Душан М. Ћирић: Седењћа и седенћарске песме у Лужници

Додај везе
Извор: Викизворник

Душан М. Ћирић: СЕДЕЊЋА И СЕДЕНЋАРСКЕ ПЕСМЕ У ЛУЖНИЦИ[уреди]

                                                      Преко лета — село без сељака
     Ако путника или намерника из туђине нанесе пут у ма које село у Лужници (пиротски крај), у току лета, у сезони приспелих и нагомиланих пољских радова, не би требало да се изненади кад затекне село без сељака. Тако је било од давнина у ово доба године, па умногоме и сада. У то време сви они који су способни за тежачки рад, оба пола, нису у селу већ од раног јутра на имањима у пољу. Код куће остаје само овде-онде по који оронули старац или старица. Па ипак, не седе прекршгених руку. Неко треба да припази на стеону краву, спрасну свињу, на кокошке да не чепркају по лејама и усевима, да сврака или кобац не однесе које пиле, да ухвати рој из кошнице, заложи ватру и припомогне редари у спремању ручка и вечере; ко би други то чинио него онај који је остао у кући. Ако нико не остаје, онда је кућа дању закључана а до повратка укућана чува је само пас.
     Са родитељима су одлазила и деца. С једне стране, није имао ко да брине о њима, а с друге, била су од користи и помоћи родитељима. Навикавана су од малена да и она нешто припомогну. Било је посла и за њих. Обављала су ситне, али корисне послове: водила волове у бразду, доносила воду, забављала малу децу, чувала стоку, а то је све одмењивало старију радну снагу.
     Због масовног одласка на рад лети, добијао се утисак да у селу нема нигде живе душе. На посао се одлазило рано, у свануће, да би се по хладовини, док не припече звезда, урадило што више. Одлазак и повратак увек је био праћен песмама. Време које приказујемо (пре првог светског рата) обиловало је њима. Оне су биле будилник за рано устајање, а за повратак тежака наговештај да се приближују селу. Стога се могло чути: „Ајде, дизајте се!... Још када пројдоше и пропојаше горњомалће. До с'г су искарале јед'н постот". Или: „Жетвари поју, вртају се, а ја још несм турила воду за качемак. Че ме потурче за вечеру”! вајкала би се недељара.
     Није се певало само при одласку и повратку; приликом рада на њиви много више. По њима се знало кад је било време ручку и докле се стигло у раду. Чим би „работници" (под тим називом су познати они који нешто раде) угледали недељару да им носи ручак, одјекнула би песма:

     Аа кад је постот био при крају или се посао завршавао на њиви, певала се песма:

СЕДЕЊЋА[уреди]

     Тако је у селу било у току лета, док су сељаци били на раду. Мећутим, друкчије је било кад се зајесени и обере летина. Онда село оживи — као у кошници. Још ако је била година берићетна, онда „јече гајде и певанке нових пријатеља”, а на седењћама — песме девојака.
     У Лужници су седењће одржаване у сваком селу, као, уосталом, и у другим селима у пиротском крају. Одржавају се и сада, али нема толико посетилаца као што је било у прошлости. Ако је село било веће, онда их је било у свакој махали. Обично су одржаване на раскрсницама сокака, под ведрим небом, а кад захладни, онда у некој казаници, напуштеној згради или некој другој која може да послужи за ту сврху. Стари веле да су седенћарке зими и ноћевале у њима. Мада су момци са њима проводили ноћи до неко доба, „чувао се образ”.
     За женску чељад која је одлазила на седењће (девојке, жеие и одраслије девојчице) у Лужници се каже седенћарка, за мушку (момке, одрасле дечаке) седенћари, а за седењку — седењћа. Ти називи се стално помињу у говору и у седењћарским песмама.
     Седењке су одржаване после обављене вршидбе, али су пун замах имале после бербе кукуруза. У току седмице није их било само уочи среде, петка, недеље или неког верског празника, „јербо неје арно да се работи уочи тија дни, тека је остало оди стари”. Иначе, седењке су биле омиљено састајалиште младих. На њима су стварана нова позианства са момцима из суседних села, а са својима утврћиване везс које су већ постојале. Оне су биле, у ствари, место, где се припремао будући брак. Дешавало се, додуше не често, да нека девојка побегне за момка. За такву девојку се каже побегуља. Но то се одигравало по претходном споразуму и договору, мада су седенћарке после тога чина ударале у велика звона како је „одвлечена; па би се могло помислити како је то било мимо њене воље. А и сама побегуља давала је повода да се тако мисли. Кад је момак са својом дружином водио испод руке, она се тобож опирала, па и гласно клела, а шапатом говорила: „Ако окам, ви си ме водете.”

