Женидба и удадба/8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО
◄   УГЛЕД 7 УГЛЕД 8. УГЛЕД 9   ►



УГЛЕД 8.



МАТИ С ДЕВОЈКОМ, ПРЕЂАШЊИ

ДЕВОЈКА (приступи проводаџији, па га пољуби у руку).

ПРОВОДАЏИЈА: Жива била, снао!

ОТАЦ: Послужи, Јулка, наши гости слабо пију.

ПРОВОДАЏИЈА: Стиде се, то јест, ха, ха, ха! (Девојка понуди проводаџију.)

ПРОВОДАЏИЈА (тихо): Гледај каквог сам ти момка довео, као да га је молер писао: А јошт док му у кућу уђеш. Шта велиш, то јест, би л пошла за њега?

ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата.

ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште. (Гласно.) Свако добро и срећу!

ОТАЦ: Да Бог да!

ПРОВОДАЏИЈА (напије се, па опет тихо девојки): Проводаџији леп дар, то јест. (Младожењи, ког девојка послужује.) Дед, младожења, овакве девојке нема у нас, то јест. (Младожења дарује девојку; она опет пољуби проводаџију у руку и одлази.)

ПРОВОДАЏИЈА: Е, фала богу, срећно свршисмо!

МАТИ: Само срећу од Бога!

ОТАЦ: То и ја кажем.

МЛАДОЖЕЊА (проводаџији тихо): Новце, забога!

ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће.

МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу!

ОТАЦ: Та изволте, пијте. Дед море, пуницо, шта си се ти улењила.

МАТИ (точи): Заповедајте.

ПРОВОДАЏИЈА: Срећу и здравље од Бога, да Бог да што смо започели да срећно свршимо, да се пофалите и ви с нама, и ми с вама!

МАТИ: Да Бог да и мати Божија, само љубав и добар живот.

МЛАДОЖЕЊА: (Та новце, зар не чујеше?)

ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, ви знате садашњи обичај. Истина, као што сам, то јест, и казао, наш младожења има кућу, винограде, воденице (младожењи), две или три? - уверићете се, то јест, свашта доста. Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има.

ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије.

ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо.

МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

ОТАЦ: Мислио сам дати пет хиљада, и тако сам и казивао; но опет мислим, боље је више негол мање.

ПРОВОДАЏИЈА (младожењи): Е, видите л’, то јест!

МЛАДОЖЕЊА: Ја управо нисам стао за новцима, нешто сам дао и под интерес, а уложио сам и у ракију; него сам добио вољу да начиним једну воденицу, па би ми баш сад требало.

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови!

МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!

ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, то јест, тако; код добри и поштени људи нема млого извијања, то јест, и кубуре. Кад ће бити весеље? (Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест?

МАТИ: Она вели, како старији уреде.

ПРОВОДАЏИЈА: То је знак да јој је по вољи, то јест. (Младожењи.) Пак шта велите, кад ћемо?

МЛАДОЖЕЊА: Како они нареде.

МАТИ: Знате, девојки ваља млого којешта, а ради смо да нам не црвени образ. Зато ћемо јавити, докле јошт видимо.

ОТАЦ: Ако вам је повољно, довече може бити прстен, па већ после видићемо.

ПРОВОДАЏИЈА: То је добро, (младожењи) а?

МЛАДОЖЕЊА: Ја не браним, да не морамо опет долазити.

МАТИ: И ја кажем, зашто би двапут трошили.

ПРОВОДАЏИЈА: Већ за трошак није, то јест, ништа, него пропада, то јест, кућа.

МАТИ: И то, и то.

ПРОВОДАЏИЈА: Ајде, младожења, жури се што треба, то јест, за довече. (Младожења пољуби оца и матер у руку, они њега у образ.)

ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу!

ОТАЦ: Збогом!

ПРОВОДАЏИЈА (у поласку матери): Пак пријо, само једну добру киселу чорбу за вечеру, то јест.

МАТИ: Што год заповедате, све ће бити.

ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе, и право је, каква је лепа прилика, то јест. Онако једног печеног ћурка с целером, то јест, а пријатељу, шта велиш?

ОТАЦ (смеши се): Тако, тако, кажите им све; јер знате какве су жене: „Е, па нисмо знале“.

ПРОВОДАЏИЈА: За тесто вам слабо марим, само нек је добро вино.

ОТАЦ: Већ зато ћемо се потрудити.

ПРОВОДАЏИЈА: Е, сад, збогом! (С младожењом одлази.)

ОТАЦ: Но, фала богу, скиде ми се брига с врата!

МАТИ: Види се бити добар момак.

ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће.

МАТИ: Кога ћемо звати на прстен?

ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти.

МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка.

ОТАЦ: Шта ће ти тај?

МАТИ: Та знаш, добар је на језику, ако ови окупе за новце.

ОТАЦ: Па ради како знаш. (Одлази.)

МАТИ (спрема с астала): Добро је, добро је. Фала богу, кад се сврши. - Јулка!

ДЕВОЈКА (из друге собе): Чујем, мамо.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.