Gospođa ministarka/Treći čin
| ◄ Drugi čin | 4. | Četvrti čin ► |
ČIN TREĆI
Ista osoba kao i u prethodnom činu.
I
PERA, ANKA
PERA (stoji kod vrata iz kojih je došao spolja, sa šeširom u ruci, očekujući Anku, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi).
ANKA (dolazi posle izvesne pauze): Gospođa ministarka je jako zauzeta ps glože da vas primi.
PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite samo dobri pa recite gospođi ministarki da sam ja hteo umoliti samo to da me ne zaboravi.
ANKA: Reći ću, gospodine.
PERA: Vi znate moje ime?
ANKA: Da: gospodin Pera, pisar.
PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.
ANKA: Reći ću tako.
PERA: Molim vas, tako recite. Zbogom! (Odlazi)
II
ANKA, UJKA VASA
ANKA (odlazi odmah na ogledalo).
UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće?
ANKA: Jeste.
VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.
ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan posao po naredbi gospođinoj.
VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto?
ANKA: Je l' treba da svuče kaput?
VASA: Ko?
ANKA: Gospodin zet.
VASA: Kakav kaput, brate?
ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate.
VASA: A je li on kod kuće?
ANKA: Jeste!
VASA: Zovni ga, molim te!
ANKA: Odmah! (ode)
III
VASA. ČEDA
VASA (vidi na stolu kutiju sa cigaretama, vadi i trpa u svoju tabakeru).
ČEDA: Dobar dan, ujače! Zvali ste me?
VASA: Da, imam s tobom važan razgovor.
ČEDA: Je l' to vi kao izaslanik gospođe ministarke?
VASA: Nije kao izaslanik, nego kao ujak. Zar joj nisam ujak?
ČEDA: Jeste!
VASA: E pa?
ČEDA: Šta je to, dakle, važno što, u ime vaše sestričine, imate da razgovarate sa mnom?
VASA: Tebi je poznato već šta namerava Živka sa Darom. Moraš i sam priznati majka je, a ima to jedno žensko dete, pa mora misliti na to kako će da je zbrine.
ČEDA: Kako da je zbrine?
VASA: Pa tako, da je zbrine. Ti vidiš i sam, pametan si čovek. Dara nije više dete, prešla je, otkada, dvadesetu godinu pa vreme je da se misli na njenu udaju.
ČEDA: Ama, kakva udaja, pobogu, čoveče! Pa zar nije ona već dve godine udata za mene?
VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo...
ČEDA: Šta samo?
VASA: Mi tu udaju ne računamo.
ČEDA: Kako ne računate?
VASA: Pa tako, brate. Igramo, recimo i ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, a ja ti kažem: znaš šta, Čedo, 'ajd ovu partiju da ne računamo, nego da počnemo iz početka.
ČEDA (pravi se uzbuđen): A, tako?!...
VASA: Pa tako, dabome!
ČEDA: I ova partija tablaneta što je igram ja već dve godine ne vredi ništa?
VASA: Uzmi sunđer, ukvasi ga i izbriši tablu, eto ti! Razumeš li me sad?
ČEDA: Razumem, kako da ne razumem!
VASA: Pa eto, to sam, vidiš, hteo s tobom da razgovaram. Ti si. brate, pametan i onako razborit čovek, pa ćemo se lako sporazumeti.
ČEDA: Ja se nadam.
VASA: Prvo i prvo, kaži ti meni, brate:šta će tebi žena? Kad zrelo razmisliš, videćeš i sam da ti to nije tako potrebna stvar. Razumem da kažeš: treba mi kuća — dobro, ili recimo: treba mi zimski kaput. Sve to razumem, ali:treba mi žena, to, pravo da ti kažem, ne mogu da razumem.
ČEDA: Pa jest što kažete... U vašim godinama.
VASA: More, dok sam bio mlađi, još manje mi je trebala.
ČEDA: I to je istina.
VASA: Pa dabome da je istina i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka: šta će tebi žena?
ČEDA: Sasvim, sasvim nije mi potrebna.
VASA: Dabome da nije.
ČEDA: Pravo kažete. Jedino, pitam ja vas, ujka-Vaso, da vi meni objasnite: šta će Nikaragui žena?
VASA: Kakvom Nikaragui?
ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se to samo pitam: šta će njemu žena?
VASA (malo zbunjen): Njemu? Pa, kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi.
ČEDA: Ima!
VASA: Ali ti, dabome, ta nisi od tih ljudi. Ti si pametan čovek i, ako ćeš da me poslušaš, najbolje je, brate, da ostaviš ženu. Ne treba ti žena, je li — to i sam kažeš; e, pa kad ti ne treba, ti je ostavi. Eto vidiš, to sam imao, u ime Živkino, da te pitam: hoćeš li da je ostaviš ili nećeš?
ČEDA: Dakle to je sve što ste imali, u ime gospa-Živkino, da pitate?
VASA: To i ništa više!
ČEDA: E, pa recite gospa-Živki da neću da je ostavim.
VASA (iznenađen): Nećeš? E jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pametna čoveka. A, čekaj, nisam ti još ni kazao sve. Kazala mi je Živka još i ovo: ako lepim ostaviš ženu, ti ćeš, prijatelju, dobiti kao nagradu klasu. Zamisli, dobićeš klasu! I eto, vidiš, imaš da biraš šta više voliš: ženu ili klasu?
ČEDA: Ja bih najviše voleo ženu s klasom.
VASA: Rotkve tebi strugane, ti hoćeš lubendinju?
ČEDA: Čekajte, nisam vam sve ni kazao. Još više bih voleo ženu sa dve klase.
VASA: Uha! Pa ti, ako tako poteraš da licitiraš, možeš mi još reći da bi voleo dve žene sa četiri klase. Ne biva to, prijatelju! Što ne biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo razmisli. Vidiš: ženu možeš uvek da dobiješ, a klasu, bogme, ne, a svaki pametan čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne? Pa onda ti si, brate, i praktičan čovek, ti se nećeš zanositi teorijama. Jer, kad zrelo razmisliš: žena — to je teorija, a klasa — to je, brate, praksa. Je li tako ?
ČEDA: Slušajte, ujka-Vaso, ja sam vas slušao od početka do kraja i čuo sam sve što ste imali da mi kažete... Ja vas, ujače, neobično cenim i poštujem, pa zato ću prema vama biti iskren i reći ću vam, razume se u poverenju, na što sam se odlučio. Ja sam se dakle rešio: onome zubnome lekaru, provodadžiji, da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos!
VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem.
ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču.
VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš.
ČEDA: A i na to ste pomišljali?
VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam Živki, pa koga će da zapita za savet ako neće mene? A ja joj, kao čovek koji ima iskustva za te stvari, kažem: h-Znaš šta, Živka, premesti ti tu bitangu u Ivanjicu pa da vidiš kad vrisne.«
ČEDA: To ste joj dakle vi savetovali?
VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila.
ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom za Ivanjicu.
VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu.
ČEDA: Slušajte vi, gospodine. Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun.
VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizitkartu i moliti je da te primi — i samo zvanično da razgovaraš sa njom.
ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazala treba li da vam metnem u cilinder?
VASA: I cilinder, dabome.
ČEDA: I rukavice izvesno?
VASA: Razume se, i rukavice.
ČEDA: Vrlo dobro, onda recite joj da idem da se obučem pa ću joj se javiti. (Ode.)
IV
VASA, ŽIVKA
VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos,zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje).
ŽIVKA (na vratima): Vaso!
VASA: Odi, 'odi ovamo!
ŽIVKA: Ode li?
VASA: Ode!
ŽIVKA (izlazi); Šta kaže, boga ti?
VASA: Šta kaže? Ništa! E, jesi čula, Živka, baš sam mu pametno govorio, veruj, da je drugi čovek, prelomio bi se, ali ono je, brate arumski tvrdoglavo.
ŽIVKA: Dakle, neće lepim?
VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva. Meni čak preporučuju da još danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos.
ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj.
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu.
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Pa šta veli?
VASA: Ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu.
ŽIVKA: Rotkve mu strugane!
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Šta?
VASA: Pa to: rotkve njemu strugane.
ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti. Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta?
VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što.
ŽIVKA: Dobro si mu kazao.
VASA: Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem familiju.
ŽIVKA: Opet ti sa familijom.
VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka - Savke da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.
ŽIVKA: Pa dobro de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te, da mi se ne bave mnogo, jer znaš da danas ima novi zet da nam dođe na viđenje.
VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (ode)
V
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (kad ostane sama, zvoni).
ANKA (dolazi): Molim!
ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vidi mnogo nešto otežete, kao da je to bog te pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.
ANKA: Pa nije težak posao, ne kažem da je težak, ali znate kako je, treba imati prilike, a puna kuća, pa nikako da uhvatim gospodina nasamo.
ŽIVKA: Slušajte, Anka, meni bi trebalo, ako je moguće, još danas da se to svrši.
ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sasvim otvoreno. Ja sam, znate, počela onako izdaleka.
ŽIVKA: Ama, kako izdaleka? Počnite vi to izbliza, te se stvari izbliza bolje svršavaju.
ANKA: Dobro, gospođo!
VI
ŽANDARM, RAKA, PREĐAŠNjI
ŽANDARM (ulazi, vodeći za ruku Raku, koji mu se otima): Molim pokorno, gospođo ministarka, gospodin član je naredio da dovedem ovoga...
ŽIVKA: Nesrećniče, ti si opet nešto uradio.
ŽANDARM: Molim pokorno, gospođo ministarka, udario je pesnicom po nosu sina engleskog konzula i psovao mu oca, pa gospodin član...
ŽIVKA: Šta kažeš?!... Ju, ju šlag će me strefiti. Anka, Anka. brzo čašu vode.
ANKA (otrči).
ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca... sinu engleskog konzula. Gospod te ubio da te ne ubije! Razbojniče, ti ćeš me ubiti, ti ćeš me živu sahraniti!
ANKA (donosi joj čašu vode).
ŽIVKA (pošto ispije vodu): Da doživim da mi policija dovodi razbojnika u kuću. Ju, ju, ju, ju. . . Anka, skloni mi ga ispred očiju.
ANKA (priđe i uzme ga od žandarma)...
ŽANDARM: Ja mogu ići?
ŽIVKA: Možeš, vojniče, p kaži gospodinu članu: ja ću već... reci mu, sve ću mu kosti porazbijati.
ŽANDARM: Razumem! (salutira i odlazi)
VII
PREĐAŠNjI, BEZ ŽANDARMA
ŽIVKA (Raki): Šta si uradio, crni sine, govori šta si uradio?
RAKA: Ništa!
ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio pos sinu engleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku — omakne se pesnica, pa desi se, ali što mu opsova oca?
RAKA: I on je meni!
ŽIVKA: Nije istina, ne ume on to, on je vaspitano dete.
RAKA: Opsovao mi je. Ja mu lepo kažem: »Skloni mi se s puta ili ću da te haknem«, a on meni: »Olrajt!« a »olrajt«, to znači na engleskom jeziku da mi psuje oca.
ŽIVKA: Nije istina.
RAKA: Jeste, ja sam to učio u lekciji.
ŽIVKA: Pa kad je on tebi kazao »olrajt«, što nisi i ti njemu kazao »olrajt«?
RAKA: E, ne bi me razumeo. A posle, ne bih ja, nego ja njemu sasvim učtivo kažem: »Kuš, svinjo jedna!« A on meni opet: »Olrajt!« E, nisam onda mogao više da se uzdržim, nego ga haknem po nosu i opsujem i ja njemu oca.
ŽIVKA: Nesrećniče jedan, znaš li ti da je to engleski otac? To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, gospode bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju!
ANKA (odvodi Raku).
VIII
ŽIVKA, sama
ŽIVKA (na telefonu): Alo... centrala? Molim Ministarstvo spoljnih poslova... Je li to Ministarstvo spoljnih poslova? Da!... Molim vas da se pozove na telefon g. Ninković. sekretar... Da!... Recite, zove ga gospođa Živka ministarka. (pauza) To ste vi, gospodine Ninkoviću? (pauza) Tako! Dakle, potpisano je... E, pa čestitam vam unapređenje. Vidite, dakle, da sam održala reč. Ali moram vam reći da nije išlo baš tako glatko. Bunio se vaš ministar, kaže: dobili ste klasu pre tri meseca. Ali sam ja navaljivala i nisam mu nikako dala mira, pa sam čak naterala i svoga muža te ga je on okupio. Da, da, i on ga je okupio. (pauza) Nego, znate šta, drugo sam nešto htela da vas zamolim. Ovaj moj nesrećnik, onaj mali gimnazista Raka, bio danas na igralištu, sa decom engleskog konzula. Ja sam ga naročito poslala, jer, znate, on sad pripada tome društvu... Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovao mu oca. (pauza) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno ali, šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću .ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod engleskog konzula, da se on ne ljuti. Pa to sam htela da vas umolim, da odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca ko deca! (pauza) E, pa šta drugo mogu da mu kažem. Ja mislim on je pametan čovek, neće valjda dozvoliti da se dve države zavade zbog jednoga nosa; a što mu je psovao oca, recite da to u našem jeziku ne znači ništa ružno, to je kao kad bi se engleski kazalo »dobar dan«. I uopšte, recite da je to naš narodni običaj da psujemo oca jedno drugom. Pa dabome! 'Ajde, molim vas, pa otadite odmah a dođite zatim da mi javite šta ste uradili. Kako?... A... pa-pa? — Pa dobro, nek vam bude i pa-pa, samo molim vas svršite mi to. Do viđenja! (ostavlja slušalicu).
