Госпођа министарка/Трећи чин

Извор: Викизворник

Госпођа министарка
Трећи чин


ЧИН ТРЕЋИ

Иста особа као и у претходном чину.

I

ПЕРА, АНКА

ПЕРА (стоји код врата из којих је дошао споља, са шеширом у руци, очекујући Анку, која је отишла у леву собу да га пријави).

АНКА (долази после извесне паузе): Госпођа министарка је јако заузета пс гложе да вас прими.

ПЕРА: Хвала лепо, љубим руке госпођи министарки. Уосталом, није ни потребно да губи своје драгоцено време због мене. Будите само добри па реците госпођи министарки да сам ја хтео умолити само то да ме не заборави.

АНКА: Рећи ћу, господине.

ПЕРА: Ви знате моје име?

АНКА: Да: господин Пера, писар.

ПЕРА: Не само Пера писар, већ реците: Пера писар из административног одељења.

АНКА: Рећи ћу тако.

ПЕРА: Молим вас, тако реците. Збогом! (Одлази)

II

АНКА, УЈКА ВАСА

АНКА (одлази одмах на огледало).

УЈКА ВАСА: Добар дан. Је ли госпођа код куће?

АНКА: Јесте.

ВАСА: Уосталом, за мене је важније да ли је зет Чеда код куће. Имам с њим да свршим један посао, по наредби госпођиној.

АНКА: Гле, а и ја имам с њим да свршим један посао по наредби госпођиној.

ВАСА: Па ваљда није и теби и мени поверила једно исто?

АНКА: Је л' треба да свуче капут?

ВАСА: Ко?

АНКА: Господин зет.

ВАСА: Какав капут, брате?

АНКА: Онда је то друга ствар коју ви имате.

ВАСА: А је ли он код куће?

АНКА: Јесте!

ВАСА: Зовни га, молим те!

АНКА: Одмах! (оде)

III

ВАСА. ЧЕДА

ВАСА (види на столу кутију са цигаретама, вади и трпа у своју табакеру).

ЧЕДА: Добар дан, ујаче! Звали сте ме?

ВАСА: Да, имам с тобом важан разговор.

ЧЕДА: Је л' то ви као изасланик госпође министарке?

ВАСА: Није као изасланик, него као ујак. Зар јој нисам ујак?

ЧЕДА: Јесте!

ВАСА: Е па?

ЧЕДА: Шта је то, дакле, важно што, у име ваше сестричине, имате да разговарате са мном?

ВАСА: Теби је познато већ шта намерава Живка са Даром. Мораш и сам признати мајка је, а има то једно женско дете, па мора мислити на то како ће да је збрине.

ЧЕДА: Како да је збрине?

ВАСА: Па тако, да је збрине. Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину па време је да се мисли на њену удају.

ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу, човече! Па зар није она већ две године удата за мене?

ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да никад нећу рећи да није оно што јесте. Само...

ЧЕДА: Шта само?

ВАСА: Ми ту удају не рачунамо.

ЧЕДА: Како не рачунате?

ВАСА: Па тако, брате. Играмо, рецимо и ја и ти табланета, је ли? Одиграмо једну партију, а ја ти кажем: знаш шта, Чедо, 'ајд ову партију да не рачунамо, него да почнемо из почетка.

ЧЕДА (прави се узбуђен): А, тако?!...

ВАСА: Па тако, дабоме!

ЧЕДА: И ова партија табланета што је играм ја већ две године не вреди ништа?

ВАСА: Узми сунђер, укваси га и избриши таблу, ето ти! Разумеш ли ме сад?

ЧЕДА: Разумем, како да не разумем!

ВАСА: Па ето, то сам, видиш, хтео с тобом да разговарам. Ти си. брате, паметан и онако разборит човек, па ћемо се лако споразумети.

ЧЕДА: Ја се надам.

ВАСА: Прво и прво, кажи ти мени, брате:шта ће теби жена? Кад зрело размислиш, видећеш и сам да ти то није тако потребна ствар. Разумем да кажеш: треба ми кућа — добро, или рецимо: треба ми зимски капут. Све то разумем, али:треба ми жена, то, право да ти кажем, не могу да разумем.

ЧЕДА: Па јест што кажете... У вашим годинама.

ВАСА: Море, док сам био млађи, још мање ми је требала.

ЧЕДА: И то је истина.

ВАСА: Па дабоме да је истина и зато, видиш, питам ја тебе као паметног човека: шта ће теби жена?

ЧЕДА: Сасвим, сасвим није ми потребна.

ВАСА: Дабоме да није.

ЧЕДА: Право кажете. Једино, питам ја вас, ујка-Васо, да ви мени објасните: шта ће Никарагуи жена?

ВАСА: Каквом Никарагуи?

ЧЕДА: Па ономе што треба да узме моју жену. Видите, ја се то само питам: шта ће њему жена?

ВАСА (мало збуњен): Њему? Па, како да ти кажем: има, знаш, људи који узимају и оно што им не треба. Има таквих људи.

ЧЕДА: Има!

ВАСА: Али ти, дабоме, та ниси од тих људи. Ти си паметан човек и, ако ћеш да ме послушаш, најбоље је, брате, да оставиш жену. Не треба ти жена, је ли — то и сам кажеш; е, па кад ти не треба, ти је остави. Ето видиш, то сам имао, у име Живкино, да те питам: хоћеш ли да је оставиш или нећеш?

ЧЕДА: Дакле то је све што сте имали, у име госпа-Живкино, да питате?

ВАСА: То и ништа више!

ЧЕДА: Е, па реците госпа-Живки да нећу да је оставим.

ВАСА (изненађен): Нећеш? Е јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе. Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све. Казала ми је Живка још и ово: ако лепим оставиш жену, ти ћеш, пријатељу, добити као награду класу. Замисли, добићеш класу! И ето, видиш, имаш да бираш шта више волиш: жену или класу?

ЧЕДА: Ја бих највише волео жену с класом.

ВАСА: Роткве теби стругане, ти хоћеш лубендињу?

ЧЕДА: Чекајте, нисам вам све ни казао. Још више бих волео жену са две класе.

ВАСА: Уха! Па ти, ако тако потераш да лицитираш, можеш ми још рећи да би волео две жене са четири класе. Не бива то, пријатељу! Што не бива, не бива! Него, слушај ти мене, па лепо размисли. Видиш: жену можеш увек да добијеш, а класу, богме, не, а сваки паметан човек гледа да шчепа најпре оно до чега се теже долази. Зар не? Па онда ти си, брате, и практичан човек, ти се нећеш заносити теоријама. Јер, кад зрело размислиш: жена — то је теорија, а класа — то је, брате, пракса. Је ли тако ?

