Dušan M. Ćirić: Sedenjća i sedenćarske pesme u Lužnici

Dušan M. Ćirić: SEDENjĆA I SEDENĆARSKE PESME U LUŽNICI

                                                      Preko leta — selo bez seljaka
     Ako putnika ili namernika iz tuđine nanese put u ma koje selo u Lužnici (pirotski kraj), u toku leta, u sezoni prispelih i nagomilanih poljskih radova, ne bi trebalo da se iznenadi kad zatekne selo bez seljaka. Tako je bilo od davnina u ovo doba godine, pa umnogome i sada. U to vreme svi oni koji su sposobni za težački rad, oba pola, nisu u selu već od ranog jutra na imanjima u polju. Kod kuće ostaje samo ovde-onde po koji oronuli starac ili starica. Pa ipak, ne sede prekršgenih ruku. Neko treba da pripazi na steonu kravu, sprasnu svinju, na kokoške da ne čeprkaju po lejama i usevima, da svraka ili kobac ne odnese koje pile, da uhvati roj iz košnice, založi vatru i pripomogne redari u spremanju ručka i večere; ko bi drugi to činio nego onaj koji je ostao u kući. Ako niko ne ostaje, onda je kuća danju zaključana a do povratka ukućana čuva je samo pas.
     Sa roditeljima su odlazila i deca. S jedne strane, nije imao ko da brine o njima, a s druge, bila su od koristi i pomoći roditeljima. Navikavana su od malena da i ona nešto pripomognu. Bilo je posla i za njih. Obavljala su sitne, ali korisne poslove: vodila volove u brazdu, donosila vodu, zabavljala malu decu, čuvala stoku, a to je sve odmenjivalo stariju radnu snagu.
     Zbog masovnog odlaska na rad leti, dobijao se utisak da u selu nema nigde žive duše. Na posao se odlazilo rano, u svanuće, da bi se po hladovini, dok ne pripeče zvezda, uradilo što više. Odlazak i povratak uvek je bio praćen pesmama. Vreme koje prikazujemo (pre prvog svetskog rata) obilovalo je njima. One su bile budilnik za rano ustajanje, a za povratak težaka nagoveštaj da se približuju selu. Stoga se moglo čuti: „Ajde, dizajte se!... Još kada projdoše i propojaše gornjomalće. Do s'g su iskarale jed'n postot". Ili: „Žetvari poju, vrtaju se, a ja još nesm turila vodu za kačemak. Če me poturče za večeru”! vajkala bi se nedeljara.
     Nije se pevalo samo pri odlasku i povratku; prilikom rada na njivi mnogo više. Po njima se znalo kad je bilo vreme ručku i dokle se stiglo u radu. Čim bi „rabotnici" (pod tim nazivom su poznati oni koji nešto rade) ugledali nedeljaru da im nosi ručak, odjeknula bi pesma:

Dok kopamo, pokopamo

Aa kad je postot bio pri kraju ili se posao završavao na njivi, pevala se pesma:

Grabajte, da grabamo

SEDENjĆA

     Tako je u selu bilo u toku leta, dok su seljaci bili na radu. Mećutim, drukčije je bilo kad se zajeseni i obere letina. Onda selo oživi — kao u košnici. Još ako je bila godina berićetna, onda „ječe gajde i pevanke novih prijatelja”, a na sedenjćama — pesme devojaka.
     U Lužnici su sedenjće održavane u svakom selu, kao, uostalom, i u drugim selima u pirotskom kraju. Održavaju se i sada, ali nema toliko posetilaca kao što je bilo u prošlosti. Ako je selo bilo veće, onda ih je bilo u svakoj mahali. Obično su održavane na raskrsnicama sokaka, pod vedrim nebom, a kad zahladni, onda u nekoj kazanici, napuštenoj zgradi ili nekoj drugoj koja može da posluži za tu svrhu. Stari vele da su sedenćarke zimi i noćevale u njima. Mada su momci sa njima provodili noći do neko doba, „čuvao se obraz”.
     Za žensku čeljad koja je odlazila na sedenjće (devojke, žeie i odraslije devojčice) u Lužnici se kaže sedenćarka, za mušku (momke, odrasle dečake) sedenćari, a za sedenjku — sedenjća. Ti nazivi se stalno pominju u govoru i u sedenjćarskim pesmama.
     Sedenjke su održavane posle obavljene vršidbe, ali su pun zamah imale posle berbe kukuruza. U toku sedmice nije ih bilo samo uoči srede, petka, nedelje ili nekog verskog praznika, „jerbo neje arno da se raboti uoči tija dni, teka je ostalo odi stari”. Inače, sedenjke su bile omiljeno sastajalište mladih. Na njima su stvarana nova pozianstva sa momcima iz susednih sela, a sa svojima utvrćivane vezs koje su već postojale. One su bile, u stvari, mesto, gde se pripremao budući brak. Dešavalo se, doduše ne često, da neka devojka pobegne za momka. Za takvu devojku se kaže pobegulja. No to se odigravalo po prethodnom sporazumu i dogovoru, mada su sedenćarke posle toga čina udarale u velika zvona kako je „odvlečena; pa bi se moglo pomisliti kako je to bilo mimo njene volje. A i sama pobegulja davala je povoda da se tako misli. Kad je momak sa svojom družinom vodio ispod ruke, ona se tobož opirala, pa i glasno klela, a šapatom govorila: „Ako okam, vi si me vodete.”