IX
ANKA, ŽIVKA
ANKA (dolazi hitno): Gospođo, onaj hoće opet da ide.
ŽIVKA: Ama, ko?
ANKA: Raka.
ŽIVKA: Ama, kako da ide, noge ću mu prebiti. Čekaj da ga ja naučim pameti. On misli da će samo na grdnji proći. Čekaj samo!... (odjuri)
X
ANKA, ČEDA
ČEDA (na vratima svoje sobe): Anka, jeste li sami ?
ANKA (koketno): Jesam!
ČEDA (Izlazi. On je obukao crno svečano odelo, na rukama mu rukavice i na glavi cilinder).
ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli?
ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo.
ANKA: E, to mi je milo. I tako obučen ćete i tamo u moju sobu?
ČEDA: Pa zato sam se i obukao.
ANKA: Je li istina?
ČEDA: Doći ću kad vam kažem.
ANKA: Još danas.
ČEDA: Pa da, još danas.
ANKA: Još sad može biti?
ČEDA: Pa dobro, još sad, ali vas molim prethodno da me prijavite gospođi ministarki.
ANKA: (iznenađena): Da vas prijavim gospođi?!
ČEDA: Da, i dajte joj moju vizitkartu (vadi i daje joj) Ja ću čekati u predsoblju.
ANKA (zbunjena): Ali... kako... vi da čekate... i da vas prijavim... ja sve to ne razumem.
ČEDA: I nastanite svakojako da me gospođa primi. Recite, imam zvaničan razgovor.
ANKA: Lepo! A posle?
ČEDA: A posle, sporazumećemo se.
ANKA: Idem odmah! (odlazi u sobu)
ČEDA (pogleda za njom, pa izlazi na zadnja vrata).
XI
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (dolazi iz sobe držeći vizit kartu ruci, za njom Anka): A on vam ovo dao?
ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju.
ŽIVKA: Recite gospodinu zetu: neka mi se vuče ispred očiju, neću da ga primim.
ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor.
ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti! Ne mogu da ga primim.
ANKA: Ali, gospođo, ako ga ne primite, pokvarićete sve.
ŽIVKA: Šta ću pokvariti?
ANKA: Gospodin mi je kazao da će posle razgovora sa vama doći k meni u sobu.
ŽIVKA: Reko je?
ANKA Da.
ŽIVKA: Dobro, reci mu neka uđe, primiću ga!
ANKA (izlazi napolje p propušta Čedu).
XII
ČEDA, ŽIVKA
ČEDA (ulazi vrlo ozbiljno, klanja se još s vrata): Imam li čast sa gospođom ministarkom?
ŽIVKA (prezirući ga i ne okrećući glavu):
Da. Izvolite sesti!
ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiriti vas. . .
ŽIVKA: Šta ste radi, gospodine?
ČEDA: Ja dolazim, gospođo, po jednom vrlo delikatnom poslu, pa bih vas molio, da me pažljivo saslušate.
ŽIVKA: Molim, izvolite govorite!
ČEDA: Vidite, gospođo, život je neobično komplicirana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila zakone o međusobnim odnosima tih bića, već je dozvolila da se ovi samosvojno, pod ovakvim ili onakvim prilikama ili okolnostima, stvaraju i razvijaju; ts stoga nisu to više puki slučajevi, već normalne pojave, sukobi odnosa, koji se tako često javljaju u ovome ili onome obliku.
ŽIVKA: Mislite li vi, gospodine, da držite predavanja ili imate što da li kažete?
ČEDA: Izvinite, gospođo, ali je ovaj uvod neophodan propo što pređem na samu stvar.
ŽIVKA: Dakle, molim vas, pređite odmah pa samu stvar.
ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo. Ja imam jednoga prijatelja, mladog čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je stvar poverio, moleći me da mu budem provodadžija. On je uveren da ću ja njegovu stvar iskreno zastupati i zato mi je poverio.
ŽIVKA: Ali šta se mene tiče vaš prijatelj i vaš provodadžiluk.
ČEDA: Odmah ću vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: »Ako se rešim da se ženim, uzeću samo zrelu žensku.«
ŽIVKA: Pa dobro, nek uzme ako hoće i zrelu žensku, ali što vi meni sve to kazujete?
ČEDA: Gospođo, on je ludo zaljubljen u vas.
ŽIVKA: Šta kažete? ...
ČEDA: On veruje da ste vi zreli ...
ŽIVKA (skoči): Čedo!
ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: »Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku za mene!«
ŽIVKA (jedva uzdržavajući se od uzbuđenja): Čedo, umukni, Čedo!
ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: »Ali gospođa je udata!« a on veli »Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!« Govorio sam mu zatim:»Ali to je poštena žena!«
ŽIVKA (drekne): Pa i jesam!
ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže:»Da je poštena, ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!«
ŽIVKA: (njen gnev prelazi u bes): Kuš! Ubio te bog da te ubije, pseto lajavo! Da nisi više pisnuo, ili ću te stolicom po glavi!
ČEDA: A ja njemu kažem: »3nam, gospodine Ninkoviću, da ste joj pisali ljubavno pismo, čitao sam ga!«
ŽIVKA: Koj ga je čitao?
ČEDA: Pa ja!...
ŽIVKA (plane): Napolje!
ČEDA (ustaje): Dakle, šta da kažem mladoženji?
ŽIVKA: Neka ide do đavola i on i ti!
ČEDA: On bi želeo doći na viđenje.
ŽIVKA: Vala, jesi li čuo, Čedo, ne bila ko sam ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu.
ČEDA: Vrlo rado, zašto ne! Samo pre toga idem gospodinu ministru Simi Popoviću da ga zamolim da ostavi ženu pošto joj se ukazala lepa prilika za udaju.
ŽIVKA: Makni mi se s očiju ako hoćeš da ti se ne ukaže prilika!
ČEDA: Ja vas molim umirite se, gospođo! Život je, vidite, veoma komplikovana pojava. Priroda je sazdala bića, nije utvrdila i zakone međusobnih odnosa tih bića ...
ŽIVKA(u krajnjem besu dohvati sa stola knjige, kutije, buket, zvonce, jastuk sa stolice i sve što joj dođe do ruku i gađa ga vrišteći): Napolje, vucibatino, napolje!
