Женидба и удадба/9
- УГЛЕД 9.
ДЕВОЈКА, МАТИ
ДЕВОЈКА: Шта ме зовете?
МАТИ: Довече ће ти бити прстен.
ДЕВОЈКА: Ала врагу...
МАТИ: Зар ти није по вољи?
ДЕВОЈКА: По вољи, кад нема бољега.
МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила.
ДЕВОЈКА: Ја знам. Да сте ме удали кад сам била од шеснаест година, него ви све: „Млада ми је девојка, млада ми је девојка.“
МАТИ: Пак и јеси била млада.
ДЕВОЈКА: Дабогме млада, сад ето како се удајем.
МАТИ: Пак шта ће? Момак је леп, а види се и добар бити. Уз то је јошт и богат, па куд ћеш више?
ДЕВОЈКА (наслони главу на руку, па се замисли).
МАТИ: Ајде шта си луда. Познајем ја, ти ћеш бити срећна с њим.
ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен.
МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји. А друго, богме ћерко, и ти не можеш млого пробирати; мало ти је време прошло, а други траже и новаца млого.
ДЕВОЈКА (плаче): Ја знам да сам несрећна.
МАТИ: Ајде, немој бити луда! Тако сам и ја лудовала кад сам се прстеновала, пак после, красно задовољна.
ДЕВОЈКА: Дабом’!, кад нисте били лепи!
МАТИ: Ајд бестрага; ја нисам била лепа, него ти с том ногом!
ДЕВОЈКА (плаче): Сад ми се још подсмевајте.
МАТИ: Но, доста већ, иди те гледај за довече!
ДЕВОЈКА (устане): Да га ђаво носи и с прстеном и удајом! (Одлази.)
МАТИ: Луда девојка! Али тако свака мора мало да прозанати. Ја сам јошт горе чинила.
|