Zvonimir/58
| ←Trinajesti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić ČETRNAJESTI PRIZOR |
Petnajestijesti prizor→ |
ČETRNAJESTI PRIZOR
Lieposava i Dragojla (uđu)
LIEPOSAVA (gledi po sobi):
Kako j' ovdie liepo i veselo,
A kod mene nikad dan nesviće,
Već sve noć je, noć, noć, i uviek noć! —
Ko su ovo'? Što to jagnje kleči
Pred tim groznim vukom?
(pristupi Radovanu i pruža mu ruke da ga digne)
Bieži k meni,
Jagnje malo, razderat' ćedu te.
O i ja sam tako malo, bielo,
Niežno jagnje imala, pa su mi
Iz krila ga iztrgli zvierovi,
I jadno su tužno razderali.
(plače)
BAN PETAR (Dragojli):
A što ste je iz sobe puštali?
DRAGOJLA:
Vojnici su po dvoru hodili,
Pa dođoše i u našu sobu,
Ona odmah na vrata napolje,
I nedade s' prije dostignuti.
BAN PETAR:
Odvedi je!
LIEPOSAVA:
O nedam se više
U grob onaj živa zakopati!
(Zvonimiru)
Tvoje lice blago mi se sija,
Ti si valjda anđeo nebesni,
O nedaj me, da me u grob metnu.
(priljubi mu se)
ZVONIMIR (gledi bana):
Ko je ovo?
LIEPOSAVA:
Nepitaj te ljude.
Kazat' će ti, da sam ljuta zmija,
Koja srdce otčino ugriza,
Kazat' će ti, da sam vampirica,
Što krv pije iz srdca otčina,
Kazat' će ti, da sam otrov ljuti,
Koji život u otcu ubija —
Nevieruj im, i nedaj me njima!
Vi'š kako me mrko glede? Kako
Ruke k meni pružaju krvave,
Da me sgrabe, da mi grud razderu,
I živo mi srdce izčupaju?
O nedaj me, anđelu Božiji!
ZVONIMIR:
Nedam im te, umiri se samo!
Ova ruka ima dosta snage
Da t' sačuva od svakog' nasilja.
LIEPOSAVA:
(molećim glasom)
Išti od njih moje malo jagnje.
(banu)
Ti si moje jagnješce uzeo,
Daj ga amo, jer vidiš ovoga,
Za to jagnje ovaj će t' ubiti.
(Zvonimiru)
Sgrabi toga vuka snažnom rukom,
Pritisni ga, nek jagnje izbljuje...
On je moje jagnje prožderao...
O kako je to moje jagnješce
Liepo bilo... tako k'o ti što si...
Tako s' isto i ono sijalo...
(ode k Radovanu, uzme ga za ruku i dovede ga k Zvonimiru)
Bieži amo... ti ćeš od sad' biti
Moje malo mileno jagnješce...
Al' te neću dati onom' vuku...
ZVONIMIR:
Kakva mis'o mozak mi probija! —
DRAGOJLA:
Lieposavo, hajdemo odavdie.
ZVONIMIR:
Lieposava! Ko je to dievojko?
BAN PETAR:
(pristupi joj)
Idi samo, idi drago diete. —
ZVONIMIR:
Je l' to Liepa?
BAN PETAR:
Liepa, Zvonimire!
Nij' umrla, al' mrtva je davno!
LIEPOSAVA:
Zvonimire! ko izreče ime,
Koje zvoni kao mir i radost?
Zvonimir je liepo ime, ljudi;
Odavno mi nije zazvonilo!
Niko nikad' reći ga nehtiede.
Samo zora, kad me je budila,
Sa tim me je imenom budila;
I san mili, kad me uspavljiva,
S tim imenom uspavao me je.
(Zvonimiru)
Jesi li ti kad to ime čuo?
ZVONIMIR (kroz suze):
Lieposavo!
LIEPOSAVA:
(uzveri se i gleda ga)
ZVONIMIR:
Draga Lieposavo!
Zar da takvu danas ugledam te!
LIEPOSAVA (budi se):
Od kud' glas taj!
ZVONIMIR (Radovanu):
Sine, to je sladka majka tvoja.
O zovni je tim sladkim imenom,
Možda će joj milina njegova
Duh uspavan moći probuditi.
RADOVAN (pristupi joj):
Mati! Mati! (padne joj oko vrata)
LIEPOSAVA:
(tura ga od sebe i gledi ga čudno)
ZVONIMIR:
Prigrli ga k srdcu materinom,
To je ono tvoje malo jagnje;
To je sin tvoj! a ja sam Zvonimir!
LIEPOSAVA:
(gledi diete pa Zvonimira, kao da se probudi)
Zvonimire! (razširi ruke)
ZVONIMIR:
Poznade me!
LIEPOSAVA:
(padne mu onesviešćena na grudi)
ZVONIMIR:
Umire!
Lieposavo, samo sad' neumri!
Samo čas dva probavi na zemlji,
Da od sina ime majke čuješ,
Da mu dadeš materin blagoslov,
(metne je na jednu stolicu)
RADOVAN:
(klekne kraj nje i ljubi joj ruku)
Majko, sladka majko! Pogledaj me!
Jošt me samo jedared pogledaj!
Otče! nedaj da nam majka umre!
Tek je dobili, pa da je izgubim!
Mati! mati!
LIEPOSAVA (progledi)
BAN PETAR:
Brže po liekare!
Jošt života u njoj ima! Brže!
(izleti napolje)
|