ČEDA (pokloni se zvanično na vratima i ode).
ŽIVKA (padne umorna i uzbuđena u naslonjaču. pa kad se malo povrati, skoči i ode levim vratima): Daro, Daro, Daro!
XII
DARA, ŽIVKA
DARA (dotrči): Šta je zaboga?
ŽIVKA: Daro, dete, evo ti se zaklinjem, ubiću ga!
DARA: Koga, zaboga?
ŽIVKA: Onoga tvoga!
DARA: Ali zašto?
ŽIVKA: Zamisli, usudio se da tera sprdnju sa mnom. Ubiću ga, pa neka idem na robiju i neka se piše i pripoveda: otišla je na robiju što je ubila zeta.
DARA: Pa šta je, zaboga, uradio?
ŽIVKA: Došao je da me prosi.
DARA: Kako da vas prosi?
ŽIVKA: Kao provodadžija.
DARA: Bože, majko, šta vam je, šta govorite?
ŽIVKA: To što ti kažem, došao je kao provodadžija, da me prosi.
DARA: Zar kod živog muža?
ŽIVKA: Zamisli.
DARA: Gde se može žena kod živog muža prositi ?
ŽIVKA: Ti sad opet navijaš na ono. Drugo je ono za tebe.
DARA: A .što, kobajagi, drugo?
ŽIVKA: Zato... Zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli.
DARA: Opet ti!
ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako me još danas ti sama ne moliš!
XIV
VASA, ŽIVKA
VASA (dolazi spolja): Živka, evo ih idu!
ŽIVKA: Ko?
VASA: Familija!
DARA: Ja ću da se sklonim! (ode)
VASA (otvori zadnja vrata): Uđite! (ulazi jedna čitava galerija raznih komičnih tipova, obučenih starovremski. Starije žene, Savka i Daca u fesovima i libadetima. Soja sa nekim šeširićem iskićenim ptičijim peruškama. Tu su tetka Savka, tetka Daca, Jova pop-Arsin, teča Panta i sin mu Mile, teča Jakov, Sava Mišić i Pera Kalenić. Svi prilaze Živki i rukuju se, a ženske se ljube)
SAVKA (ljubeći se sa Živkom): A ti mene, Živka, zaboravi!
DACA (ljubeći se): ju, slatka moja Živka, otkad te nisam vid'la! Dobro izgledaš: tu, tu, tu ... (pljuje) da mi te ne ureknu!...
PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja.
JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta.
SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije.
ŽIVKA (pošto se i svi ostali rukuju): Hvala vala što ste došli. Izvolite sedite! (stariji sednu, mlađi ostaju na nogama) Oprostite, boga mi, što vas ovako sve zajedno primam. Ja vidim i sama da nije red, ali ne možete prosto verovati koliko sam zauzeta. Nisam ni u snu sanjala da je to tako teško biti ministarka. Ali — zdravlje, bože — doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put.
VASA (koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živke): Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako... a videćemo se.
ŽIVKA: Kako si ti tetka-Savka?
SAVKA (uvređena): Pa dobro...
ŽIVKA: De, de de... znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam ts zaboravila. A ti, tetka-Daco?
DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš. Otkad ja govorim mojoj Hristini: hajemo do Živke, red je da joj čestitamo, ko će ako nećemo mi, familija? A ona meni: »Nemoj, boga ti, mama m, godinu dana nismo joj prag prešli, pa sad će reći potrčali smo što je ministarka!« Da ti nismo prešli prag, to je istina, to je znaš zbog onog što si olajavala Hristinu, ali kažem ja njoj: »Pa neka, neka kaže svet da smo sad potrčali zato što je ministarka, pa ko će da potrči ako nećemo mi koji smo joj rod rođeni!«
ŽIVKA: A ti, teča - Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti?
PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja; sve nekako naopako. Nego velim, sad ako mi malo svane, dok si ti na vlasti. Računam, znaš. zbrinućeš svoje i podržati.
VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće?
ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo?
SOJA: Čudnovato, a baš za mene kažu da se mnogo viđam. Ne može čovek svetu ugoditi. Ako se zavučem u kuću — olajavaju me, ako izađem u svet — olajavaju me, Pa bar kad bi samo svet olajavao pa da ne mari čovek, ali familija, rođena familija!
VASA: E pa ko će ako neće familija!
DACA (pakosno i više za sebe): Niko nikog ne olajava ako nema zašto.
SOJA (uzbudi se): Pa jest što kažeš, tetka-Daco, eto zar bi tvoju kuću olajavali da nisu imali zašto.
DACA: Olajavale su je takve kao što si ti!
SOJA: Kakva sam da sam, tek nisam položila maturu.
DACA (plane i skoči): Položila si ti sve ispite na svetu, beštijo jedna!
SOJA (skoči i takođe i unese joj se u lice):Može biti, ali maturu nisam polagala.
DACA: Ju, ju, ju, pustite me!... (poleti da je ščepa za kose)
VASA (stane između njih i razvađa ih): De, zar vas nije sramota? Ne možete zar ni isti minuta familijarno da razgovarate! (pritrče i ostali muški pa ih razvađaju)
DACA: Pa dabome kad čovek ima u familiji i takve!
SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog.
VASA: Ama mir, kad vam kažem! Sramota, bolan, i vi se kobajagi brojite da ste ministarska familija.
ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi!
VASA: Pa jes! Ovamo okupili me: »'Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!« A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe. 'Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (ove odlaze i sedaj.) A ti, Živka, oprosti. Ovo je, znaš, onako, malo familijarno objašnjenje.
ŽIVKA: Nije mi baš prijatno, ali... (hoteći da pređe preko stvari) Kako si ti, teča-Jakove?
JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako — ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sebi: »Čekaj, Jakove, mora jednom doći i tvoj dan.« Pa tako eto čekam, a šta bih drugo?
ŽIVKA: A ti, Savo?
SAVA (on je korpulentap i sa velikim trbuhom): Mene ne pitaj, ispi me sekiracija.
ŽIVKA: A zbog čega?
SAVKA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me nepravda.
ŽIVKA (Peri Kaleniću): A... (zbuni se) vi... ? (Vasi). Je l' nam i gospodin štogod rod?..
VASA: On kaže da je rod.
KALENIĆ: Pa razume se da sam rod.
ŽIVKA: Ja se ne sećam.
VASA: Ni ja! Možda ti, Savka?...
SVI (odmeravaju Kalenića).
SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije.
DACA: Ni ja!
NEKOLIKO NjiH (sležući ramenima): Ni ja.
KALENIĆ: Ja sam, znate, rod po ženskoj liniji.
SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne poznajem.