PRIPEV — POZIV ZA SEDENjĆU

     Glavni organizatori sedenjće bile su devojke. Ove su odrećivale mesto, starale se o ogrevu, pozivale momke iz sela ili slale „abar” u susedna mesta o početku održavanja. To su činile rečima: „Ej, dojdi knoči, če bude na sedenjću onaja, ti znaš”, ili drugarici: „Mori, nemoj da ne dojdeš, ja reko na onoga da dojde."
     Na mestu na kome je održavana sedenjka obavezpo je ložena vatra. Dok su noći bile tople i prijatne, paljen je puzder, a kad zahladni — drva od otpadaka, koja su donosile sedenjćarke prilikom dolaska, jer sedenjka nije sedenjka „ako se ne naklade oganj".
     Pored usmene opomene u toku dana, sedenćarke su pozivane opštim i posebnim pesmama — pripevima. U opštim su pozivane sve „drušće" a u pripevima pojedinačno. Od opštih, bile su najpoznatije:

Zbirajte se, zbirajte se

Ili:

Zbirjate se, zbirajte se

Pripeva ima mnogo više. To su u stvari, kratki stihovi u kojima su, po imenu, momci i devojke, pozivani da doću na sedenjku, kao:

Devojke su znale ko se od momaka zanima sa kojom devojkom, i obratno, pa su u pripevima spominjana njihova imena. Njihova ljubav nije bila tajna za selo, pa i za roditelje, samo je kazivana drugim rečima: bećendišu se, orate, l’žu se, vlače se. U govoru je kazivano: „Persa i Mirko se bećendišu odi poodavno, ama koji im je ćavol ta se ne uzimaju, bog li i' ubil”! — „Zorinka i Bogdan orate alalem dve godine, teško da bude odi nji' nešto, svaćaju se svaći d'n, a ovam — duša"! — „Jelena i Mirko se zalagaše, zalagaše, ama i ia l'žutu če dojde kraj: sestrica mi reče da če se uznu”. — „A, Košuta i Stojko ne vlače se od jučer, još od lanskog svetog Iliju, do kada če da bude tova njino vlačenjs, bog ti znaje. Ide Vida da vidi!"
Kad neka sedenćarka obeća a ne dođe, onda se proklinje opštom i posebnom kletvom. Opšta kletva odnosi se na sve odsutne, a posebna sa pomenom imena.

Koja nema na sedenjću

Pošto su sedenjke održavane odmah posle večere, hrana nije nošena, osim po koji kuvan klip kukuruza ili nekoliko sirovih, zatim nešto od ošava, kao: kruške, jabuke, šljive, orasi, lešnici. U devojačkim džepovima uvek je mogao da se nađe po koji plod voća.

