Звонимир/59
| ←Четрнајести призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ПЕТНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Шеснајести призор→ |
ПЕТНАЈЕСТИ ПРИЗОР
ЗВОНИМИР:
Свемогући отче над облаци!
Све ми узми, што си ми год дао,
И сам живот немој ми штедити,
Само овој твојој светој кћери
Дај живота, ма и на час само.
Награди је, јер је заслужила
Дугом смрћу за млада живота!
ЛИЕПОСАВА (тихо):
Звонимире!
ЗВОНИМИР:
(клекне с друге стране и узме је за руку)
Ту сам, мила!
ЛИЕПОСАВА (гледи га):
Јеси л'
Ти Звонимир?
ЗВОНИМИР:
Ја сам драга душо!
Петнајест је година протекло,
Одкако се задњи крат видисмо.
Што би младић, сад је зриео човиек.
ЛИЕПОСАВА:
Ти си! Ти си! (погледи на Радована)
ЗВОНИМИР:
То је наш син, Лиепа!
Око ти га познати неможе,
Ал' мајчино срдце познат' ће га.
ЛИЕПОСАВА:
(пружи руке да га загрли, ове јој клону)
РАДОВАН:
Мајко сладка, загрли свог' сина!
ЛИЕПОСАВА:
Мајко! (плаче тихо, уједаред скочи и загрли диете)
Сине! (клоне на столицу)
ЗВОНИМИР:
Убит' ће је радост!
Ћути, сине, док се неоснажи.
|