ЧЕДА: Слушајте, ујка-Васо, ја сам вас слушао од почетка до краја и чуо сам све што сте имали да ми кажете... Ја вас, ујаче, необично ценим и поштујем, па зато ћу према вама бити искрен и рећи ћу вам, разуме се у поверењу, на што сам се одлучио. Ја сам се дакле решио: ономе зубноме лекару, проводаџији, да саспем зубе у грло; Никарагуи да одрежем уши, а вама, драги ујаче, да разбијем нос!

ВАСА: Чедо, синко, ти ме изненађујеш, јер не увиђам да мој нос има ма какве везе са целим тим питањем.

ЧЕДА: А ви онда немојте га гурати у послове који вас се не тичу.

ВАСА: Лепо, лепо, ево ја се, убудуће, нећу мешати. Само онда немој да пожалиш ако ти се деси штогод што не желиш.

ЧЕДА: А и на то сте помишљали?

ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене? А ја јој, као човек који има искуства за те ствари, кажем: х-Знаш шта, Живка, премести ти ту битангу у Ивањицу па да видиш кад врисне.«

ЧЕДА: То сте јој дакле ви саветовали?

ВАСА: Е, па ко би други, она се тога не би сетила.

ЧЕДА: Па добро, ујаче, онда купите ви још данас фластер за нос, а ја ћу да спремим куфере да путујем са женом за Ивањицу.

ВАСА: Кад би Дара била луда па да иде: отац јој министар, а она да иде у Ивањицу.

ЧЕДА: Слушајте ви, господине. Идите зовите овамо вашу сестричину, госпођу министарку, да пречистимо већ једном тај рачун.

ВАСА: Е, то не може! Пре свега, наредила ми је Живка да ти саопштим да она од овога тренутка тебе не сматра за свога зета; с тобом не жели више ни да разговара као са зетом и, ако имаш што с њом, можеш доћи само као странац, поднети преко млађих визиткарту и молити је да те прими — и само званично да разговараш са њом.

ЧЕДА: Тако је поручила? Није ли вам казала треба ли да вам метнем у цилиндер?

ВАСА: И цилиндер, дабоме.

ЧЕДА: И рукавице извесно?

ВАСА: Разуме се, и рукавице.

ЧЕДА: Врло добро, онда реците јој да идем да се обучем па ћу јој се јавити. (Оде.)

IV

ВАСА, ЖИВКА

ВАСА (врти главом, незадовољан опасношћу која њему лично прети и гунђајући пипа се за нос,затим узима са стола цигарету, ставља је у муштиклу и припаљује).

ЖИВКА (на вратима): Васо!

ВАСА: Оди, 'оди овамо!

ЖИВКА: Оде ли?

ВАСА: Оде!

ЖИВКА (излази); Шта каже, бога ти?

ВАСА: Шта каже? Ништа! Е, јеси чула, Живка, баш сам му паметно говорио, веруј, да је други човек, преломио би се, али оно је, брате арумски тврдоглаво.

ЖИВКА: Дакле, неће лепим?

ВАСА: Ни да чује! Он чак прети неким одрезивањем ушију, сасипањем зуба у грло и разбијањем носева. Мени чак препоручују да још данас набавим фластер, јер ова последња претња односи се на мој нос.

ЖИВКА: Е, па кад неће лепим, окренућемо и ми дебљи крај.

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Тражићу још данас да га преместе у Ивањицу.

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Па шта вели?

ВАСА: Ићи ће он и у Ивањицу, али ће повести и жену.

ЖИВКА: Роткве му стругане!

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Шта?

ВАСА: Па то: роткве њему стругане.

ЖИВКА: Мисли он да му ја не умем и ту доскочити. Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач. Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас. А јеси ли му казао да га више не сматрам за зета?

ВАСА: И то, и рекао сам му да само званично може к теби доћи ако има што.

ЖИВКА: Добро си му казао.

ВАСА: Слушај, Живка, ја сад треба да доведем фамилију.

ЖИВКА: Опет ти са фамилијом.

ВАСА: Па рекао сам им јуче да се у овај сат сви скупе код тетка - Савке да их заједно доведем. Није ред да их преварим.

ЖИВКА: Па добро де, доведи их већ једанпут, и ту бригу да скинем с врата. Само, молим те, да ми се не баве много, јер знаш да данас има нови зет да нам дође на виђење.

ВАСА: Не брини ти, казаћу им ја већ да буду краћи. (оде)

V

ЖИВКА, АНКА

ЖИВКА (кад остане сама, звони).

АНКА (долази): Молим!

ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка? Види много нешто отежете, као да је то бог те пита какав тежак посао домамити мушког у собу.

АНКА: Па није тежак посао, не кажем да је тежак, али знате како је, треба имати прилике, а пуна кућа, па никако да ухватим господина насамо.

ЖИВКА: Слушајте, Анка, мени би требало, ако је могуће, још данас да се то сврши.

АНКА: Па добро, госпођо, онда да почнем мало сасвим отворено. Ја сам, знате, почела онако издалека.

ЖИВКА: Ама, како издалека? Почните ви то изблиза, те се ствари изблиза боље свршавају.

АНКА: Добро, госпођо!

VI

ЖАНДАРМ, РАКА, ПРЕЂАШЊИ

ЖАНДАРМ (улази, водећи за руку Раку, који му се отима): Молим покорно, госпођо министарка, господин члан је наредио да доведем овога...

ЖИВКА: Несрећниче, ти си опет нешто урадио.

ЖАНДАРМ: Молим покорно, госпођо министарка, ударио је песницом по носу сина енглеског конзула и псовао му оца, па господин члан...

ЖИВКА: Шта кажеш?!... Ју, ју шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка. брзо чашу воде.

АНКА (отрчи).

ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца... сину енглеског конзула. Господ те убио да те не убије! Разбојниче, ти ћеш ме убити, ти ћеш ме живу сахранити!

АНКА (доноси јој чашу воде).

ЖИВКА (пошто испије воду): Да доживим да ми полиција доводи разбојника у кућу. Ју, ју, ју, ју. . . Анка, склони ми га испред очију.

АНКА (приђе и узме га од жандарма)...

ЖАНДАРМ: Ја могу ићи?

ЖИВКА: Можеш, војниче, п кажи господину члану: ја ћу већ... реци му, све ћу му кости поразбијати.

ЖАНДАРМ: Разумем! (салутира и одлази)

VII

ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ ЖАНДАРМА

ЖИВКА (Раки): Шта си урадио, црни сине, говори шта си урадио?

РАКА: Ништа!

ЖИВКА: Ама, како ништа кад си разбио пос сину енглеског конзула! И 'ајде што му разби нос, напослетку — омакне се песница, па деси се, али што му опсова оца?

РАКА: И он је мени!

ЖИВКА: Није истина, не уме он то, он је васпитано дете.

РАКА: Опсовао ми је. Ја му лепо кажем: »Склони ми се с пута или ћу да те хакнем«, а он мени: »Олрајт!« а »олрајт«, то значи на енглеском језику да ми псује оца.

ЖИВКА: Није истина.