DOLAZAK NA SEDENjĆU

     Na sedenjću nisu dolazile samo devojke i momci. Oko vatre mogla su se videti i druga lica oba pola, kao: mlaće i starije žene, po koja starica, odraslija deca, neki zreo čovek, seoska straža ili neko drugi. Sa momcima je dolazio i po koji oženjen vršnjak. Sedenćarkama je služio za podsmeh i zadirkivanje: „Što se pa ti dovlačiš! Idi si legaj pri ženu, da se nekoj druđi ne primakne."
     Prilikom dolaska donosio se puzder, naramak drva (sučće), šaša, po koji panj, koliko da svaki da svoj doprinos za ogrev. Momci to nisu činili, ali ako bi se ukazala potreba, stradao bi nečiji plot. — „Ono i mi smo išli io sedenjću, ne može da se kaže da nesmo, ama nesmo praili ovakve štete. Ete, noč's mi sedenćari izgoreli plot" — žalio bi se sutradan neki domaćin.
     Sedenćarke su se pozdravljale pozdravom: „Dobro večer vi sedenćarće!" — „Dobre ni došle! Što se zabaviste"? — „Jedno li je u dom, de ovoj de onoj, ono vreme proodi. Pa počeka dok legoše tata i nana, a ovija dva kokolana, ne tejaše da legnu. Oče na sedenću pa na sedsnću. Što ču, dovleko i'!" Tako su se pravdale žene. A ako bi došla koja starica, dolazak je pravdala rečima: „Starčinata zaspa, ja posede uz ognjište sama, kako čutuk, noč godina, ne spi mi se, pa dojdo da posedim. Ono odi mene nema golema rabota, ostare se deca, ostare! Odi staros nemalo pogolema boles. Ako kad čujem da pojete, ono se podmladim. De, deca, popojte, kako je letelo tiče po jato. Baba ju je mlogo popojala".

Letelo tiče po jato

     Tako su sedenćarke pevale pesme po svom izboru na podstrek ili zahtev nekoga od prisutnih.
     Dešavalo se, ne jednom, da neko dođe i posedi oko vatre iako nije pripadao sedenćarima. To su bili slučajni prolaznici, najčešće pastiri sa pojata koji su se vraćali kućama. Ili, neko ko je prolazio kroz selo idući u svoje da bi predahnuo, „začurio tutun” i produžio dalje. Nije izostajao i po koji „kevlija" u povratku sa kazanice ili nekog veselja. Dok je bio pristojan, niko ga ne bi dirao, ali ako bi lupetao koješta — „što se ne orati”, dobijao bi kudelju u leća ili bi ga momci „istreznili" po kratkom postuku.
     Momci su dolazili na sedeljke malo kasnije, kad su je napuštale starije žene. Kao po nekom pisanom pravilu najpre su ih obilazili, vraćali, šetali gore-dole, dok se ne bi svaki našao pored svoje devojke. Ili su manje grupe odlazile u susedna sela, ako su prethodno dobili „vizu" od tamošnjih momaka, jer:

Kad smo bili na Bonkinom visu

Ili:

Noćas ako nema kiša

Tako se skupo plaćalo komšijsko jaje, koje je bilo uvek veće, jer je svako selo imalo po nekog Dimitraška ili Miloša Slanog.