DACA: (kroz zube): Čudo!
VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti?
KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: »Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!«
VASA: A kako ti se zvala majka?
KALENIĆ: Mara.
VASA: A otac?
KALENIĆ: Krsta.
VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji.
ŽIVKA: Ni ja.
KALENIĆ: Sva zabuna dolazi otud, što se mi pre nismo zvali Kalenići nego Markovići.
VASA: Markovići? E, sad još manje znam.
KALENIĆ: Uostalom, to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bih se svoje familije odrekao.
VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje, nego...
ŽIVKA: Pa kad čovek kaže...
VASA: Pa jest, kad čovek kaže, šta mu možeš?
ŽIVKA: Pa kako ste?
KALENIĆ: Hvala, tetka, blagodarim na pitanju. Milo mi je što vas vidim tako svežu. Vi se, tetka, odista sjajno držite!
VASA: Nego znaš šta, Živka ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, pa zato ako hoćeš, pređi odmah na stvar. Deder, brate, propitaj ti svakoga redom šta bi želeo, te da vidiš šta bi se moglo za koga učiniti.
PANTA: Pa ako neće sad da nam se učini, ja ne znam kad će.
VASA: Neka lepo svaki kaže šta mu je na srcu, a ja ću da zapišem, pa će onda Živka da gleda, što može — može, a što ne može — ne može.
DACA: Kad se hoće, može se sve, samo je pitanje da li treba svakome učiniti, jer ima ih i takvih...
SOJA (preseče joj reč): Ja samo jedno imam da te molim, Živka, da mi pomogneš da položim maturu.
DACA (plane): Eto je, ona opet pruža jezik.
VASA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta!
KALENIĆ: Slušajte, strina Daco, i vi, prija-Sojo. Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju. I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom, koji je u ovome slučaju ministarski dom. A mi, ako se budemo tako ponašali i međusobno vređali, iskazaćemo time jedno nepoštovanje prema ovom domu. Zato vas lepo molim, strina Daco, i vas prija-Sojo, uzdržavajte se!
DACA (Savki koja. sedi kraj nje): Ama, otkud mu ja ovome ispado' strina?
SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je.
DACA: A zar ga ja znam!
PANTA (Jakovu koji sedi do njega): Tako ti boga, znaš li ko je ovo?
JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo.
VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena.
ŽIVKA: Boga mi, nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije.
VASA: Pa dabome. Nego deder! (izvadio je hartiju da beleži) Dede, tetka - Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku?
SAVKA (još uvek uvređeno): Neka me pita Živka pa ću joj kazati.
ŽIVKA: E pa ti, tetka - Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope. Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da razgovara, nego sve nešto uz nos.
SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje.
ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti!
VASA (pošto je zapisao): A ti, Daco, imaš li ti štogod da zamoliš Živku?
DACA: Pa ja to, za Hristinu. Htela bih da zamolim, Živka, da narediš da joj se prizna ispit i da se primi dete natrag u školu jer ovako je ostalo na pola puta. Pogrešila jeste, priznajem — molim dotičnu personu da se ne iskašljuje — eto priznajem, ali pogreše danas i profesorke, pa neće zar njihove učenice. I nije pogrešila onako od besa i od pokvarenosti, kao što ima persona, nego opet zbog nauke. Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje!
VASA: Sojo, ne iskašljuj se!
DACA: Zbog nauke, dabome. Ona i jedan njen drug zajedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila, ubiše se učeći. Pa posle... njemu priznadoše zrelost, a ona ostade tako na pola puta. Pa to mislim, Živka, da narediš da se to zaboravi.
KALENIĆ (on se sad već oslobodio i ulazi u porodična pitanja kao da je tu odvajkada): Je l' to davno bilo?
DACA: Pa prošle godine.
KALENIĆ: Godinu dana. Uha, za godinu dana se i krupnije pogreške zaboravljaju, a kamoli takva jedna sitnica. Piši, ujka-Vaso: da se zaboravi!
ŽIVKA: A ti, Jovo? Ti odleža robiju, a?
JOVA: Odležah, tetka-Živka i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i država meni oduži.
ŽIVKA: Kako da ti se oduži?
JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu.
ŽIVKA: Pa služba te je i odvela na robiju.
JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka-Živka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio. I verujte, tetka, ne kajem se što sam bio na robiji, mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči. Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu.
JAKOV: E, gle molim te!
JOVA: Jest, jest čika-Jakove, jer ja sad znam bolje krivični zakon nego ma koji kasacioni sudija. Nikad profesori na univerzitetu ne mogu tako da ti protumače krivični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigrati koji paragraf. Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a, — ali su mi priznate olakšavne okolnosti iz 206. I tako svaki redom, sve paragrafe znam; e, pa zašto država ne bi iskoristila to moje znanje?
KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka-Vaso, da se Jovi pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da iskoristi njegovo znanje.
ŽIVKA: A šta bi ti, teča-Panto?
PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni mi za mene nije. Provlačiću se kako sam se i dosad provlačio, ali mi je za ovo dete. (za njim stoji Mile, dorastao dečak) Nekako bog mu nije dao dar za školu — isteran je iz svih škola, i to zasvagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac.
ŽIVKA: A šta da uči?
PANTA: Ama, neka njega samo država primi, da ga izdržava, a sve je jedno šta će učiti. Ako hoće za marvenog lekara, a može i za kapelnika u muzici, ili za profesora bogoslovije, ili za apotekara. Ama, što god hoćeš, samo neka bude državni pitomac.
KALENIĆ: Pa kad je dete tako bistro, šteta bi bilo da ga država ispusti. Zapiši, ujka-Vaso: državni pitomac.
ŽIVKA: A ti, Sojo?
SOJA: Ja bih volela, Živka, kad bih mogla nasamo da ti kažem.
SVI (bune se): A ne, kako smo mi! Javno, javno!
DACA (izdvaja se glasom od ostalih): Kad smo mogli svi ovako javno, može valjda...
VASA (preseče je pogledom).
SOJA: Na posletku, šta da krijem, ne ištem što mi ne priliči. Ti znaš i sama Živka, da sam se ja razvenčala sa onim mojim nesrećnikom, i on se već oženio, a ja ostala samohrana i to samo zato što je sud doneo nepravednu presudu, pa njemu dao pravo da može stupiti u drugi brak, a meni nije dao to pravo. Pa dabome da sam morala izgubiti parnicu, kad mene ovako mladu...
DACA (iskašlja se).