РАКА: Јесте, ја сам то учио у лекцији.

ЖИВКА: Па кад је он теби казао »олрајт«, што ниси и ти њему казао »олрајт«?

РАКА: Е, не би ме разумео. А после, не бих ја, него ја њему сасвим учтиво кажем: »Куш, свињо једна!« А он мени опет: »Олрајт!« Е, нисам онда могао више да се уздржим, него га хакнем по носу и опсујем и ја њему оца.

ЖИВКА: Несрећниче један, знаш ли ти да је то енглески отац? То није наш отац па да га опсује ко стигне, него је то енглески отац! Ју, ју, ју, господе боже, шта ћу с њим! Води ми га, Анка, испред очију!

АНКА (одводи Раку).

VIII

ЖИВКА, сама

ЖИВКА (на телефону): Ало... централа? Молим Министарство спољних послова... Је ли то Министарство спољних послова? Да!... Молим вас да се позове на телефон г. Нинковић. секретар... Да!... Реците, зове га госпођа Живка министарка. (пауза) То сте ви, господине Нинковићу? (пауза) Тако! Дакле, потписано је... Е, па честитам вам унапређење. Видите, дакле, да сам одржала реч. Али морам вам рећи да није ишло баш тако глатко. Бунио се ваш министар, каже: добили сте класу пре три месеца. Али сам ја наваљивала и нисам му никако дала мира, па сам чак натерала и свога мужа те га је он окупио. Да, да, и он га је окупио. (пауза) Него, знате шта, друго сам нешто хтела да вас замолим. Овај мој несрећник, онај мали гимназиста Рака, био данас на игралишту, са децом енглеског конзула. Ја сам га нарочито послала, јер, знате, он сад припада томе друштву... Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (пауза) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно али, шта ћу, не могу из ове коже. Та како казнити, нећу га казнити, него ћу .га испребијати, али је мени главно да се некако заташка ствар код енглеског конзула, да се он не љути. Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца ко деца! (пауза) Е, па шта друго могу да му кажем. Ја мислим он је паметан човек, неће ваљда дозволити да се две државе заваде због једнога носа; а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало »добар дан«. И уопште, реците да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме! 'Ајде, молим вас, па отадите одмах а дођите затим да ми јавите шта сте урадили. Како?... А... па-па? — Па добро, нек вам буде и па-па, само молим вас свршите ми то. До виђења! (оставља слушалицу).

IX

АНКА, ЖИВКА

АНКА (долази хитно): Госпођо, онај хоће опет да иде.

ЖИВКА: Ама, ко?

АНКА: Рака.

ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити. Чекај да га ја научим памети. Он мисли да ће само на грдњи проћи. Чекај само!... (одјури)

X

АНКА, ЧЕДА

ЧЕДА (на вратима своје собе): Анка, јесте ли сами ?

АНКА (кокетно): Јесам!

ЧЕДА (Излази. Он је обукао црно свечано одело, на рукама му рукавице и на глави цилиндер).

АНКА: Ију, а што сте се ви тако лепо обукли?

ЧЕДА: Због вас, Анка. То је моје свадбено одело.

АНКА: Е, то ми је мило. И тако обучен ћете и тамо у моју собу?

ЧЕДА: Па зато сам се и обукао.

АНКА: Је ли истина?

ЧЕДА: Доћи ћу кад вам кажем.

АНКА: Још данас.

ЧЕДА: Па да, још данас.

АНКА: Још сад може бити?

ЧЕДА: Па добро, још сад, али вас молим претходно да ме пријавите госпођи министарки.

АНКА: (изненађена): Да вас пријавим госпођи?!

ЧЕДА: Да, и дајте јој моју визиткарту (вади и даје јој) Ја ћу чекати у предсобљу.

АНКА (збуњена): Али... како... ви да чекате... и да вас пријавим... ја све то не разумем.

ЧЕДА: И настаните свакојако да ме госпођа прими. Реците, имам званичан разговор.

АНКА: Лепо! А после?

ЧЕДА: А после, споразумећемо се.

АНКА: Идем одмах! (одлази у собу)

ЧЕДА (погледа за њом, па излази на задња врата).

XI

ЖИВКА, АНКА

ЖИВКА (долази из собе држећи визит карту руци, за њом Анка): А он вам ово дао?

АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.

ЖИВКА: Реците господину зету: нека ми се вуче испред очију, нећу да га примим.

АНКА: Али господин каже да има званичан разговор.

ЖИВКА: Нисам данас званично расположена, па ето ти! Не могу да га примим.

АНКА: Али, госпођо, ако га не примите, покварићете све.

ЖИВКА: Шта ћу покварити?

АНКА: Господин ми је казао да ће после разговора са вама доћи к мени у собу.

ЖИВКА: Реко је?

АНКА Да.

ЖИВКА: Добро, реци му нека уђе, примићу га!

АНКА (излази напоље п пропушта Чеду).

XII

ЧЕДА, ЖИВКА

ЧЕДА (улази врло озбиљно, клања се још с врата): Имам ли част са госпођом министарком?

ЖИВКА (презирући га и не окрећући главу):

Да. Изволите сести!

ЧЕДА: Благодарим. Ја вас молим да ме извините што сам узео слободу узнемирити вас. . .

ЖИВКА: Шта сте ради, господине?

ЧЕДА: Ја долазим, госпођо, по једном врло деликатном послу, па бих вас молио, да ме пажљиво саслушате.

ЖИВКА: Молим, изволите говорите!

ЧЕДА: Видите, госпођо, живот је необично комплицирана појава. Природа је саздала бића, али није утврдила законе о међусобним односима тих бића, већ је дозволила да се ови самосвојно, под оваквим или онаквим приликама или околностима, стварају и развијају; тс стога нису то више пуки случајеви, већ нормалне појаве, сукоби односа, који се тако често јављају у овоме или ономе облику.

ЖИВКА: Мислите ли ви, господине, да држите предавања или имате што да ли кажете?

ЧЕДА: Извините, госпођо, али је овај увод неопходан пропо што пређем на саму ствар.

ЖИВКА: Дакле, молим вас, пређите одмах па саму ствар.

ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо. Ја имам једнога пријатеља, младог човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је ствар поверио, молећи ме да му будем проводаџија. Он је уверен да ћу ја његову ствар искрено заступати и зато ми је поверио.

ЖИВКА: Али шта се мене тиче ваш пријатељ и ваш проводаџилук.

ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: »Ако се решим да се женим, узећу само зрелу женску.«

ЖИВКА: Па добро, нек узме ако хоће и зрелу женску, али што ви мени све то казујете?

ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас.

ЖИВКА: Шта кажете? ...

ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели ...

ЖИВКА (скочи): Чедо!

ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: »Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!«

ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо!

ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: »Али госпођа је удата!« а он вели »Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!« Говорио сам му затим:»Али то је поштена жена!«

ЖИВКА (дрекне): Па и јесам!