ПРИПЕВ — ПОЗИВ ЗА СЕДЕЊЋУ[уреди]

     Главни организатори седењће биле су девојке. Ове су одрећивале место, старале се о огреву, позивале момке из села или слале „абар” у суседна места о почетку одржавања. То су чиниле речима: „Еј, дојди кночи, че буде на седењћу онаја, ти знаш”, или другарици: „Мори, немој да не дојдеш, ја реко на онога да дојде."
     На месту на коме је одржавана седењка обавезпо је ложена ватра. Док су ноћи биле топле и пријатне, паљен је пуздер, а кад захладни — дрва од отпадака, која су доносиле седењћарке приликом доласка, јер седењка није седењка „ако се не накладе огањ".
     Поред усмене опомене у току дана, седенћарке су позиване општим и посебним песмама — припевима. У општим су позиване све „друшће" а у припевима појединачно. Од општих, биле су најпознатије:

Или:

     Припева има много више. То су у ствари, кратки стихови у којима су, по имену, момци и девојке, позивани да доћу на седењку, као:

     Девојке су знале ко се од момака занима са којом девојком, и обратно, па су у припевима спомињана њихова имена. Њихова љубав није била тајна за село, па и за родитеље, само је казивана другим речима: бећендишу се, орате, л’жу се, влаче се. У говору је казивано: „Перса и Мирко се бећендишу оди поодавно, ама који им је ћавол та се не узимају, бог ли и' убил”! — „Зоринка и Богдан орате алалем две године, тешко да буде оди њи' нешто, сваћају се сваћи д'н, а овам — душа"! — „Јелена и Мирко се залагаше, залагаше, ама и иа л'жуту че дојде крај: сестрица ми рече да че се узну”. — „А, Кошута и Стојко не влаче се од јучер, још од ланског светог Илију, до када че да буде това њино влачењс, бог ти знаје. Иде Вида да види!"
     Кад нека седенћарка обећа а не дође, онда се проклиње општом и посебном клетвом. Општа клетва односи се на све одсутне, а посебна са поменом имена.

     Пошто су седењке одржаване одмах после вечере, храна није ношена, осим по који куван клип кукуруза или неколико сирових, затим нешто од ошава, као: крушке, јабуке, шљиве, ораси, лешници. У девојачким џеповима увек је могао да се нађе по који плод воћа.

ДОЛАЗАК НА СЕДЕЊЋУ[уреди]

     На седењћу нису долазиле само девојке и момци. Око ватре могла су се видети и друга лица оба пола, као: млаће и старије жене, по која старица, одраслија деца, неки зрео човек, сеоска стража или неко други. Са момцима је долазио и по који ожењен вршњак. Седенћаркама је служио за подсмех и задиркивање: „Што се па ти довлачиш! Иди си легај при жену, да се некој друђи не примакне."
     Приликом доласка доносио се пуздер, нарамак дрва (сучће), шаша, по који пањ, колико да сваки да свој допринос за огрев. Момци то нису чинили, али ако би се указала потреба, страдао би нечији плот. — „Оно и ми смо ишли ио седењћу, не може да се каже да несмо, ама несмо праили овакве штете. Ете, ноч'с ми седенћари изгорели плот" — жалио би се сутрадан неки домаћин.
     Седенћарке су се поздрављале поздравом: „Добро вечер ви седенћарће!" — „Добре ни дошле! Што се забависте"? — „Једно ли је у дом, де овој де оној, оно време прооди. Па почека док легоше тата и нана, а овија два коколана, не тејаше да легну. Оче на седенћу па на седснћу. Што чу, довлеко и'!" Тако су се правдале жене. А ако би дошла која старица, долазак је правдала речима: „Старчината заспа, ја поседе уз огњиште сама, како чутук, ноч година, не спи ми се, па дојдо да поседим. Оно оди мене нема голема работа, остаре се деца, остаре! Оди старос немало поголема болес. Ако кад чујем да појете, оно се подмладим. Де, деца, попојте, како је летело тиче по јато. Баба ју је млого попојала".

