu daju, ne pričinjavajući u njima nikakva požara. Svoje vrednosti poznavati, o njima umereno mudarstvovati i ne visokoumstvovati, na isti način i svoje nedostatke i slabosti znati, ovde leži uzao. S boljima i vrednijima ne sravnjavati se, no nastojati i svaka sposobna sredstva upotrebljavati za moći s vremenom njima upodobiti se. „Aνήρ άβουλος εις κενόν μοχθεί τρέχων: Muž besovjestan vsuje se trudi trčeći”. Jošt jedno: „Kαλώος μεν τρέχουσιν αλλ΄εκτός της οδού: dobro trče, ali izvan puta”. Što ovo znači, svak zna. Nađi pre pravi put, pak onda teci. Ne mlati nedozrelo voće, kad sazre slađe će ti biti. Ne krši grane koje će ti dogodine roditi.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|