SEDENjĆA — RAD I ZABAVA

     Sedenjće su imale radni i zabavni karakter. Svaka sedeljćarka radila je neki ručni rad. Predenje vune i kučine bilo je najviše zastupljeno. Od nje su posle uvrtkavanja i bojenja pletene čarape, rukavice, dečje kapice ili tkane razne vrste ponjava (crge za pokrivanje — vunene i prtene, šarenice), zatim su tkaii vuneni pojasevi, (široki do 20 st), uvek crvene ili zatvoreno crvene boje, jastuci, muške i ženske tkanics, prtenice, a od konopljanog platna šivene su prtene muške, ženske n dečje košulje (gaće se tada nisu nosile; šivenje je bilo takoće ženski ručni rad). Od njega je krojena isaja, letnji ženski haljetak, bez rukava, nalik na sukno, rasečeno po sredini na prednjoj strani. Prtenice (sukno, šajak) bile su osnov narodne muške i ženske nošnje. Od njih su terzije (ručno) šili muške haljetke; to su: breveneci (čakšire), kratak i dugačak kaput, jelek (bele boje), prsluk, dreja, gunja i pastirska kabanica — opandžak (dužine do blizu stopala), a od ženskih: sukno, dreja, džube.
     Napomenuli smo da je predenje bilo najviše zastupljeno. O tome su govorile i kudelje sa povesmom bele ili crne vune, zadevene o pojaseve sedenjćarki kao „bojna koplja". Pored ovoga, pletene su čarape, upredane niti ispredene vune, namotavane u klubeta — „manja" ili krpljeni breveneci, izrađivani opanci od svinjske kože i drugo što se moglo uraditi pored vatre. U namotavanju prediva oko ruku, koje su držane u vodoravnom položaju, pomagali su i momci. Zbog nemarnog držanja ruke, često su opominjani: „De, drž ako očeš, nesi sakat! Nesi kadar da držiš ispružene ruće, a očeš da se ženiš!"
     Zabavni dso sedenjke sastojao se u pesmi, šali, zadirkivanju, sviranju, prepričavanju i saopštavanju o dnevnim zbivanjima u selu i okolini, šta se radilo u toku dana i šta treba uraditi sutra, i tako redom — kao po nekom programu. Nije izostajalo i oro, uz podvriskivanje: „Opa, pa neka, kad je luda nek čeka!" Ili: „Igram, igram, lako mi je, niko ne zna kako mi je! Opa cupa! Iju ju! Iju ju". Ponekad se preterivalo sa galamom, pa su se čule i primedbe: „Sedenćari nočas pojaše, okaše, igraše, kakvo sve ne rabotiše — bog li i’ ubil, elem, ne moga da zaspim, pa toj ti je! Ono neje bilo s maloga boga, pa im pristale i sedenćarće, pa de — sklopi oči!"
     Na sedenći se najviše pevalo. Pevane su pretežno sedenćarske pesme, koje ćemo navesti na kraju ovoga napisa. Pored njih pevane su i druge, navešćemo nekoliko.