     Тако су седенћарке певале песме по свом избору на подстрек или захтев некога од присутних.
     Дешавало се, не једном, да неко дође и поседи око ватре иако није припадао седенћарима. То су били случајни пролазници, најчешће пастири са појата који су се враћали кућама. Или, неко ко је пролазио кроз село идући у своје да би предахнуо, „зачурио тутун” и продужио даље. Није изостајао и по који „кевлија" у повратку са казанице или неког весеља. Док је био пристојан, нико га не би дирао, али ако би лупетао којешта — „што се не орати”, добијао би кудељу у лећа или би га момци „истрезнили" по кратком постуку.
     Момци су долазили на седељке мало касније, кад су је напуштале старије жене. Као по неком писаном правилу најпре су их обилазили, враћали, шетали горе-доле, док се не би сваки нашао поред своје девојке. Или су мање групе одлазиле у суседна села, ако су претходно добили „визу" од тамошњих момака, јер:

Или:

     Тако се скупо плаћало комшијско јаје, које је било увек веће, јер је свако село имало по неког Димитрашка или Милоша Сланог.

СЕДЕЊЋА — РАД И ЗАБАВА[уреди]

     Седењће су имале радни и забавни карактер. Свака седељћарка радила је неки ручни рад. Предење вуне и кучине било је највише заступљено. Од ње су после уврткавања и бојења плетене чарапе, рукавице, дечје капице или ткане разне врсте поњава (црге за покривање — вунене и пртене, шаренице), затим су ткаии вунени појасеви, (широки до 20 ст), увек црвене или затворено црвене боје, јастуци, мушке и женске тканицс, пртенице, а од конопљаног платна шивене су пртене мушке, женске н дечје кошуље (гаће се тада нису носиле; шивење је било такоће женски ручни рад). Од њега је кројена исаја, летњи женски хаљетак, без рукава, налик на сукно, расечено по средини на предњој страни. Пртенице (сукно, шајак) биле су основ народне мушке и женске ношње. Од њих су терзије (ручно) шили мушке хаљетке; то су: бревенеци (чакшире), кратак и дугачак капут, јелек (беле боје), прслук, дреја, гуња и пастирска кабаница — опанџак (дужине до близу стопала), а од женских: сукно, дреја, џубе.
     Напоменули смо да је предење било највише заступљено. О томе су говориле и кудеље са повесмом беле или црне вуне, задевене о појасеве седењћарки као „бојна копља". Поред овога, плетене су чарапе, упредане нити испредене вуне, намотаване у клубета — „мања" или крпљени бревенеци, израђивани опанци од свињске коже и друго што се могло урадити поред ватре. У намотавању предива око руку, које су држане у водоравном положају, помагали су и момци. Због немарног држања руке, често су опомињани: „Де, држ ако очеш, неси сакат! Неси кадар да држиш испружене руће, а очеш да се жениш!"
     Забавни дсо седењке састојао се у песми, шали, задиркивању, свирању, препричавању и саопштавању о дневним збивањима у селу и околини, шта се радило у току дана и шта треба урадити сутра, и тако редом — као по неком програму. Није изостајало и оро, уз подврискивање: „Опа, па нека, кад је луда нек чека!" Или: „Играм, играм, лако ми је, нико не зна како ми је! Опа цупа! Ију ју! Ију ју". Понекад се претеривало са галамом, па су се чуле и примедбе: „Седенћари ночас појаше, окаше, играше, какво све не работише — бог ли и’ убил, елем, не мога да заспим, па тој ти је! Оно неје било с малога бога, па им пристале и седенћарће, па де — склопи очи!"
     На седенћи се највише певало. Певане су претежно седенћарске песме, које ћемо навести на крају овога написа. Поред њих певане су и друге, навешћемо неколико.

