Звонимир/57
| ←Дванајести призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Четрнајести призор→ |
ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР
РАДОВАН (уђе):
Ту сам, отће, заповиедај, шта ћеш?
ЗВОНИМИР:
(приведе га к старцу)
Погледај га! Срећа му је дала
Лик материн, тако исто мио,
К'о што нам је у мајке му био.
БАН ПЕТАР (окрене главу)
РАДОВАН:
Ко је, отче, тај ужасни човиек?
Дрхће м' срдце, кад у ниега гледим.
(одступи даље)
ЗВОНИМИР:
Иди, сине, и клекни пред њега,
И узми му руку па је љуби,
И кажи му: драги диеде! Прими
У наручја рођеног унука,
Који ће те миесто мајке љубит',
Који ће те стара његовати,
На смрти ти очи затворити.
Иди, сине! — Иди, Радоване!
РАДОВАН:
Је л' то отац моје сладке мајке?
Та ти си ми за њу казивао,
Да је била лиепа, као зора,
Љубка као оно јутро мајско,
И умилна к'о цвиетно пролиеће:
А гле како овај човиек гледи,
Као небо кад се бура справља.
Несмием, отче, к њему приступити...
Немож' то бит' отац моје мајке!
ЗВОНИМИР:
Ништ' се небој, моје диете драго!
Диеда ти је несрећа постигла,
А несрећа лице помрачава,
И у очи муње усађује.
Чини само, што ти отац каже,
Па ће му се лице разведрити,
А у оку радост заблистати,
Те ће бити љубче и ведрије
Него небо послие буре силне.
РАДОВАН:
(приступи к бану Петру и клекне пред њега)
Драги диеде, пружи ми десницу,
Да је љубим миесто моје мајке.
|