SEDENĆARSKI RAZGOVORI

     Dok su sedenćarke sedele oko vatre i radile svaka svoj rad, razgovaralo se o svemu i svačemu. Razgovor se najčešće odnosio na seoske zgode i nezgode.
     U razgovoru je postojala postupnost, kao da se odvijao po utvrćenom dnevnom redu.. Najpre se pričalo o tome šta je koja radila i uradila u toku dana. Navešćemo nekoliko dijaloga iz tih razgovora:
     — Žene pisane i zlatne, neli dan’s ubavo lepo da skapem u razboj! Ja tkajem ono se prećine nitka. Vržem, udarim s nabrdilo, ono druga. Vrzuva, vrzuva, oči 'si iskara. A „Golemica": dobro se i ne ćine, kakav baksuz projde kad navivaomo platno! Ajd što učitelj projde i ne podignu nogu da je golem zev, ia vraga mu, ne znaje kakav je adet, ama bar reče pomagaj bog, a popetinana projde, pa projde kako da je mutav, bog ga ubil!
     — Ja dan’s iznosi rubu iz kovčeg. Tura na matine, tura, pa i na plot. Ono što ti neje bilo: košule, pešćiri, jast’ci, tkanine, pojasi, čarape, rukavice, šarenice. Dok prevrlji preko motku golemu crgu što je za pokrivanje — za spanje, zabole me pupak. Teška bila pustinja.
     — Mi pa krečimo. Propadomo odi rabotu. Ako ima do Pejčin d’n dori do dve nedelje, dedi prdnulo da se kreči, pa da se kreči. Veli: kad dojde u svetovod pop Gligorija, mora da je sve čisto. Neče i on da crveieje predi njeg, deka poi Gligorija imaše običaj i da izudara po nekoju ženu s’s pomagaljću ako voj u kuću zatekne nered i prljavštinu.
     A kad se razgovaralo o letini:
     — More, kako je ovaja godina bila ćišovita u Lužnicu, navromo si arno. Ađidi, preseci do vr’. Poveče od lanjsku godinu.
     — Mi pa zakasamo odi ošav. Slive, krušće, jabuće — sve, radžalo radžalo, boga ne putuvalo. Jedva i’ obramo. Da ne prekaram, če ispečemo četirijes kazana.
     — Nam se rodilo mnogo ubavo seno. Tata veli da do s’g ne smo imali tolko. Plevnja puna, nema kude da stane igla. Nešto smo sdenuli u stogovi i ceriće, mora teka kad nemamo drugu sušinu.
     Zatim se razgovaralo o pečalbarima i vojnicima:
     — Nana veli da če naši da si dojdu odi pečalbu do Randželov d'n, da su si dom za slavu. Teka pisal kumašin Stojica Lagatrov na njigoviti, da če t'g da se vrne s’s drustvo. Ne znam kakvo če ni donesu. Lani mi baja Todorča beše donel mlogo ubavi praveni opanci, i s'g če razđele nešto.
     — Našiti si pa otidoše u zajčarsko, bog li ga ubil kude je, ama tamo im pupak. Velu ženete im Vlajinje. Ne radžaju mlogo deca: jedio, dve najviše, a ne kako mi, uši če ni izedu. Neli lani odi tam bajća Raško donese gajde. Ama one nesu kako na Pejču Deninoga, nelo goleme, kako kad se nadula ovca. Rucalo kako matina, sade brnči. Što jes', jes’, ono si i bajća Raško sviri u nji ubavo, kako Budža što svireše u duduk. On pa golema i jaka mužina, kad duneše u njeg — on prsne!
     — Deda Pavlovi se padaju da im ovija dni dojde iz vojsku Leka. Teka im pisal. Ađidi, po tova če ga i žene. Momčeto im je dobro, nema kakvo da se orati loše. Što jes — jes!...
     Razgovaralo se i nagađalo o ženidbi i udadbi:
     — Doda Petkana mi reče da če deeda Đerasim ovuja jesen da ženi unukatoga. Teka rek’l. Pa i moraju bre. Sade tova dete nmaju u kuću. Tolko im dal bog, nesu oni krivi, Kakvo može Dena da uraboti sama, pa još bolešljiva: a lega, a se diza. Deda Đerasim si poveče na pojaru, a bajća Stojilko kakvo če ponapred. Trebe rabotnik u kuću.
     — A men’ pa Sevdelina reče da su njiniti noč's pratili navadžije u Kandžerelo (Kaluđerevo), ama da ne kazujem nikomu, dok se ne čuje da li je bila rabota ili neje, deka im momčeto jednopajesto, pa se plaši da se neje čulo za tova. Ono, bog li ga ubil, teka se orateše i za Budimira pa ej, krasna deca izradžaše.
     — Čuste li za Kadivku: privela nekakvog Rakovdolca. A kad umre Stavrija, bog dušu da mu prosti, ona zavijaše podi ambar svako jutro da ju čuje celo selo, a ete privela — ono mu još nođe nesu uvenule. Istina, mlada žena, bez deca, ištirica, dojde voj i za muža, ama ga beše prekarala: koj neje dodil pri nju. Ega se s'g smiri, da više ne blazni selo i smire mužetine. Pobesneše ale proklete, kako da se neje videla žena,
     Nisu zaboravljani ni „nevaljašni” (bolesni) ljudi.
     — Za Rumenu li me pituješ. Kakvo da ti kažem! Nevaljaje, pa nevaljaje. A onakva krasna devojća. Jednuš čoveče. Do lani beše zdrava kako dren, u jedan obraz da udariš imaše da pukne druđi, pa se onaj snaga topi, topi, stanu kako suvo drvu. Velu da boluje odi prokletu jevtiku, a koj se odi nju izlečil!...