СЕДЕНЋАРСКИ РАЗГОВОРИ[уреди]

     Док су седенћарке седеле око ватре и радиле свака свој рад, разговарало се о свему и свачему. Разговор се најчешће односио на сеоске згоде и незгоде.
     У разговору је постојала поступност, као да се одвијао по утврћеном дневном реду.. Најпре се причало о томе шта је која радила и урадила у току дана. Навешћемо неколико дијалога из тих разговора:
     — Жене писане и златне, нели дан’с убаво лепо да скапем у разбој! Ја ткајем оно се прећине нитка. Вржем, ударим с набрдило, оно друга. Врзува, врзува, очи 'си искара. А „Големица": добро се и не ћине, какав баксуз пројде кад навиваомо платно! Ајд што учитељ пројде и не подигну ногу да је голем зев, иа врага му, не знаје какав је адет, ама бар рече помагај бог, а попетинана пројде, па пројде како да је мутав, бог га убил!
     — Ја дан’с износи рубу из ковчег. Тура на матине, тура, па и на плот. Оно што ти неје било: кошуле, пешћири, јаст’ци, тканине, појаси, чарапе, рукавице, шаренице. Док преврљи преко мотку голему цргу што је за покривање — за спање, заболе ме пупак. Тешка била пустиња.
     — Ми па кречимо. Пропадомо оди работу. Ако има до Пејчин д’н дори до две недеље, деди прднуло да се кречи, па да се кречи. Вели: кад дојде у световод поп Глигорија, мора да је све чисто. Нече и он да црвеиеје преди њег, дека пои Глигорија имаше обичај и да изудара по некоју жену с’с помагаљћу ако вој у кућу затекне неред и прљавштину.
     А кад се разговарало о летини:
     — Море, како је оваја година била ћишовита у Лужницу, навромо си арно. Ађиди, пресеци до вр’. Повече од лањску годину.
     — Ми па закасамо оди ошав. Сливе, крушће, јабуће — све, раџало раџало, бога не путувало. Једва и’ обрамо. Да не прекарам, че испечемо четиријес казана.
     — Нам се родило много убаво сено. Тата вели да до с’г не смо имали толко. Плевња пуна, нема куде да стане игла. Нешто смо сденули у стогови и цериће, мора тека кад немамо другу сушину.
     Затим се разговарало о печалбарима и војницима:
     — Нана вели да че наши да си дојду оди печалбу до Ранџелов д'н, да су си дом за славу. Тека писал кумашин Стојица Лагатров на њиговити, да че т'г да се врне с’с друство. Не знам какво че ни донесу. Лани ми баја Тодорча беше донел млого убави правени опанци, и с'г че разђеле нешто.
     — Нашити си па отидоше у зајчарско, бог ли га убил куде је, ама тамо им пупак. Велу женете им Влајиње. Не раџају млого деца: једио, две највише, а не како ми, уши че ни изеду. Нели лани оди там бајћа Рашко донесе гајде. Ама оне несу како на Пејчу Денинога, нело големе, како кад се надула овца. Руцало како матина, саде брнчи. Што јес', јес’, оно си и бајћа Рашко свири у њи убаво, како Буџа што свиреше у дудук. Он па голема и јака мужина, кад дунеше у њег — он прсне!
     — Деда Павлови се падају да им овија дни дојде из војску Лека. Тека им писал. Ађиди, по това че га и жене. Момчето им је добро, нема какво да се орати лоше. Што јес — јес!...
     Разговарало се и нагађало о женидби и удадби:
     — Дода Петкана ми рече да че дееда Ђерасим овуја јесен да жени унукатога. Тека рек’л. Па и морају бре. Саде това дете нмају у кућу. Толко им дал бог, несу они криви, Какво може Дена да уработи сама, па још болешљива: а лега, а се диза. Деда Ђерасим си повече на појару, а бајћа Стојилко какво че понапред. Требе работник у кућу.
     — А мен’ па Севделина рече да су њинити ноч'с пратили наваџије у Канџерело (Калуђерево), ама да не казујем никому, док се не чује да ли је била работа или неје, дека им момчето једнопајесто, па се плаши да се неје чуло за това. Оно, бог ли га убил, тека се оратеше и за Будимира па еј, красна деца израџаше.
     — Чусте ли за Кадивку: привела некаквог Раковдолца. А кад умре Ставрија, бог душу да му прости, она завијаше поди амбар свако јутро да ју чује цело село, а ете привела — оно му још нође несу увенуле. Истина, млада жена, без деца, иштирица, дојде вој и за мужа, ама га беше прекарала: кој неје додил при њу. Ега се с'г смири, да више не блазни село и смире мужетине. Побеснеше але проклете, како да се неје видела жена,
     Нису заборављани ни „неваљашни” (болесни) људи.
     — За Румену ли ме питујеш. Какво да ти кажем! Неваљаје, па неваљаје. А онаква красна девојћа. Једнуш човече. До лани беше здрава како дрен, у један образ да удариш имаше да пукне друђи, па се онај снага топи, топи, стану како суво дрву. Велу да болује оди проклету јевтику, а кој се оди њу излечил!...
