Птицоловац и кос
| ←Човек уједен од пса | Птицоловац и кос Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Дивји вепар и лисица→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Птицоловац стављаше мрежу птицама. Гледали га косови и запитају га шта ту прави. Он им каже да зида град. Кадон oдe те се сакрије, | онда један кос, љубобитнији од других, пођеда види какав је то град, пак се ухвати. Птицоловац притрчи, закоље га, пак с њим у торбу.
Онда они други косови реку му: „Хе, лукава и зла главо, кад је твој град таки, несрећни ће бити они грађани који у њемдођу живити.”
Две нас полезне вешти ова басна учи. Прво, да излишње љубопитство многима на вред бива. Мало нам је о нами и нашима стварма мислити и старати се, него хоћемо и туђе тајне да знамо. Блажени мир и покој срца поглавито је благополучије наше на земљи. Но колико га мало почитовати умемо! За сваку бездјелицу бацамо га и губимо, и узнемирујемо себе и друге. Будала је ко хоће да зна шта се у свачијем лончићу вари. И ко свуда нос завлачи, завуче га често онде гди не ваља, и страда, што и ове басне кос.
Ко што мисли, куда ходи, о чему с ким говори, зашто се смеје, немирна глава све то хоће да зна, и што не зна, а она погађа и све на зло толкује и окреће. Па кад се једно цело општество оваковим скаредним обичајем отрује и окужи, какова нарави болест! Колики немир и смуштеније!
Мирно и чисто од свакога лукавства срце и блага душа јоште у овом животу почињу пречувствовати сладост царства небеснога, а лукава и зла срца јошт се овде почињу мучити. Истребљујмо, дакле, из рода нашега такове обичаје, не дајмо им нигде међу нами станка ни конака.
Друго чему нас учи ова басна ово је: да гди су зли градоначалници, зло ту стоје грађани; но гди је добар владјетељ, тога се није бојати. О овоме смо на више места говорили.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|