     — Ono neli se teka razbole i Bora Mačkatov, boluva, boluva pa dade bog te si ozdrave, ega dade bog i njoj. Jednuš je i premiral, pa brže bolje oknuli Dragu birova da ga obriči, da ne umre neobričen, a on nemalo, nemalo, pa progledal i potražil vodicu. Oni mu dali da pivne iz šiše, što su bili doneli odi baba Maricu iz Leskovicu, pa da li odi nju ili si mu bog dade zdrvje, ozdrave čovek, ore s'g ta razlama. Za toba moja baba orateše, ako ima vek ima i lek.
     — Moreee! Što pa ja letos izmukuva za Milovana Lagatrovog kad ču da ga je uapala zmija u Rnjos, kako da je uapala mojega Vlajka. Učitelj orateše da mu je bil dobar đak. Ono dete kako dete, bral zdravac, zavatil poviše s's sve korenje, pa i zmiju, boj da ju ubije. Ona ga t'g uapala medžu prsti. A on brže-bolje mestoto izbockal tiće s's trn, pa stiskal da isteče krv, deka teka učil u školu. T'g otrčal kod deda Stojicu na iojatu, a on star čovek, možda je i patil, zaklal kokošku, pa mu zavlekal ručicu u nju kude vadimo iznutricu. I ozdrave.
     Tako se na sedenjkama razgovaralo o svemu i svačemu. Seoske zgode i nezgode, naročito škakljive prirode, komentarisane su do iznemoglosti. Sve što nije odgovaralo ustaljenim normama, javno je žigosano. Naročito ako se odnosilo na istaknutije ljude u selu.
     — Ej, čuste li nešto za Kosanu i popa?! Da mi se neje požalila, koj bi mogal da poveruje da takvo nešto može da uraboti pop, oveto lice, celivujemo ga u ruku! Ako si čuje popadija, kakva je oštrokonđa, bradu če mu iskube. Ama, muž i žena takvo čuju poslednji, kad si selo isplakni usta, kad se oladi...
     Pa vi zakazuva, pa vi zapriča... Neli Kosana otišla kod popa da voj dade vodicu za doda Katinu snau. Ona pa, kako što je red kad se ide pri popa, podokarala se, ponačinila se u ubavu tavru, oko da ti mrdne, ta pri popa. On pa bil razđele sam u crkvenu kuću, čital što čital, pa počel da se zamlačuje: kako je mlada, ubava, pazuće voj nabrekle, sve na nju da čovek crkne od merak, samo si nema jedno. Tova deka voj muž na pečalbu a snaga i mlados proodi. Dok on mlatil granje, ona odi sram neje mogla da ga pogleda u oči — teka veli. Pa voj oratil i da izlene podi plevnju, a on če ju čeka. A ona da štukne u zevnju odi sram. Pa i ruku sunul da ju uvati za pazuće, a ona dovatila šiše, dunula na dvor i došla dom uilna. Veliš da je trebalo da ga tresne s’s svetenutu vodicu, ta da mu izletu svetci! Da je bila pa njojno mesto Košuta, tova bi mu se desilo. Ona mlati takvija zaletači. A ovaja, ubavška, ama glupavačka, pa oćutala...
     — More, koj bi rek’l da če i učitelj da bude tak’v. Kad dojde, ne umeješe da odi po put prekaj reku. Sade se saplitaše odi kamenje. Gradžansko dete — kude je videlo kamenje na put. A kad dojdeše do mos on se pritrese. Vamuluz ga prevodeše. A s’g: odlati na gor, na dol, žmičći preodi mos, kako da se ovde rodil.
     Dok ga pereše doda Jana, neje mu se čul nikakav loš glas. Tova, što uvateše nekoju devojću ta ju pocelivuješe, ništa, neje — teka rabote i druđi momci. Ama mu nevaljaje što se spanđa s’s Jevru. Pa bar da je devojća, udovica, godža postaračka odi njeg. Doda Jona „ne znaje" da pere, ona mu postanu pralja. Odi t'g ne izlazeše odi njeg. Ama neli i’prozrli. Uspi dete, pa kradom dojde pri njeg. Osramoti ga. A dobro momče. Tova mu neje trebalo.
     — Susa dobila validu kako da je pođinul sade njojan muž u rat. Za druđe grebe te ovoj te onoj, dok im država dade koju paru, a za Susu — odma. Sve voj isprano, kako da se ne znaje što je teka. Ama ona otud odovud, pa pri presednika. Vlači ju i u Babušnicu, pri porezčije. Otud kad se vrčali videli i’ u Polopaticu. Ako im je bilo do odmaranje, što ne sedoše prekaj put, nego se zavlekli u šumak, kude se ne zavlači ni vrab’c. Tam mu je dala krčmu što voj je porabotil za validu.
     — Bonka si mi priča, nikoj ju neje bil po uši, kako se jedva otela na delovođu. Otišla da voj napiše pismo za Gruju, u smedervsko, a on: ni pet, ni šes — drž! Tel da ju onodi. Ama ona jaka ženetina, kako muž, punu vreču u abar unese, kad ga čušnula on odletel na astal i rasipal mastilo, a ona šumatne-tute!
     — Od Stanćijino ga pa čudo nema pogolemo. Šta voj je bilo da kradie tikve! Da je odćinula jednu, dve, ajde de — ona puno cedilo. Taman se uzvruala, tiće Stavrija stanul predi nju. Ona odi stra i sram padla, a on voj rek’l: ne dizaj se! Ja znam kako se naplačuju kradene tikve. I urabotil ga. Kakvo je bilo tova naplačuvanje — bez milos, oni si znaju!