ЧЕДА: И ја сам му то казао, али он каже:»Да је поштена, не би она примала љубавна писма од мене!«

ЖИВКА: (њен гнев прелази у бес): Куш! Убио те бог да те убије, псето лајаво! Да ниси више писнуо, или ћу те столицом по глави!

ЧЕДА: А ја њему кажем: »3нам, господине Нинковићу, да сте јој писали љубавно писмо, читао сам га!«

ЖИВКА: Кој га је читао?

ЧЕДА: Па ја!...

ЖИВКА (плане): Напоље!

ЧЕДА (устаје): Дакле, шта да кажем младожењи?

ЖИВКА: Нека иде до ђавола и он и ти!

ЧЕДА: Он би желео доћи на виђење.

ЖИВКА: Вала, јеси ли чуо, Чедо, не била ко сам ако ти не одеш на виђење у Ивањицу.

ЧЕДА: Врло радо, зашто не! Само пре тога идем господину министру Сими Поповићу да га замолим да остави жену пошто јој се указала лепа прилика за удају.

ЖИВКА: Макни ми се с очију ако хоћеш да ти се не укаже прилика!

ЧЕДА: Ја вас молим умирите се, госпођо! Живот је, видите, веома компликована појава. Природа је саздала бића, није утврдила и законе међусобних односа тих бића ...

ЖИВКА(у крајњем бесу дохвати са стола књиге, кутије, букет, звонце, јастук са столице и све што јој дође до руку и гађа га вриштећи): Напоље, вуцибатино, напоље!

ЧЕДА (поклони се званично на вратима и оде).

ЖИВКА (падне уморна и узбуђена у наслоњачу. па кад се мало поврати, скочи и оде левим вратима): Даро, Даро, Даро!

XII

ДАРА, ЖИВКА

ДАРА (дотрчи): Шта је забога?

ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га!

ДАРА: Кога, забога?

ЖИВКА: Онога твога!

ДАРА: Али зашто?

ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном. Убићу га, па нека идем на робију и нека се пише и приповеда: отишла је на робију што је убила зета.

ДАРА: Па шта је, забога, урадио?

ЖИВКА: Дошао је да ме проси.

ДАРА: Како да вас проси?

ЖИВКА: Као проводаџија.

ДАРА: Боже, мајко, шта вам је, шта говорите?

ЖИВКА: То што ти кажем, дошао је као проводаџија, да ме проси.

ДАРА: Зар код живог мужа?

ЖИВКА: Замисли.

ДАРА: Где се може жена код живог мужа просити ?

ЖИВКА: Ти сад опет навијаш на оно. Друго је оно за тебе.

ДАРА: А .што, кобајаги, друго?

ЖИВКА: Зато... Зато што је друго! Па и да није, биће друго! Е, неће тај бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели.

ДАРА: Опет ти!

ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш! Не била ја која сам ако ме још данас ти сама не молиш!

XIV

ВАСА, ЖИВКА

ВАСА (долази споља): Живка, ево их иду!

ЖИВКА: Ко?

ВАСА: Фамилија!

ДАРА: Ја ћу да се склоним! (оде)

ВАСА (отвори задња врата): Уђите! (улази једна читава галерија разних комичних типова, обучених старовремски. Старије жене, Савка и Даца у фесовима и либадетима. Соја са неким шеширићем искићеним птичијим перушкама. Ту су тетка Савка, тетка Даца, Јова поп-Арсин, теча Панта и син му Миле, теча Јаков, Сава Мишић и Пера Каленић. Сви прилазе Живки и рукују се, а женске се љубе)

САВКА (љубећи се са Живком): А ти мене, Живка, заборави!

ДАЦА (љубећи се): ју, слатка моја Живка, откад те нисам вид'ла! Добро изгледаш: ту, ту, ту ... (пљује) да ми те не урекну!...

ПАНТА: Е, Живка, да знаш, нико ти се није тако обрадовао срећи као ја.

ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета.

СОЈА (љубећи се): Слатка моја Живкице, бога ми сам увек тебе највише волела од целе фамилије.

ЖИВКА (пошто се и сви остали рукују): Хвала вала што сте дошли. Изволите седите! (старији седну, млађи остају на ногама) Опростите, бога ми, што вас овако све заједно примам. Ја видим и сама да није ред, али не можете просто веровати колико сам заузета. Нисам ни у сну сањала да је то тако тешко бити министарка. Али — здравље, боже — доћи ћете ви опет, доћи ћете и други пут.

ВАСА (који је остао на ногама и налази се крај Живке): Па дабоме, видећемо се још. Ово је само онако... а видећемо се.

ЖИВКА: Како си ти тетка-Савка?

САВКА (увређена): Па добро...

ЖИВКА: Де, де де... знам те што си љута, али немој мислити да сам тс заборавила. А ти, тетка-Дацо?

ДАЦА: Ју, слатка моја, да ми опростиш. Откад ја говорим мојој Христини: хајемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија? А она мени: »Немој, бога ти, мама м, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је министарка!« Да ти нисмо прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али кажем ја њој: »Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!«

ЖИВКА: А ти, теча - Панто, нисам те давно видела, како, како си ти?

ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља; све некако наопако. Него велим, сад ако ми мало сване, док си ти на власти. Рачунам, знаш. збринућеш своје и подржати.

ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће?

ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо?

СОЈА: Чудновато, а баш за мене кажу да се много виђам. Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу — олајавају ме, ако изађем у свет — олајавају ме, Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија!

ВАСА: Е па ко ће ако неће фамилија!

ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто.

СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да нису имали зашто.

ДАЦА: Олајавале су је такве као што си ти!

СОЈА: Каква сам да сам, тек нисам положила матуру.

ДАЦА (плане и скочи): Положила си ти све испите на свету, бештијо једна!

СОЈА (скочи и такође и унесе јој се у лице):Може бити, али матуру нисам полагала.

ДАЦА: Ју, ју, ју, пустите ме!... (полети да је шчепа за косе)

ВАСА (стане између њих и развађа их): Де, зар вас није срамота? Не можете зар ни исти минута фамилијарно да разговарате! (притрче и остали мушки па их развађају)

ДАЦА: Па дабоме кад човек има у фамилији и такве!

СОЈА: Бриши најпре испред своје куће, па онда лај за другог.

ВАСА: Ама мир, кад вам кажем! Срамота, болан, и ви се кобајаги бројите да сте министарска фамилија.

ЖИВКА (Васи): Ето, кажем ја теби!

ВАСА: Па јес! Овамо окупили ме: »'Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!« А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. 'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (ове одлазе и седај.) А ти, Живка, опрости. Ово је, знаш, онако, мало фамилијарно објашњење.

ЖИВКА: Није ми баш пријатно, али... (хотећи да пређе преко ствари) Како си ти, теча-Јакове?