SOJA: dali popovima u ruke, pa me cela Konzistorija razroko gleda. A i sam advokat, koji me je branio, kod kuće meni jedno govori, a na sudu Drugo — pa onda dabome da sam morala izgubiti parnicu. Pa eto to sam htela, Živka, da te molim da se ta presuda ispravi: da dobijem pravo na udaju. Eto, sama vidiš, ja ne tražim bogzna šta, a što se pojedini iskašljavaju, baš mi je svejedno, jer što kažu: pas kašljs, vetar nosi.
KALENIĆ: Odista, to bi se moglo učiniti. Žena oseća potrebu da se uda, a smetaju joj neke formalnosti. Zapiši, ujka-Vaso, prija Soja bi da se uda bez formalnosti.
SOJA: Ništa više ja ne tražim.
ŽIVKA: A ti teča - Jakove?
JAKOV: Pa, rekoh ti, Živka, ne ide mi što god počnem. Trebalo je dok sam bio mlađi da se školujem, pa nije išlo; bio sam i činovnik, pa — opet nije išlo, probao sam i da trgujem, pa i tu sve naopako. A uvek sam govorio sebi: »Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!« Pa velim, eto, došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu koncesiju, da posečem, na primer, kakvu državnu šumu — računam, znaš, kad mi sve drugo nije pošlo za rukom; koncesija još može da mi pođe za rukom.
KALENIĆ: To može odista da vam pođe za rukom, a državu to baš ništa ne košta. Nije država sadila šume, pa da joj je žao da se seku. Sasvim to može. Zapiši, ujka-Vaso: jedna državna šuma da se poseče, jer, naposletku, kakav bi to ministarski rođak bio ako bi imao prava bar jednu šumu da poseče.
ŽIVKA: Ati, Savo?
SAVA: Ja ću, Živka, ukratko da ti kažem. Molim te lepo i kao rod rođeni, da mi izradiš državnu penziju.
ŽIVKA: Pa ti nisi nikad bio činovnik?
SAVA: Nisam!
ŽIVKA: I nisi nikad bio pi u kakvoj službi?
SAVA: Nisam!
ŽIVKA: Pa zašto onda da ti izradim penziju?
SAVA (ubeđeno): Pa tako, kao građaninu. Toliki svet ima penziju od države, pa zašto onda ne bih imao ja?
VASA: Pa jest, Savo, ama ti što imaju penziju služili su državu.
SAVA: Pa ja da sam služio državu, ne bi' došao od Živke da tražim penziju, nego bi' je tražio od države. A zašto je ministarska ako ni toliko ne može da izradi svome?
KALENIĆ: Stvar je već malo komplikovanija. Zapiši ti, ujka-Vaso. teča Sava — penzija, a tetka Živka i ja razmislićemo da li se ta stvar može nekako udesiti. (Živki). Dozvolite mi sad, tetka, da vam i ja kažem svoj slučaj. Mene su pre godinu dana isterali iz službe. Nestala su neka akta iz moje fioke i usled toga omelo se jedno izvršenje. Ne vidim šta sam ja tu kriv, jer, naposletku, akta su akta; izgubi se živ čovek, te neće akta? A, naposletku, nestajala su i ranije akta iz moje fioke, pa nikom ništa, ali sad se navrzao nekakav inspektor na mene te mal' me nije čak i pod sud stavio. Ali stvar je sad već bila pa prošla i, kao što vidite, ja sam punu godinu dana strpljivo čekao da se zaboravi. Ja ne znam, možda se nije još zaboravila, ali, kad je sad već, tetka Živka ministarka, može narediti da se zaboravi. I ja ništa drugo ne tražim nego da se popravi nepravda koja mi je učinjena, to jest, da se ja vratim u službu. Samo, moram napomenuti da ja ne bih mogao pristati na obično vraćanje u službu, bez satisfakcije za učinjenu mi nepravdu. Morao bih se vratiti sa unapređenjem kako bih i ja sa svoje strane zaboravio nepravdu koja mi je učinjena. Eto, to je sve što ja tražim. Ujka-Vaso, zapiši molim te: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom. (zaviruje u Vasinu knjigu) Jesi li zapisao »sa satisfakcijom;?
VASA: Jesam, de!
KALENIĆ: E sad dozvolite, tetka Živka, da vam u ime cele naše familije blagodarim što ste nam saslušali želje i da vas zamolim da se svojski zauzmete i da ih ispunite. Kao što vidite, naše su želje skromne, a vi ste u mogućnosti da ih ispunite, pa zašto ne bi učinili radost svojoj familiji, te da vas se svi sa blagodarnošću sećamo?
ŽIVKA: Dobro, dobro. Ono što mogu učiniću. Zašto da ne učinim?
KALENIĆ: E, onda, dozvolite da vam kažem zbogom, jer smo vas i suviše zadržali. (ljubi joj ruke i svi se dižu)
ŽIVKA (seti se): Čekaj da vam dam moje vizitkarte za uspomenu. (uzme sa stola kutiju i deli svakom redom) Evo, evo... pa to, onako, za uspomenu.
SOJA: Udenuću u ram od ogledala.
JAKOV: E hvala, baš ti hvala.
KALENIĆ: Molim vas, meni dajte dve.
SAVKA (pošto su svi primili vizitkarte):E, pa zbogom, Živka.
ŽIVKA: Pa de, de, ne budi na kraj srca!
DACA (ljubeći se): Pa gledaj, boga ti, Živka!
PANTA: Bog ti a duša ti, svrši mi to!
SOJA (ljubeći se): Učini mi, Živka, sevap je!
SAVA: Molim ti se, Živka, pa nemoj da zaboraviš!
JAKOV: Ti, pa bog! (sve te rečenice, kao i one pri dolasku pretrpavaju se i upadaju jedna u drugu)
KALENIĆ (ljubeći joj ruku): Sad tek razumem moju pokojnu majku, koja mi je dvadeset godina, na samrtnom času, rekla: »Sinko, ne ostavljam te samog u svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki, ona ti je rod!«
SOJA (cela gomila je već pošla ka vratima i ona za njima): Ako ništa ne bude od moje molbe, a ja ću da polažem maturu.
DACA: Položila si je ti čim si prohodala!
SOJA: Pas laje, vetar nosi! (one izlaze u svađi i čim cela gomila bude napolju, te se vrata zaklope, čuje se vrisak i cika i larma onih koji razvađaju žene).
ŽIVKA (Vasi, koji je zaostao): Trči, Vaso, potukoše se!
VASA: Beštije jedne! (odjuri i sam)
XV
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (klonula od umora, pada u fotelju):Uh!
ANKA (dojuri spolja): Gospođo, one se dve vaše rođake počupaše.
ŽIVKA: Neka se čupaju, šta me se tiče. Umorila sam se kao da sam ceo dan kopala. Idem da legnem malo, gledajte da me niko ne uznemirava. (ode)
ANKA (odlazi na zadnja vrata i odškrine ih, pa gleda šta se zbiva napolju, svađa se polako stišava i udaljuje).