SEDENĆARI NA SCENI

Napomenuli smo da su momci dolazili na sedljku docnije. Za to je postojalo nekoliko razloga. Pre svega, trebalo je da bude „drustvo" na okupu. A da bi se to postiglo, valjalo je sačekati dolazak nekog druga sa pojate — dok namiri stoku ili ovog-onog iz raznih mahala, „da jutre ne reču što i’ nesmo čekali". Zatim, trebalo je proveriti vernost devojaka — hoće li ih sačekati ili ne. Odugovlačenje je izazivalo i ljubomoru kod devojaka. Nije se pevalo uzalud:

Što ga nema, što ga nema

Međutim, ovi razlozi nisu bili toliko značajni. Posredi je bilo nešto drugo: prisustvo devojačkih ukućana (majka, strina, brat, sestra, snaja) i bliskih rođaka. Njihovo bi im prisustvo onemogućavalo slobodu ašikovanja, te se čekalo na vreme kada su oni napuštali sedenjku i odlazili kućama. O tome da su ostale same, devojke su kroz pesme obaveštavale sedenćare:

Staro bure novo dno

Ili:

Pošla cura na vrelo

     I pored upozorenja da su devojke ostale same, momci su ponekad razmišljali o tome da li da svrate na koju sesedenjku ili da produže dalje. Ovako se činilo ako je neki momak iz društva bio ljut na svoju curu, a ostali su ga podržavali iz solidarnosti, U takvom slučaju pojavljivali bi se kao slučajni prolaznici ili bi malo postojali i produžili dalje, da bi se vratili posli izvesnog vremeia. Devojke su znale za uzrok, jer su to bili njihovi momci, uzimale su u zaštitu svoju drugaricu i dobacivale: „Koj se srdi, sam če se sobuje!" Ili: „Ako očete svrnete, ako nečete, nikad da bog da!" — pa bi se glasno nasmejale.
     U povratku momci su se zaustavljali u blizini sesednjke. Tu su sedeli, razgovarali, svirali i pevali kao da ih ne interesuje sedenjka. To je bio odgovor na ono: „Ako očete dojdete, ako nečete, nikad da bog da!" Neko od momaka, u jednom trenutku otkotrljao bi ili bacio kamen prema ognjištu, svirnuo jako u prste, zablejao kao ovca ili vreknuo kao jare, na što bi usledio pomirljiv odgovor devojaka: „Koj mi se vrlja, ručicu mu izedem!" — „Svirkaj, svirkaj, u svirku te celivam!" — „Ovčice ovčice, ne jblej mi, jannjenceto ti je na sedenjću!" Ili: „Jarence, dojdi da te datka turi u skut!"
     Posle ovakvog pomirljivog stava brzo je dolazilo do popustljivostp s obe strane. Momci bi se našli za čas pored svojih devojaka. Jedino bi se ustezao izvesno vreme uvređeni momak. Ali, i za to je postojao „lek".