     — Оно нели се тека разболе и Бора Мачкатов, болува, болува па даде бог те си оздраве, ега даде бог и њој. Једнуш је и премирал, па брже боље окнули Драгу бирова да га обричи, да не умре необричен, а он немало, немало, па прогледал и потражил водицу. Они му дали да пивне из шише, што су били донели оди баба Марицу из Лесковицу, па да ли оди њу или си му бог даде здрвје, оздраве човек, оре с'г та разлама. За тоба моја баба оратеше, ако има век има и лек.
     — Мореее! Што па ја летос измукува за Милована Лагатровог кад чу да га је уапала змија у Рњос, како да је уапала мојега Влајка. Учитељ оратеше да му је бил добар ђак. Оно дете како дете, брал здравац, заватил повише с'с све корење, па и змију, бој да ју убије. Она га т'г уапала меџу прсти. А он брже-боље местото избоцкал тиће с'с трн, па стискал да истече крв, дека тека учил у школу. Т'г отрчал код деда Стојицу на иојату, а он стар човек, можда је и патил, заклал кокошку, па му завлекал ручицу у њу куде вадимо изнутрицу. И оздраве.
     Тако се на седењкама разговарало о свему и свачему. Сеоске згоде и незгоде, нарочито шкакљиве природе, коментарисане су до изнемоглости. Све што није одговарало устаљеним нормама, јавно је жигосано. Нарочито ако се односило на истакнутије људе у селу.
     — Еј, чусте ли нешто за Косану и попа?! Да ми се неје пожалила, кој би могал да поверује да такво нешто може да уработи поп, овето лице, целивујемо га у руку! Ако си чује попадија, каква је оштроконђа, браду че му искубе. Ама, муж и жена такво чују последњи, кад си село исплакни уста, кад се олади...
     Па ви заказува, па ви заприча... Нели Косана отишла код попа да вој даде водицу за дода Катину снау. Она па, како што је ред кад се иде при попа, подокарала се, поначинила се у убаву тавру, око да ти мрдне, та при попа. Он па бил разђеле сам у црквену кућу, читал што читал, па почел да се замлачује: како је млада, убава, пазуће вој набрекле, све на њу да човек цркне од мерак, само си нема једно. Това дека вој муж на печалбу а снага и младос прооди. Док он млатил грање, она оди срам неје могла да га погледа у очи — тека вели. Па вој оратил и да излене поди плевњу, а он че ју чека. А она да штукне у зевњу оди срам. Па и руку сунул да ју увати за пазуће, а она доватила шише, дунула на двор и дошла дом уилна. Велиш да је требало да га тресне с’с светенуту водицу, та да му излету светци! Да је била па њојно место Кошута, това би му се десило. Она млати таквија залетачи. А оваја, убавшка, ама глупавачка, па оћутала...
     — Море, кој би рек’л да че и учитељ да буде так’в. Кад дојде, не умејеше да оди по пут прекај реку. Саде се саплиташе оди камење. Граџанско дете — куде је видело камење на пут. А кад дојдеше до мос он се притресе. Вамулуз га преводеше. А с’г: одлати на гор, на дол, жмичћи преоди мос, како да се овде родил.
     Док га переше дода Јана, неје му се чул никакав лош глас. Това, што уватеше некоју девојћу та ју поцеливујеше, ништа, неје — тека работе и друђи момци. Ама му неваљаје што се спанђа с’с Јевру. Па бар да је девојћа, удовица, гоџа постарачка оди њег. Дода Јона „не знаје" да пере, она му постану праља. Оди т'г не излазеше оди њег. Ама нели и’прозрли. Успи дете, па крадом дојде при њег. Осрамоти га. А добро момче. Това му неје требало.
     — Суса добила валиду како да је пођинул саде њојан муж у рат. За друђе гребе те овој те оној, док им држава даде коју пару, а за Сусу — одма. Све вој испрано, како да се не знаје што је тека. Ама она отуд одовуд, па при преседника. Влачи ју и у Бабушницу, при порезчије. Отуд кад се врчали видели и’ у Полопатицу. Ако им је било до одмарање, што не седоше прекај пут, него се завлекли у шумак, куде се не завлачи ни враб’ц. Там му је дала крчму што вој је поработил за валиду.
     — Бонка си ми прича, никој ју неје бил по уши, како се једва отела на деловођу. Отишла да вој напише писмо за Грују, у смедервско, а он: ни пет, ни шес — држ! Тел да ју оноди. Ама она јака женетина, како муж, пуну вречу у абар унесе, кад га чушнула он одлетел на астал и расипал мастило, а она шуматне-туте!
     — Од Станћијино га па чудо нема поголемо. Шта вој је било да крадие тикве! Да је одћинула једну, две, ајде де — она пуно цедило. Таман се узвруала, тиће Ставрија станул преди њу. Она оди стра и срам падла, а он вој рек’л: не дизај се! Ја знам како се наплачују крадене тикве. И уработил га. Какво је било това наплачување — без милос, они си знају!