XVI
ČEDA, ANKA
ČEDA (posle izvesne pauze otvori vrata i srećne se lice u lice sa Ankom; on je još uvek svečano obučen kako je otišao od kuće): Ah, kako prijatan susret! Jeste li vi mene čekali, Anka?
ANKA: Razume se.
ČEDA: Idite odmah u vašu sobu, svo mene za vama.
ANKA: Je li istina?
ČEDA: Idite samo i čekajte!
ANKA (nudi obraz): Poljubi me u ime kapare!
ČEDA (poljubi je): Sasvim. Divna kapara!
ANKA: Odoh i čekam! (ode)
XVII
ČEDA, RISTA
ČEDA (pripali cigaru).
RISTA (posle izvesne pauze nailazi na vrata takođe obučen u svečano odelo; nosi buket): Klanjam se, dobar dan. Je li slobodno?
ČEDA: Molim, izvolite!
RISTA: Čast mi je prestaviti se: Rista Todorović, kožarski trgovac.
ČEDA (iznenađen): Kako, molim vas?
RISTA: Rista Todorović, kožarski trgovac.
ČEDA: I počasni konzul Nikarague?
RISTA: Da, tačno!
ČEDA: Ama, nije moguće! E, to mi je milo, naročito mi je milo da se upoznamo.
RISTA: A s kim imam čast?
ČEDA: Čekaj, molim te, dozvoli mi da ti kažem »ti«, čekaj, molim te, da te vidim! (izmakne se i posmatra ga) E, ko bi to rekao? Dakle, ti si to, Risto! E, to mi je odista milo!
RISTA: A s kim imam čast?
ČEDA: Ja, je li? Je l' za mene pitaš ko sam? Ja sam... kako da ti kažem... pa ja sam, brate, ujka Vasa, Živkin ujak.
RISTA: Dakle, vi ste ujka Vasa? E, to mi je milo. Ja sam, boga mi, mislio da ste stariji.
ČEDA: Nisam.
RISTA: Čuo sam za vas i baš mi je milo da se upoznamo.
ČEDA (gleda ga i meri sa svih strana): Dakle, ti si to, obešenjače jedan, a?!... Gledaj ga, molim te, kakav trbuščić ima, lolo nikaraguanska! (Tapka ga po trbuhu) Ko bi to rekao! A ja sam te sasvim drukče zamišljao.
RISTA (smeje se prijatno).
ČEDA: A došao si, je li, obešenjače jedan, znam već zašto si došao.
RISTA (snebivajući se): Pa da...
ČEDA: A dopada ti se naša Dara, a?
RISTA: Pa znate kako je.
ČEDA: Znam, de!
RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog mog položaja da stečem vezu sa višim krugovima.
ČEDA: Razume se! A veruj, što te više gledam, sve više verujem da ćeš se i ti njoj dopasti. Ja sam se, znaš, toga najviše bojao: da l' ćeš se ti njoj dopasti, a sad kad sam te video... lolo jedna, mora da se ti uopšte dopadaš ženama.
RISTA (polaskan): Kažu!
ČEDA: Ama, šta kažu, vidim ja! Dopašćeš se ti našoj Dari. A veliš, je li, ona se tebi dopada?
RISTA: Dopada mi se.
ČEDA: I ništa ti ne smeta što je ona tuđa žena?
RISTA: A šta ima to da mi smeta? Kako, na primer, kad kupim kuću, ne smeta mi ništa što je ranije bila tuđa, kad znam da je sada moja.
ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se seli, a ti se useliš.
RISTA: Pa jeste!
ČEDA: Ko bi rekao, - molim te, da ti umeš tako filozofski da posmatraš život! E, a kad je već tako, onda ćemo celu stvar lako da izvedemo. Ništa nam više ne stoji na putu.
RISTA: Ništa.
ČEDA: Pa ipak, mislim se nešto, samo kako ćemo da se oprostimo one vucibatine?
RISTA: Koga?
ČEDA: Pa njenog muža, taj nam mnogo smeta.
RISTA: Kako, zar vam nije kazala gospa Živka? Pa njemu je već umešen kolač, čeka se samo da se ispeče.
ČEDA: E?
RISTA: Jeste. Gospođa Živka je udesila sa sobaricom da ga odmami u svoju sobu, pa, kad on bude tamo, da ona sa gospa-Darom i svedocima upadne.
ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno. Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovku; taman on da lizne slaninu, a ono: hop! Ha, ha, ha!...
RISTA (pridružuje se i slatko se smeje) Ha, ha, ha!
ČEDA: Pa onda? ...
RISTA: Onda... onda to... Gospođa Dara je rekla, ako se uveri da je vara, da će ga odmah napustiti.
ČEDA: E, to je divno odista! Samo brinem se da nam nešto ne pokvari tako lepo smišljeni plan.
RISTA: A šta to?
ČEDA: Nisi trebao još sad da dođeš, dok mi ne svršimo taj posao sa njim.
RISTA: Pa gospa Živka mi je poručila da dođem.
ČEDA: Znaš, ne bih voleo da on naiđe pa da te zateče ovde.
RISTA (malo kao uznemiren): Pa šta?
ČEDA: Kako, pa šta? On se zakleo da će te ubiti kao psa i kupio je ovoliki revolver, kalibra kojim se volovi ubijaju.
RISTA (preplašen): A što, brate, da me ubije?
ČEDA: Eh što, zakleo se, preda mnom se zakleo. Ali ti ne treba da se bojiš, ne smeš biti kukavica, razumeš li. Uostalom, ja sam lično video revolver, pokazivao mi ga je i uveravam te da u njemu nema više od šest metaka. Ne mogu te svih šest pogoditi, budi siguran da će te bar četiri promašiti.
RISTA: A ona dva!...
ČEDA: E pa, bože moj, dva metka valjda možeš progutati za Ljubav da spaseš čast Nikarague.
RISTA: Ama, šta ja da gutam metkove zbog časti Nikarague? Slušajte, ujka - Vaso, kako bi bilo da ja idem pa drugi put da dođem?
ČEDA: Ja mislim da bi to dobro bilo... (pogled na prozor) Ali dockan je, sasvim je dockan!
RISTA (preplašen): Zašto, brate?
ČEDA: Evo ga, sad baš uđe u kuću.
RISTA (preplašen): Ko?
ČEDA: Onaj sa revolverom.
RISTA (usplahiren): Pa sad? Ujka-Vaso, govori, šta sad?
ČEDA: Moram te prikriti dok ja njega uklonim.
RISTA (ustumara se): Gde da se sakrijem?