ЈАКОВ: Па, знаш како је кад човек живи на парче. Ђаво ће га знати каква ми је судбина: на парче сам се школовао, на парче трговао, на парче био чиновник. Све тако некако — ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем себи: »Чекај, Јакове, мора једном доћи и твој дан.« Па тако ето чекам, а шта бих друго?

ЖИВКА: А ти, Саво?

САВА (он је корпулентап и са великим трбухом): Мене не питај, испи ме секирација.

ЖИВКА: А због чега?

САВКА: Због неправде. Целога живота коље ме неправда.

ЖИВКА (Пери Каленићу): А... (збуни се) ви... ? (Васи). Је л' нам и господин штогод род?..

ВАСА: Он каже да је род.

КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род.

ЖИВКА: Ја се не сећам.

ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?...

СВИ (одмеравају Каленића).

САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије.

ДАЦА: Ни ја!

НЕКОЛИКО ЊиХ (слежући раменима): Ни ја.

КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род по женској линији.

СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем.

ДАЦА: (кроз зубе): Чудо!

ВАСА: Па добро, како по женској линији, чији си ти?

КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре двадесет година умрла и рекла ми је тада на самрти: »Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!«

ВАСА: А како ти се звала мајка?

КАЛЕНИЋ: Мара.

ВАСА: А отац?

КАЛЕНИЋ: Крста.

ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији.

ЖИВКА: Ни ја.

КАЛЕНИЋ: Сва забуна долази отуд, што се ми пре нисмо звали Каленићи него Марковићи.

ВАСА: Марковићи? Е, сад још мање знам.

КАЛЕНИЋ: Уосталом, то све не мења ствар. Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем. Радије бих овде погинуо но што бих се своје фамилије одрекао.

ВАСА: Ама, де, није ствар за гињење, него...

ЖИВКА: Па кад човек каже...

ВАСА: Па јест, кад човек каже, шта му можеш?

ЖИВКА: Па како сте?

КАЛЕНИЋ: Хвала, тетка, благодарим на питању. Мило ми је што вас видим тако свежу. Ви се, тетка, одиста сјајно држите!

ВАСА: Него знаш шта, Живка ти си много заузета, то ми сви знамо, па зато ако хоћеш, пређи одмах на ствар. Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити.

ПАНТА: Па ако неће сад да нам се учини, ја не знам кад ће.

ВАСА: Нека лепо сваки каже шта му је на срцу, а ја ћу да запишем, па ће онда Живка да гледа, што може — може, а што не може — не може.

ДАЦА: Кад се хоће, може се све, само је питање да ли треба свакоме учинити, јер има их и таквих...

СОЈА (пресече јој реч): Ја само једно имам да те молим, Живка, да ми помогнеш да положим матуру.

ДАЦА (плане): Ето је, она опет пружа језик.

ВАСА: Смирите се, јер ако мени мркне, запушићу вам обема уста!

КАЛЕНИЋ: Слушајте, стрина Дацо, и ви, прија-Сојо. Као што видите, тетка Живка нас је лепо примила, као што је и ред да прими фамилију. И ми ћемо сад да јој кажемо своје жеље и да је молимо да се заузме за нас. Ја сам уверен да ће се тетка Живка заузети. Ви сви знате како она има добро срце. Али смо зато ми позвани да поштујемо њу и њен дом, који је у овоме случају министарски дом. А ми, ако се будемо тако понашали и међусобно вређали, исказаћемо тиме једно непоштовање према овом дому. Зато вас лепо молим, стрина Дацо, и вас прија-Сојо, уздржавајте се!

ДАЦА (Савки која. седи крај ње): Ама, откуд му ја овоме испадо' стрина?

САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је.

ДАЦА: А зар га ја знам!

ПАНТА (Јакову који седи до њега): Тако ти бога, знаш ли ко је ово?

ЈАКОВ: Никад га у животу нисам ни видео ни чуо.

ВАСА: Дакле, да оставимо све друго па да пређемо на ствар, јер Живка нема много времена.

ЖИВКА: Бога ми, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије.

ВАСА: Па дабоме. Него дедер! (извадио је хартију да бележи) Деде, тетка - Савка, шта би ти имала да замолиш Живку?

САВКА (још увек увређено): Нека ме пита Живка па ћу јој казати.

ЖИВКА: Е па ти, тетка - Савка, са твојих двеста динара овде ми се попе. Прескочи, Васо, њу кад неће као човек и као фамилија лепо да разговара, него све нешто уз нос.

САВКА: Ништа ја уз нос, ја хоћу само своје.

ЖИВКА: Е, па добићеш твоје. Запиши, Васо, да јој се да. Ето ти!

ВАСА (пошто је записао): А ти, Дацо, имаш ли ти штогод да замолиш Живку?

ДАЦА: Па ја то, за Христину. Хтела бих да замолим, Живка, да наредиш да јој се призна испит и да се прими дете натраг у школу јер овако је остало на пола пута. Погрешила јесте, признајем — молим дотичну персону да се не искашљује — ето признајем, али погреше данас и професорке, па неће зар њихове ученице. И није погрешила онако од беса и од покварености, као што има персона, него опет због науке. Молим дотичну персону да се не искашљује!

ВАСА: Сојо, не искашљуј се!

ДАЦА: Због науке, дабоме. Она и један њен друг заједно су се спремали за матуру, па завукла се деца у собу и по цео дан учила, убише се учећи. Па после... њему признадоше зрелост, а она остаде тако на пола пута. Па то мислим, Живка, да наредиш да се то заборави.

КАЛЕНИЋ (он се сад већ ослободио и улази у породична питања као да је ту одвајкада): Је л' то давно било?

ДАЦА: Па прошле године.

КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка-Васо: да се заборави!

ЖИВКА: А ти, Јово? Ти одлежа робију, а?

ЈОВА: Одлежах, тетка-Живка и поштено се тим одужих држави, па сад мислим право је да се и држава мени одужи.

ЖИВКА: Како да ти се одужи?

ЈОВА: Па тако, да добијем државну службу.

ЖИВКА: Па служба те је и одвела на робију.

ЈОВА: Сваки жив човек згреши, тетка-Живка, а ја сам поштено одужио што сам погрешио. И верујте, тетка, не кајем се што сам био на робији, многе сам ствари научио које не може човек тако лако у животу да научи. Камо среће кад би држава свакога кандидата најпре послала на робију, па тек после му дала државну службу.

ЈАКОВ: Е, гле молим те!

ЈОВА: Јест, јест чика-Јакове, јер ја сад знам боље кривични закон него ма који касациони судија. Никад професори на универзитету не могу тако да ти протумаче кривични закон као они који су по њему осуђени. Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изиграти који параграф. Осуђен сам, вели, по 235, у вези са 117-а, — али су ми признате олакшавне околности из 206. И тако сваки редом, све параграфе знам; е, па зашто држава не би искористила то моје знање?

КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање.

ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто?

ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени ми за мене није. Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово дете. (за њим стоји Миле, дорастао дечак) Некако бог му није дао дар за школу — истеран је из свих школа, и то засвагда. А и на занату не може да се скраси и ни на једном послу. Па сам хтео да те молим, ако може некако да буде државни питомац.

ЖИВКА: А шта да учи?

ПАНТА: Ама, нека њега само држава прими, да га издржава, а све је једно шта ће учити. Ако хоће за марвеног лекара, а може и за капелника у музици, или за професора богословије, или за апотекара. Ама, што год хоћеш, само нека буде државни питомац.

КАЛЕНИЋ: Па кад је дете тако бистро, штета би било да га држава испусти. Запиши, ујка-Васо: државни питомац.

ЖИВКА: А ти, Сојо?

СОЈА: Ја бих волела, Живка, кад бих могла насамо да ти кажем.

СВИ (буне се): А не, како смо ми! Јавно, јавно!

ДАЦА (издваја се гласом од осталих): Кад смо могли сви овако јавно, може ваљда...

ВАСА (пресече је погледом).

СОЈА: На послетку, шта да кријем, не иштем што ми не приличи. Ти знаш и сама Живка, да сам се ја развенчала са оним мојим несрећником, и он се већ оженио, а ја остала самохрана и то само зато што је суд донео неправедну пресуду, па њему дао право да може ступити у други брак, а мени није дао то право. Па дабоме да сам морала изгубити парницу, кад мене овако младу...

ДАЦА (искашља се).

СОЈА: дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа. А и сам адвокат, који ме је бранио, код куће мени једно говори, а на суду Друго — па онда дабоме да сам морала изгубити парницу. Па ето то сам хтела, Живка, да те молим да се та пресуда исправи: да добијем право на удају. Ето, сама видиш, ја не тражим богзна шта, а што се поједини искашљавају, баш ми је свеједно, јер што кажу: пас кашљс, ветар носи.

КАЛЕНИЋ: Одиста, то би се могло учинити. Жена осећа потребу да се уда, а сметају јој неке формалности. Запиши, ујка-Васо, прија Соја би да се уда без формалности.

СОЈА: Ништа више ја не тражим.

ЖИВКА: А ти теча - Јакове?

ЈАКОВ: Па, рекох ти, Живка, не иде ми што год почнем. Требало је док сам био млађи да се школујем, па није ишло; био сам и чиновник, па — опет није ишло, пробао сам и да тргујем, па и ту све наопако. А увек сам говорио себи: »Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!« Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да посечем, на пример, какву државну шуму — рачунам, знаш, кад ми све друго није пошло за руком; концесија још може да ми пође за руком.

КАЛЕНИЋ: То може одиста да вам пође за руком, а државу то баш ништа не кошта. Није држава садила шуме, па да јој је жао да се секу. Сасвим то може. Запиши, ујка-Васо: једна државна шума да се посече, јер, напослетку, какав би то министарски рођак био ако би имао права бар једну шуму да посече.

ЖИВКА: Ати, Саво?

САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем. Молим те лепо и као род рођени, да ми израдиш државну пензију.

ЖИВКА: Па ти ниси никад био чиновник?

САВА: Нисам!

ЖИВКА: И ниси никад био пи у каквој служби?

САВА: Нисам!

ЖИВКА: Па зашто онда да ти израдим пензију?

САВА (убеђено): Па тако, као грађанину. Толики свет има пензију од државе, па зашто онда не бих имао ја?

ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу.

САВА: Па ја да сам служио државу, не би' дошао од Живке да тражим пензију, него би' је тражио од државе. А зашто је министарска ако ни толико не може да изради своме?

КАЛЕНИЋ: Ствар је већ мало компликованија. Запиши ти, ујка-Васо. теча Сава — пензија, а тетка Живка и ја размислићемо да ли се та ствар може некако удесити. (Живки). Дозволите ми сад, тетка, да вам и ја кажем свој случај. Мене су пре годину дана истерали из службе. Нестала су нека акта из моје фиоке и услед тога омело се једно извршење. Не видим шта сам ја ту крив, јер, напослетку, акта су акта; изгуби се жив човек, те неће акта? А, напослетку, нестајала су и раније акта из моје фиоке, па ником ништа, али сад се наврзао некакав инспектор на мене те мал' ме није чак и под суд ставио. Али ствар је сад већ била па прошла и, као што видите, ја сам пуну годину дана стрпљиво чекао да се заборави. Ја не знам, можда се није још заборавила, али, кад је сад већ, тетка Живка министарка, може наредити да се заборави. И ја ништа друго не тражим него да се поправи неправда која ми је учињена, то јест, да се ја вратим у службу. Само, морам напоменути да ја не бих могао пристати на обично враћање у службу, без сатисфакције за учињену ми неправду. Морао бих се вратити са унапређењем како бих и ја са своје стране заборавио неправду која ми је учињена. Ето, то је све што ја тражим. Ујка-Васо, запиши молим те: Пера Каленић да се врати у службу са сатисфакцијом. (завирује у Васину књигу) Јеси ли записао »са сатисфакцијом;?

ВАСА: Јесам, де!

КАЛЕНИЋ: Е сад дозволите, тетка Живка, да вам у име целе наше фамилије благодарим што сте нам саслушали жеље и да вас замолим да се својски заузмете и да их испуните. Као што видите, наше су жеље скромне, а ви сте у могућности да их испуните, па зашто не би учинили радост својој фамилији, те да вас се сви са благодарношћу сећамо?

ЖИВКА: Добро, добро. Оно што могу учинићу. Зашто да не учиним?

КАЛЕНИЋ: Е, онда, дозволите да вам кажем збогом, јер смо вас и сувише задржали. (љуби јој руке и сви се дижу)

ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену. (узме са стола кутију и дели сваком редом) Ево, ево... па то, онако, за успомену.

СОЈА: Уденућу у рам од огледала.

ЈАКОВ: Е хвала, баш ти хвала.

КАЛЕНИЋ: Молим вас, мени дајте две.

САВКА (пошто су сви примили визиткарте):Е, па збогом, Живка.

ЖИВКА: Па де, де, не буди на крај срца!

ДАЦА (љубећи се): Па гледај, бога ти, Живка!

ПАНТА: Бог ти а душа ти, сврши ми то!

СОЈА (љубећи се): Учини ми, Живка, севап је!

САВА: Молим ти се, Живка, па немој да заборавиш!

ЈАКОВ: Ти, па бог! (све те реченице, као и оне при доласку претрпавају се и упадају једна у другу)

КАЛЕНИЋ (љубећи јој руку): Сад тек разумем моју покојну мајку, која ми је двадесет година, на самртном часу, рекла: »Синко, не остављам те самог у свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки, она ти је род!«

СОЈА (цела гомила је већ пошла ка вратима и она за њима): Ако ништа не буде од моје молбе, а ја ћу да полажем матуру.

ДАЦА: Положила си је ти чим си проходала!