СЕДЕНЋАРИ НА СЦЕНИ[уреди]

     Напоменули смо да су момци долазили на седљку доцније. За то је постојало неколико разлога. Пре свега, требало је да буде „друство" на окупу. А да би се то постигло, ваљало је сачекати долазак неког друга са појате — док намири стоку или овог-оног из разних махала, „да јутре не речу што и’ несмо чекали". Затим, требало је проверити верност девојака — хоће ли их сачекати или не. Одуговлачење је изазивало и љубомору код девојака. Није се певало узалуд:

     Међутим, ови разлози нису били толико значајни. Посреди је било нешто друго: присуство девојачких укућана (мајка, стрина, брат, сестра, снаја) и блиских рођака. Њихово би им присуство онемогућавало слободу ашиковања, те се чекало на време када су они напуштали седењку и одлазили кућама. О томе да су остале саме, девојке су кроз песме обавештавале седенћаре:

Или:

     И поред упозорења да су девојке остале саме, момци су понекад размишљали о томе да ли да сврате на коју сеседењку или да продуже даље. Овако се чинило ако је неки момак из друштва био љут на своју цуру, а остали су га подржавали из солидарности, У таквом случају појављивали би се као случајни пролазници или би мало постојали и продужили даље, да би се вратили посли извесног времеиа. Девојке су знале за узрок, јер су то били њихови момци, узимале су у заштиту своју другарицу и добацивале: „Кој се срди, сам че се собује!" Или: „Ако очете сврнете, ако нечете, никад да бог да!" — па би се гласно насмејале.
     У повратку момци су се заустављали у близини сеседњке. Ту су седели, разговарали, свирали и певали као да их не интересује седењка. То је био одговор на оно: „Ако очете дојдете, ако нечете, никад да бог да!" Неко од момака, у једном тренутку откотрљао би или бацио камен према огњишту, свирнуо јако у прсте, заблејао као овца или врекнуо као јаре, на што би уследио помирљив одговор девојака: „Кој ми се врља, ручицу му изедем!" — „Свиркај, свиркај, у свирку те целивам!" — „Овчице овчице, не јблеј ми, јанњенцето ти је на седењћу!" Или: „Јаренце, дојди да те датка тури у скут!"
     После оваквог помирљивог става брзо је долазило до попустљивостп с обе стране. Момци би се нашли за час поред својих девојака. Једино би се устезао извесно време увређени момак. Али, и за то је постојао „лек".