Pištu sojće po doline

Devojke su pevale ovakvu ili sličnu pesmu koja je vodila pomirenju. Uvređeni ne bi čekao da se pesma ponovi: devojka bi se brzo našla ia njegovim kolenima, kao dete kada ga ljulja majka, ali bi bio usledio prigovor: „Što si napel nos? Ne diraj me!... Istina, reko ti jučer na češmu da ču da se vrnem, ama ne moga. Ti bre ne znaješ kakvo je bašta. Kad mi podoknu: kakva češma, vrtaj se ovam! — ja se skameni. Kakvo dodenje! Prebil bi me kako kučku. Z'l je kad se naljuti. Ja li ga ne znam. A ti se ljuti što si me čakal, što mogu! Moralo je teka moralo da bude"...
     „Vačanje i celivuvanje" bilo je normalna pojava, niko to nije uzimao za zlo, „samo da se ne uraboti nešto drugo, jerbo za tova se polaga račun. A on je bil težak: žig do vek, ako neje bila čista rabota". Zbog toga su devojke stalno upozoravane od majke i drugih žena da „vode računa o svome obrazu". To su činile i kada su odlazile sa sedenjće: „Deca, mi če siidemo. Dosta je bilo naše sedenje. Vi ostaiete, posedete, porabotete, popojte, pošalete se. Šala je od boga ostala. Ama ima šala i šala. Od jednu „šalu" može lice da „porašaveje, deka se ne trpu oganj i slama. Zotova si povedete račun ili ne dolazete dom!”
     Upozorenja nisu bila bez dejstva. Stoga su prekršaji u tom pogledu bili vrlo retki; u takvim slučajevima „beganje” za momka bilo je jedini spas. Begstvo, međutim, nije bilo uvek zbog toga, već iz drugih razloga. Najčešće zbog neodobravanja roditelja ako im se nije dopadala „prilika” — momak ili njegova porodica, i obratno.
                                                     ***
     Sedenćarke i sedenćari povremeno su posećivali susedne sedenjke. Odlazak je bio praćen pesmama i sviranjem na raznim instrumentima (duduk, klaneta, gajde, covara, dvojnice — dvojće, ćemane;, uz glasno podvriskivanje. Na čelu povorke nalazio bi se neki maskirani momak — kao starac ili devojka — kao starica. Oni su dočekivani sa smehom, prijatnim raspoloženjem i nagaćanjem ko se krije iza maske. „Dečurljaci, momčurljaci ili devojčurljaci” prvi su im potrčali u susret. Neko bi podgurno dedu, drugi pokušao da vidi lice babe ili ih uzimao ispod ruke i vodio prema sednjki. Za to vreme „deda” je vitlao tojagom i pretio: „Tuva li je onija moj prokletija, da mu deda ispravi grbinu!... Ostavil same ovce na trlu, pa se smuca od sedenjću na sedenjću kako gluvo kuče. More, ču mu pokažem ja njegovu sedenjću! Malko mu je što orleca cel d'n s's ovčarće i kozarće, nelo i noču.” — Baba: „Imate li vi deca ili nemate, što se ne dovlačite dom, bog vi ubil! Do kada ču i'čuvam? Jedno potraži vodicu, drugo zabolela mešinka, pa moram da mu zavivam pupak! A vi ste tuva uz ognjište rasčepile nođe, b'š vi briga za deca!
     Dok su se deda i baba vajkali svaki na svoj način, komentarisalo se: „Bože, bože, kude najdoše ovakvi drpljaci! Pogle!... Koj bi pomislil da je staracan Boško Đorđin! Splatosani Pota Crvil. Kako da ga je pljunul, dve mi oči! Sade Pota znaje da orati tureći: bir, ili, dor... teka nekako, a ovija ne znaje da blekne kako ovca! Jedva izmuca što mu unuk došla od pojatu na sedenjću". „A ovaja, pa, orospija, Magda, napravila se kako strašilo u grsnice, sade se pogrbila kako baba Milja. Teka i šamijetinu svlekla na oči, b'š kako nju. Maren ju ubil, kude se seti, teka da se naparasi!”
     Posle ovoga, zaigralo bi oro. Na tanac prerušeni starac, a baba na kraj (kec). Igralo se i pevalo:

Lile, Lile, vklo jagnje

Time bi se poseta završila; na idućoj sedenjki bila bi neka nova „smejurija.”

SEDENĆARSKE PESME

Pesme koje su pevane na sednjkama bile su poznate kao sedenćarske pesme. Osim njih, pevane su i druge, samo u znatno manjoj meri. Neke od njih smo spomenuli, a sada ćemo navesti izvestan broj sedenćarskih pesama.

REČNIK

abar - poruka
adet - običaj
ađidi - skoro, blizu
alalem - možda, verovatno
arno - dobro
bašta - otac
beđendišu se - vole, simpatišu se
belćim - možda
blazni - sramoti
brknuti - zavući
valida - invalida
vamuluz - školoki služitelj
vačanje - milovanje
več - već
v'zdan - ceo dan
v’klo - crno
vlače se - vole se
voj - joj
vreve - govore
vrzala - vezala
vrlja - baca
vrnem - vratim

Izvor

Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 41, 1977.; Dušan M. Ćirić: Sedenjća i sedenćarske pesme u Lužnici, str. 175-193.