СОЈА: Пас лаје, ветар носи! (оне излазе у свађи и чим цела гомила буде напољу, те се врата заклопе, чује се врисак и цика и ларма оних који развађају жене).

ЖИВКА (Васи, који је заостао): Трчи, Васо, потукоше се!

ВАСА: Бештије једне! (одјури и сам)

XV

ЖИВКА, АНКА

ЖИВКА (клонула од умора, пада у фотељу):Ух!

АНКА (дојури споља): Госпођо, оне се две ваше рођаке почупаше.

ЖИВКА: Нека се чупају, шта ме се тиче. Уморила сам се као да сам цео дан копала. Идем да легнем мало, гледајте да ме нико не узнемирава. (оде)

АНКА (одлази на задња врата и одшкрине их, па гледа шта се збива напољу, свађа се полако стишава и удаљује).

XVI

ЧЕДА, АНКА

ЧЕДА (после извесне паузе отвори врата и срећне се лице у лице са Анком; он је још увек свечано обучен како је отишао од куће): Ах, како пријатан сусрет! Јесте ли ви мене чекали, Анка?

АНКА: Разуме се.

ЧЕДА: Идите одмах у вашу собу, сво мене за вама.

АНКА: Је ли истина?

ЧЕДА: Идите само и чекајте!

АНКА (нуди образ): Пољуби ме у име капаре!

ЧЕДА (пољуби је): Сасвим. Дивна капара!

АНКА: Одох и чекам! (оде)

XVII

ЧЕДА, РИСТА

ЧЕДА (припали цигару).

РИСТА (после извесне паузе наилази на врата такође обучен у свечано одело; носи букет): Клањам се, добар дан. Је ли слободно?

ЧЕДА: Молим, изволите!

РИСТА: Част ми је преставити се: Риста Тодоровић, кожарски трговац.

ЧЕДА (изненађен): Како, молим вас?

РИСТА: Риста Тодоровић, кожарски трговац.

ЧЕДА: И почасни конзул Никарагуе?

РИСТА: Да, тачно!

ЧЕДА: Ама, није могуће! Е, то ми је мило, нарочито ми је мило да се упознамо.

РИСТА: А с ким имам част?

ЧЕДА: Чекај, молим те, дозволи ми да ти кажем »ти«, чекај, молим те, да те видим! (измакне се и посматра га) Е, ко би то рекао? Дакле, ти си то, Ристо! Е, то ми је одиста мило!

РИСТА: А с ким имам част?

ЧЕДА: Ја, је ли? Је л' за мене питаш ко сам? Ја сам... како да ти кажем... па ја сам, брате, ујка Васа, Живкин ујак.

РИСТА: Дакле, ви сте ујка Васа? Е, то ми је мило. Ја сам, бога ми, мислио да сте старији.

ЧЕДА: Нисам.

РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо.

ЧЕДА (гледа га и мери са свих страна): Дакле, ти си то, обешењаче један, а?!... Гледај га, молим те, какав трбушчић има, лоло никарагуанска! (Тапка га по трбуху) Ко би то рекао! А ја сам те сасвим друкче замишљао.

РИСТА (смеје се пријатно).

ЧЕДА: А дошао си, је ли, обешењаче један, знам већ зашто си дошао.

РИСТА (снебивајући се): Па да...

ЧЕДА: А допада ти се наша Дара, а?

РИСТА: Па знате како је.

ЧЕДА: Знам, де!

РИСТА: И она ми се допада, а потребно ми је и због мог положаја да стечем везу са вишим круговима.

ЧЕДА: Разуме се! А веруј, што те више гледам, све више верујем да ћеш се и ти њој допасти. Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад кад сам те видео... лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама.

РИСТА (поласкан): Кажу!

ЧЕДА: Ама, шта кажу, видим ја! Допашћеш се ти нашој Дари. А велиш, је ли, она се теби допада?

РИСТА: Допада ми се.

ЧЕДА: И ништа ти не смета што је она туђа жена?

РИСТА: А шта има то да ми смета? Како, на пример, кад купим кућу, не смета ми ништа што је раније била туђа, кад знам да је сада моја.

ЧЕДА: Сасвим. Онај стари газда се сели, а ти се уселиш.

РИСТА: Па јесте!

ЧЕДА: Ко би рекао, - молим те, да ти умеш тако филозофски да посматраш живот! Е, а кад је већ тако, онда ћемо целу ствар лако да изведемо. Ништа нам више не стоји на путу.

РИСТА: Ништа.

ЧЕДА: Па ипак, мислим се нешто, само како ћемо да се опростимо оне вуцибатине?

РИСТА: Кога?

ЧЕДА: Па њеног мужа, тај нам много смета.

РИСТА: Како, зар вам није казала госпа Живка? Па њему је већ умешен колач, чека се само да се испече.

ЧЕДА: Е?

РИСТА: Јесте. Госпођа Живка је удесила са собарицом да га одмами у своју собу, па, кад он буде тамо, да она са госпа-Даром и сведоцима упадне.

ЧЕДА: Гле, молим те! Ала је то лепо смишљено. Ха, ха, ха, ала ће се ухватити као миш у мишоловку; таман он да лизне сланину, а оно: хоп! Ха, ха, ха!...

РИСТА (придружује се и слатко се смеје) Ха, ха, ха!

ЧЕДА: Па онда? ...

РИСТА: Онда... онда то... Госпођа Дара је рекла, ако се увери да је вара, да ће га одмах напустити.

ЧЕДА: Е, то је дивно одиста! Само бринем се да нам нешто не поквари тако лепо смишљени план.

РИСТА: А шта то?

ЧЕДА: Ниси требао још сад да дођеш, док ми не свршимо тај посао са њим.

РИСТА: Па госпа Живка ми је поручила да дођем.

ЧЕДА: Знаш, не бих волео да он наиђе па да те затече овде.

РИСТА (мало као узнемирен): Па шта?

ЧЕДА: Како, па шта? Он се заклео да ће те убити као пса и купио је оволики револвер, калибра којим се волови убијају.

РИСТА (преплашен): А што, брате, да ме убије?

ЧЕДА: Ех што, заклео се, преда мном се заклео. Али ти не треба да се бојиш, не смеш бити кукавица, разумеш ли. Уосталом, ја сам лично видео револвер, показивао ми га је и уверавам те да у њему нема више од шест метака. Не могу те свих шест погодити, буди сигуран да ће те бар четири промашити.

РИСТА: А она два!...

ЧЕДА: Е па, боже мој, два метка ваљда можеш прогутати за Љубав да спасеш част Никарагуе.

РИСТА: Ама, шта ја да гутам меткове због части Никарагуе? Слушајте, ујка - Васо, како би било да ја идем па други пут да дођем?

ЧЕДА: Ја мислим да би то добро било... (поглед на прозор) Али доцкан је, сасвим је доцкан!