Девојке су певале овакву или сличну песму која је водила помирењу. Увређени не би чекао да се песма понови: девојка би се брзо нашла иа његовим коленима, као дете када га љуља мајка, али би био уследио приговор: „Што си напел нос? Не дирај ме!... Истина, реко ти јучер на чешму да чу да се врнем, ама не мога. Ти бре не знајеш какво је башта. Кад ми подокну: каква чешма, вртај се овам! — ја се скамени. Какво додење! Пребил би ме како кучку. З'л је кад се наљути. Ја ли га не знам. А ти се љути што си ме чакал, што могу! Морало је тека морало да буде"...
     „Вачање и целивување" било је нормална појава, нико то није узимао за зло, „само да се не уработи нешто друго, јербо за това се полага рачун. А он је бил тежак: жиг до век, ако неје била чиста работа". Због тога су девојке стално упозораване од мајке и других жена да „воде рачуна о своме образу". То су чиниле и када су одлазиле са седењће: „Деца, ми че сиидемо. Доста је било наше седење. Ви остаиете, поседете, поработете, попојте, пошалете се. Шала је од бога остала. Ама има шала и шала. Од једну „шалу" може лице да „порашавеје, дека се не трпу огањ и слама. Зотова си поведете рачун или не долазете дом!”
     Упозорења нису била без дејства. Стога су прекршаји у том погледу били врло ретки; у таквим случајевима „бегање” за момка било је једини спас. Бегство, међутим, није било увек због тога, већ из других разлога. Најчешће због неодобравања родитеља ако им се није допадала „прилика” — момак или његова породица, и обратно.
                                                     ***
     Седенћарке и седенћари повремено су посећивали суседне седењке. Одлазак је био праћен песмама и свирањем на разним инструментима (дудук, кланета, гајде, цовара, двојнице — двојће, ћемане;, уз гласно подврискивање. На челу поворке налазио би се неки маскирани момак — као старац или девојка — као старица. Они су дочекивани са смехом, пријатним расположењем и нагаћањем ко се крије иза маске. „Дечурљаци, момчурљаци или девојчурљаци” први су им потрчали у сусрет. Неко би подгурно деду, други покушао да види лице бабе или их узимао испод руке и водио према седњки. За то време „деда” је витлао тојагом и претио: „Тува ли је онија мој проклетија, да му деда исправи грбину!... Оставил саме овце на трлу, па се смуца од седењћу на седењћу како глуво куче. Море, чу му покажем ја његову седењћу! Малко му је што орлеца цел д'н с'с овчарће и козарће, нело и ночу.” — Баба: „Имате ли ви деца или немате, што се не довлачите дом, бог ви убил! До када чу и'чувам? Једно потражи водицу, друго заболела мешинка, па морам да му завивам пупак! А ви сте тува уз огњиште расчепиле нође, б'ш ви брига за деца!
     Док су се деда и баба вајкали сваки на свој начин, коментарисало се: „Боже, боже, куде најдоше овакви дрпљаци! Погле!... Кој би помислил да је старацан Бошко Ђорђин! Сплатосани Пота Црвил. Како да га је пљунул, две ми очи! Саде Пота знаје да орати турећи: бир, или, дор... тека некако, а овија не знаје да блекне како овца! Једва измуца што му унук дошла од појату на седењћу". „А оваја, па, ороспија, Магда, направила се како страшило у грснице, саде се погрбила како баба Миља. Тека и шамијетину свлекла на очи, б'ш како њу. Марен ју убил, куде се сети, тека да се напараси!”
     После овога, заиграло би оро. На танац прерушени старац, а баба на крај (кец). Играло се и певало:

     Тиме би се посета завршила; на идућој седењки била би нека нова „смејурија.”

СЕДЕНЋАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

Песме које су певане на седњкама биле су познате као седенћарске песме. Осим њих, певане су и друге, само у знатно мањој мери. Неке од њих смо споменули, а сада ћемо навести известан број седенћарских песама.

РЕЧНИК[уреди]

абар - порука
адет - обичај
ађиди - скоро, близу
алалем - можда, вероватно
арно - добро
башта - отац
беђендишу се - воле, симпатишу се
белћим - можда
блазни - срамоти
бркнути - завући
валида - инвалида
вамулуз - школоки служитељ
вачање - миловање
веч - већ
в'здан - цео дан
в’кло - црно
влаче се - воле се
вој - јој
вреве - говоре
врзала - везала
врља - баца
врнем - вратим

Извор[уреди]

Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 41, 1977.; Душан М. Ћирић: Седењћа и седенћарске песме у Лужници, стр. 175-193.

Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Душан_М._Ћирић:_Седењћа_и_седенћарске_песме_у_Лужници&oldid=120102”