Звонимир/58
| ←Тринајести призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ЧЕТРНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Петнајестијести призор→ |
ЧЕТРНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Лиепосава и Драгојла (уђу)
ЛИЕПОСАВА (гледи по соби):
Како ј' овдие лиепо и весело,
А код мене никад дан несвиће,
Већ све ноћ је, ноћ, ноћ, и увиек ноћ! —
Ко су ово'? Што то јагње клечи
Пред тим грозним вуком?
(приступи Радовану и пружа му руке да га дигне)
Биежи к мени,
Јагње мало, раздерат' ћеду те.
О и ја сам тако мало, биело,
Ниежно јагње имала, па су ми
Из крила га изтргли звиерови,
И јадно су тужно раздерали.
(плаче)
БАН ПЕТАР (Драгојли):
А што сте је из собе пуштали?
ДРАГОЈЛА:
Војници су по двору ходили,
Па дођоше и у нашу собу,
Она одмах на врата напоље,
И недаде с' прије достигнути.
БАН ПЕТАР:
Одведи је!
ЛИЕПОСАВА:
О недам се више
У гроб онај жива закопати!
(Звонимиру)
Твоје лице благо ми се сија,
Ти си ваљда анђео небесни,
О недај ме, да ме у гроб метну.
(приљуби му се)
ЗВОНИМИР (гледи бана):
Ко је ово?
ЛИЕПОСАВА:
Непитај те људе.
Казат' ће ти, да сам љута змија,
Која срдце отчино угриза,
Казат' ће ти, да сам вампирица,
Што крв пије из срдца отчина,
Казат' ће ти, да сам отров љути,
Који живот у отцу убија —
Невиеруј им, и недај ме њима!
Ви'ш како ме мрко гледе? Како
Руке к мени пружају крваве,
Да ме сграбе, да ми груд раздеру,
И живо ми срдце изчупају?
О недај ме, анђелу Божији!
ЗВОНИМИР:
Недам им те, умири се само!
Ова рука има доста снаге
Да т' сачува од сваког' насиља.
ЛИЕПОСАВА:
(молећим гласом)
Ишти од њих моје мало јагње.
(бану)
Ти си моје јагњешце узео,
Дај га амо, јер видиш овога,
За то јагње овај ће т' убити.
(Звонимиру)
Сграби тога вука снажном руком,
Притисни га, нек јагње избљује...
Он је моје јагње прождерао...
О како је то моје јагњешце
Лиепо било... тако к'о ти што си...
Тако с' исто и оно сијало...
(оде к Радовану, узме га за руку и доведе га к Звонимиру)
Биежи амо... ти ћеш од сад' бити
Моје мало милено јагњешце...
Ал' те нећу дати оном' вуку...
ЗВОНИМИР:
Каква мис'о мозак ми пробија! —
ДРАГОЈЛА:
Лиепосаво, хајдемо одавдие.
ЗВОНИМИР:
Лиепосава! Ко је то диевојко?
БАН ПЕТАР:
(приступи јој)
Иди само, иди драго диете. —
ЗВОНИМИР:
Је л' то Лиепа?
БАН ПЕТАР:
Лиепа, Звонимире!
Ниј' умрла, ал' мртва је давно!
ЛИЕПОСАВА:
Звонимире! ко изрече име,
Које звони као мир и радост?
Звонимир је лиепо име, људи;
Одавно ми није зазвонило!
Нико никад' рећи га нехтиеде.
Само зора, кад ме је будила,
Са тим ме је именом будила;
И сан мили, кад ме успављива,
С тим именом успавао ме је.
(Звонимиру)
Јеси ли ти кад то име чуо?
ЗВОНИМИР (кроз сузе):
Лиепосаво!
ЛИЕПОСАВА:
(узвери се и гледа га)
ЗВОНИМИР:
Драга Лиепосаво!
Зар да такву данас угледам те!
ЛИЕПОСАВА (буди се):
Од куд' глас тај!
ЗВОНИМИР (Радовану):
Сине, то је сладка мајка твоја.
О зовни је тим сладким именом,
Можда ће јој милина његова
Дух успаван моћи пробудити.
РАДОВАН (приступи јој):
Мати! Мати! (падне јој око врата)
ЛИЕПОСАВА:
(тура га од себе и гледи га чудно)
ЗВОНИМИР:
Пригрли га к срдцу материном,
То је оно твоје мало јагње;
То је син твој! а ја сам Звонимир!
ЛИЕПОСАВА:
(гледи диете па Звонимира, као да се пробуди)
Звонимире! (разшири руке)
ЗВОНИМИР:
Познаде ме!
ЛИЕПОСАВА:
(падне му онесвиешћена на груди)
ЗВОНИМИР:
Умире!
Лиепосаво, само сад' неумри!
Само час два пробави на земљи,
Да од сина име мајке чујеш,
Да му дадеш материн благослов,
(метне је на једну столицу)
РАДОВАН:
(клекне крај ње и љуби јој руку)
Мајко, сладка мајко! Погледај ме!
Јошт ме само једаред погледај!
Отче! недај да нам мајка умре!
Тек је добили, па да је изгубим!
Мати! мати!
ЛИЕПОСАВА (прогледи)
БАН ПЕТАР:
Брже по лиекаре!
Јошт живота у њој има! Брже!
(излети напоље)
|