РИСТА (преплашен): Зашто, брате?

ЧЕДА: Ево га, сад баш уђе у кућу.

РИСТА (преплашен): Ко?

ЧЕДА: Онај са револвером.

РИСТА (усплахирен): Па сад? Ујка-Васо, говори, шта сад?

ЧЕДА: Морам те прикрити док ја њега уклоним.

РИСТА (устумара се): Где да се сакријем?

ЧЕДА: Не знам... Чекај, сад ми паде на памет.(звони)

РИСТА? Где?

ЧЕДА: Ћути и не питај, јер немамо времена за разговор.

XVIII

АНКА, ПРЕЂАШЊИ

АНКА: Молим!

ЧЕДА: Анчице, учините ми једну велику љубав, па ћу вам се одужити. Ви знате како ћу вам се одужити.

АНКА: Молим!

ЧЕДА: Водите брзо овога господина у вашу собу и закључајте врата. Не питајте зашто, већ журите, опасност је велика.

РИСТА: Врло велика. Водите ме, наградићу вас богато!

АНКА (Чеди): А после?

ЧЕДА: После — но, па знате већ.

АНКА (Ристи): Хајде брже! (одведе Ристу)

XIX

ЧЕДА, РАКА

ЧЕДА (удари у сладак смех, желим оде прозору и довикује, машући руком): Рако! Рако!...

РАКА (долази споља): Шта је! О, зете, што си се тако обукао?

ЧЕДА: Казаћу ти, али да никоме не кажеш. Ево даћу ти динар да никоме не кажеш. Идем код Анке у собу. (даје му дина..) Ником, разумеш ли? Ја знам да би ти мама дала и два динара само да јој то кажеш, али ти буди карактер па немој да јој кажеш. Је л' нећеш?

РАКА: Па нећу, дабоме!

ЧЕДА: Е, добро? (оде)

XX

РАКА, ЖИВКА

РАКА {на левим вратима): Мама, мама!..

ЖИВКА (долази): Шта је?...

РАКА: Зет Чеда ми је дао динар да будем чврст карактер и да ти не кажем где је он сад. Ако ми даш два динара, ја ћу бити још чвршћи карактер па ћу ти казати.

ЖИВКА: Говори где је?

РАКА: Два динара, па чујеш.

ЖИВКА (даје му): Ето ти, стоко божја, говори!

РАКА (пошто је примио): Ено га у соби код Анке.

ЖИВКА: Је ли истина?

РАКА: Сада је отишао.

ЖИВКА (усхићена): Ју, слатко моје дете! (љуби га) Ево ти још два динара.

РАКА: Олрајт!

ЖИВКА: Иди ми брзо зови Дару.

РАКА (оде десно).

XXI

ЖИВКА сама

ЖИВКА (на телефону): Ало... молим 7224!... Је ли то кварт? Дајте ми везу са чланом кварта... А, ви сте на телефону? Овде је госпођа Живка, министарка. Молим вас хитно, али врло хитно, одмах пошаљите мојој кући једнога писара са два жандарма. Да, хитно... па није баш право разбојништво, али је ипак разбојништво... Нека писар понесе и хартије за саслушавање, нека поведе и два грађанина као сведоке. Молим вас. то неизоставно да се учили, 'нек поведе два грађанина. Одмах, разуме се, врло хитно! Да (оставља слушалицу).

XXII

ДАРА, ЖИВКА

ДАРА (долази из десних врата, за њом Рака).

ЖИВКА: Даро, кћери, звала сам те да те припремим. Буди храбра, дете моје, да поднесеш ударац који те очекује.

ДАРА: Шта је сад опет, шта значи тај увод?

ЖИВКА: Ја сам ти рекла да ћеш се и сама уверити колико те она вуцибатина вара. Е па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш. Твој рођени муж налази се овога часа у соби код Анке наше и то у рђавој намери.

ДАРА: То није истина!

ЖИВКА: Кажи, Рако, где је наш зет Чеда?

РАКА: Нек ми да динар, па да јој кажем.

ЖИВКА: Напоље, ало несита! Зар ти је мало?

РАКА: Ништа ја више бесплатно! (оде)

ДАРА: Хајдемо! (хоће да пође у Анкину собу)

ЖИВКА: Чекај, де, удесила сам ја већ ствар.

ДАРА: Шта си удесила

ЖИВКА: Видећеш.

XXIII

ПИСАР, ГРАЂАНИ, ЖАНДАРМИ, ПРЕЂАШЊИ

ПИСАР (долази хитно са два жандарма и два грађанина): По вашем захтеву, госпођо министарка, господин члан ме је хитно упутио. Довео сам и два грађанина.

ЖИВКА: Е, врло добро! 'Ајде сад за мном сви! (она напред, за њом Дара, а за овом сви остали)

(Пауза)

(задња се врата полако и пажљиво отварају и кроз њнх протури Чеда главу. Он посматра и ослушкује, и кад чује ларму, брзо се повлачи и затвара врата. Са леве стране, где су сви отишли, цика женских гласова. п ларма. Мало затим писар уводи Ристу, који је без капута, а за њим долази цела Гомила, изузимајући Анку.)

ЖИВКА (клоне од узбуђења у фотељу): Никарагуа, црни Никарагуа, шта ћеш ти тамо?

РИСТА (узбуђен): Не знам... тако... судбина ваљда.

ЖИВКА: Зар завукао си се у куваричину собу, свукао капут, закључао врата, па то судбина? А што свуче капут, убио те бог да те не убије?

РИСТА: Па наложена пећ.

ДАРА (мајци): Дакле, то је тај почасни господин кога си ми наменила? Е, баш ти хвала, мајка.

ПИСАР (Живки): Треба ли, госпођо, да узмем овог господина на саслушање?

ЖИВКА: Та какво саслушање, саслушао се он на ономе, а не на овоме свету, дабогда! Ако већ треба ко да га узме на саслушање, ја ћу то. Говори шта ћеш тамо?

РИСТА: Послао ме ујка Васа.

ЖИВКА: Ујка - Васа? Дакле, он је све то замесио? Е, Васо, сад си збринуо целу фамилију!

XXIV

ЧЕДА, ПРЕЂАШЊИ

ЧЕДА (долази споља носећи Ристин капут и придржава му да га навуче): Обуците капут, забога, добићете иначе кијавицу.

РИСТА (кад спази Чеду, као да му је свануло): Ујка - Васо, помажите. Ви сте ме натерали да се склоним код собарице.

ЖИВКА (забринуто): Па је ли то ујка-Васа?

РИСТА: Па он, дабоме!...

ЖИВКА: О, извесно се он, дабогда! Чедо!... (писару) Молим запишите шта ћу рећи и ставите после нумеру. (дигне три пуста увис) Чедо, заклињем ти се свим на свету да ћеш још вечерас бити потпи-сан за Ивањицу! ...

ЧЕДА: Још боље преместите ме у Никарагу.