ČEDA: Ne znam... Čekaj, sad mi pade na pamet.(zvoni)
RISTA? Gde?
ČEDA: Ćuti i ne pitaj, jer nemamo vremena za razgovor.
XVIII
ANKA, PREĐAŠNjI
ANKA: Molim!
ČEDA: Ančice, učinite mi jednu veliku ljubav, pa ću vam se odužiti. Vi znate kako ću vam se odužiti.
ANKA: Molim!
ČEDA: Vodite brzo ovoga gospodina u vašu sobu i zaključajte vrata. Ne pitajte zašto, već žurite, opasnost je velika.
RISTA: Vrlo velika. Vodite me, nagradiću vas bogato!
ANKA (Čedi): A posle?
ČEDA: Posle — no, pa znate već.
ANKA (Risti): Hajde brže! (odvede Ristu)
XIX
ČEDA, RAKA
ČEDA (udari u sladak smeh, želim ode prozoru i dovikuje, mašući rukom): Rako! Rako!...
RAKA (dolazi spolja): Šta je! O, zete, što si se tako obukao?
ČEDA: Kazaću ti, ali da nikome ne kažeš. Evo daću ti dinar da nikome ne kažeš. Idem kod Anke u sobu. (daje mu dina..) Nikom, razumeš li? Ja znam da bi ti mama dala i dva dinara samo da joj to kažeš, ali ti budi karakter pa nemoj da joj kažeš. Je l' nećeš?
RAKA: Pa neću, dabome!
ČEDA: E, dobro? (ode)
XX
RAKA, ŽIVKA
RAKA {na levim vratima): Mama, mama!..
ŽIVKA (dolazi): Šta je?...
RAKA: Zet Čeda mi je dao dinar da budem čvrst karakter i da ti ne kažem gde je on sad. Ako mi daš dva dinara, ja ću biti još čvršći karakter pa ću ti kazati.
ŽIVKA: Govori gde je?
RAKA: Dva dinara, pa čuješ.
ŽIVKA (daje mu): Eto ti, stoko božja, govori!
RAKA (pošto je primio): Eno ga u sobi kod Anke.
ŽIVKA: Je li istina?
RAKA: Sada je otišao.
ŽIVKA (ushićena): Ju, slatko moje dete! (ljubi ga) Evo ti još dva dinara.
RAKA: Olrajt!
ŽIVKA: Idi mi brzo zovi Daru.
RAKA (ode desno).
XXI
ŽIVKA sama
ŽIVKA (na telefonu): Alo... molim 7224!... Je li to kvart? Dajte mi vezu sa članom kvarta... A, vi ste na telefonu? Ovde je gospođa Živka, ministarka. Molim vas hitno, ali vrlo hitno, odmah pošaljite mojoj kući jednoga pisara sa dva žandarma. Da, hitno... pa nije baš pravo razbojništvo, ali je ipak razbojništvo... Neka pisar ponese i hartije za saslušavanje, neka povede i dva građanina kao svedoke. Molim vas. to neizostavno da se učili, 'nek povede dva građanina. Odmah, razume se, vrlo hitno! Da (ostavlja slušalicu).
XXII
DARA, ŽIVKA
DARA (dolazi iz desnih vrata, za njom Raka).
ŽIVKA: Daro, kćeri, zvala sam te da te pripremim. Budi hrabra, dete moje, da podneseš udarac koji te očekuje.
DARA: Šta je sad opet, šta znači taj uvod?
ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše i to u rđavoj nameri.
DARA: To nije istina!
ŽIVKA: Kaži, Rako, gde je naš zet Čeda?
RAKA: Nek mi da dinar, pa da joj kažem.
ŽIVKA: Napolje, alo nesita! Zar ti je malo?
RAKA: Ništa ja više besplatno! (ode)
DARA: Hajdemo! (hoće da pođe u Ankinu sobu)
ŽIVKA: Čekaj, de, udesila sam ja već stvar.
DARA: Šta si udesila
ŽIVKA: Videćeš.
XXIII
PISAR, GRAĐANI, ŽANDARMI, PREĐAŠNjI
PISAR (dolazi hitno sa dva žandarma i dva građanina): Po vašem zahtevu, gospođo ministarka, gospodin član me je hitno uputio. Doveo sam i dva građanina.
ŽIVKA: E, vrlo dobro! 'Ajde sad za mnom svi! (ona napred, za njom Dara, a za ovom svi ostali)
(Pauza)
(zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njnh proturi Čeda glavu. On posmatra i osluškuje, i kad čuje larmu, brzo se povlači i zatvara vrata. Sa leve strane, gde su svi otišli, cika ženskih glasova. p larma. Malo zatim pisar uvodi Ristu, koji je bez kaputa, a za njim dolazi cela Gomila, izuzimajući Anku.)
ŽIVKA (klone od uzbuđenja u fotelju): Nikaragua, crni Nikaragua, šta ćeš ti tamo?
RISTA (uzbuđen): Ne znam... tako... sudbina valjda.
ŽIVKA: Zar zavukao si se u kuvaričinu sobu, svukao kaput, zaključao vrata, pa to sudbina? A što svuče kaput, ubio te bog da te ne ubije?
RISTA: Pa naložena peć.
DARA (majci): Dakle, to je taj počasni gospodin koga si mi namenila? E, baš ti hvala, majka.
PISAR (Živki): Treba li, gospođo, da uzmem ovog gospodina na saslušanje?
ŽIVKA: Ta kakvo saslušanje, saslušao se on na onome, a ne na ovome svetu, dabogda! Ako već treba ko da ga uzme na saslušanje, ja ću to. Govori šta ćeš tamo?
RISTA: Poslao me ujka Vasa.
ŽIVKA: Ujka - Vasa? Dakle, on je sve to zamesio? E, Vaso, sad si zbrinuo celu familiju!
XXIV
ČEDA, PREĐAŠNjI
ČEDA (dolazi spolja noseći Ristin kaput i pridržava mu da ga navuče): Obucite kaput, zaboga, dobićete inače kijavicu.
RISTA (kad spazi Čedu, kao da mu je svanulo): Ujka - Vaso, pomažite. Vi ste me naterali da se sklonim kod sobarice.
ŽIVKA (zabrinuto): Pa je li to ujka-Vasa?
RISTA: Pa on, dabome!...
ŽIVKA: O, izvesno se on, dabogda! Čedo!... (pisaru) Molim zapišite šta ću reći i stavite posle numeru. (digne tri pusta uvis) Čedo, zaklinjem ti se svim na svetu da ćeš još večeras biti potpi-san za Ivanjicu! ...
ČEDA: Još bolje premestite me u Nikaragu.