Ој девојко где си ладовала,
ладовала испод Београда,
тамо има мома за просење,
ама се је јадна разболела.
Њој долазе два мила девера. 5
Кажи сна'о мож' ли преболет?
И да могу ваша бити нећу!
Ваша ме је мајка прекорила,
сваку стопу ми је измерила
и у стопу невен посадила. 10
Невен вене, он за мен’ да вене,
огањ гори, он за мен' да гори,
кад се мије, до мен' да се вије.
Референце
Извор
Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 41, 1977.; Душан М. Ћирић: Седењћа и седенћарске песме у Лужници, стр. 188.
