Госпођа министарка/Четврти чин
ЧИН ЧЕТВРТИ
Иста соба. По столицама, лево, маса новина савијених као за продају; по столицама пребачена мушка и женска одела, шешири и све друго. Ту је огроман отворени кофер у који Дара пакује све ове ствари доносећи их из суседне собе.
I
АНКА, ДАРА
АНКА (долазећи споља, носећи свежањ новина): Ево, госпођо, нисам могла више да купим од двадесет бројева. (оставља на столицу поред осталих)
ДАРА (пакујући): Шта се то мене тиче!
АНКА: Хтела сам само да вам кажем, јер госпођа ми је насрдила: који год продавац прође, да купим све колико год бројева има, али свега је један прошао откад стојим на капији. Не знам да л' још да чекам на капији...
ДАРА: Радите онако како вам је госпођа казала, немојте ме ништа питати. (оде у собу по ствари)
II
РАКА, АНКА
РАКА (долази споља, носећи десетак и нешто више бројева): Ево, ја једва нашао дванаест. (оставља на столицу) А ти, Анка?
АНКА: Ја, бога ми, двадесет.
РАКА: Па доста!
АНКА: Господин Пера из административног је највреднији, он је купио до сада триста.
РАКА: Е, а ујка - Васа?
АНКА: Он је свега осамдесет. А је ли, бога ти, Рако, знаш ли ти зашто госпођа купује тако много данашњих новина, и то све овај иста лист?
РАКА: Знам, дабоме!
АНКА: Зашто?
РАКА: Изгрдили су је у новинама, па хоће да их купи да не би свет читао.
АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгрде?
РАКА: Изгрдили су је за оно.
АНКА: Које оно?
РАКА: Због тебе.
АНКА: Зашто због мене?
РАКА: Хоћеш да ти прочитам?
АНКА: 'Ајде, молим те!
РАКА (узме један број, развије га и седне у фотељу): Додај ми, бога ти, једну од тих министарских цигарета.
АНКА: Јаој, како смеш да пушиш?
РАКА (палећи): Не пушим ја иначе, али, знаш, новине се читају увек са цигаретом. (чита) »У једном делу Кине... « (прекине и говори) Пази ти добро да однекуд не наиђе мајка, провели би се лепо и ја и ти!
АНКА: Пазићу, читај слободно!
РАКА (чита): »У једном делу Кине одржава се још и данас један чудан обичај. Тамо, ако се коме просиоцу допадне удата жена, он је проси без обзира на то што она има живог мужа. Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.« (говори) Знаш онај мандарин Си-по-по, то је мој отац Сима Поповић
АНКА: Ју! ...
РАКА (чита даље): »У његову жену. једну одвратну бабу«... (обзирући се, говори) Та одвратна баба, то је мајка. — Пази да не наиђе, иначе одосмо у мандарине и ја и ти!
АНКА: Ју, ј'у, ју, ју!... (обзире се)
РАКА (чита даље); »У његову жену, једну одвратну бабу, заљубио се Ни-ни-ко.«
АНКА: Ко је то?
РАКА: Не знам, неки Кинез... дакле... (Чита.) »...заљубио се »Ни-ни-ко, секретар министарства спољних послова! ... «
АНКА: А, сад знам ко је. Читај, молим те, даље!
РАКА (чита): »Та се љубав међу њима изражавала на тај начин што је она њему израдрша класу, а он јој писао љубавна писма.«
АНКА: Кажем ја, знам ко је.
РАКА (наставља читање): »Тај Ни-ни-ко иначе је један напудровани празноглавић, који се заљубљује у сваку мандаринку док је на власти, тс му ове ћурке израђују преко својих мужева класе. Он је чак послао и проводаџију у кућу, да проси бабу у исто време кад је један кинески смрдљивац, неки Ка-ра-гуа, долазио да проси њену удату ћерку.« (говори) Знаш ли ко је то Ка-ра-гуа?
АНКА: Ко?
РАКА: Онај што су га нашли у твојој соби?
АНКА: Па зашто Ка-ра-гуа?
РАКА: Откуд ја знам!
АНКА: Сиромах човек, а баш ништа није крив.
РАКА: Е, а што је скинуо капут? Ето, у новинама пише да је скинуо капут.
АНКА: Зар и то пише! Ју, боже! А, бога ми, човек је сасвим невино скинуо капут.
РАКА: Бога ми, ја да сам био у твојој соби, па да сам скинуо капут...
АНКА: Е, гле, молим те! Па шта би онда?
РАКА: Ја бих онда скинуо и панталоне.
АНКА: Убриши прво нос, срам те било!
РАКА: А знаш ли како тебе зову у новинама?
АНКА: Зар и мене помињу?
РАКА: Па дабоме?
АНКА: А како ме зову?
РАКА (тражи и нађе): Собарица А-ки-ка. (смеје се слатко) А-ки-ка!...
АНКА: Има ли још? Читај!
РАКА: (чита) »Али, разуме се, ни те просидбе у Кини не иду увек тако глатко. Тако, на пример... «
III
ДАРА, ПРЕЂАШЊИ
ДАРА (доноси још одела из собе и затиче их): Па зар ви ту седите и читате новине? Нека само наиђе мајка, па ћете се лепо провести.
РАКА: Само онако, прегледали смо. Је ли, Даро, знаш ли ти да ми кажеш ко је то Ни-ни-ко?
ДАРА: Не знам ја ништа, а теби препоручујем да се чистиш да те не затекне мајка. А и ви, Анка, могли би гледати други посао, а не да читате новине...
АНКА: Ја сам само донела новине које сам купила.
РАКА: А и ја. Знаш, једва сам купио дванаест бројева. Онај Карагу плаћа по двадесет пара комад па све њему продају. И ове сам добио само тако што сам једном продавцу подвикнуо: »Мораш ми продати, ја сам син мандаринов!«
ДАРА: 'Ајде, 'ајде, носи те ђаво!
РАКА: Ама није, хтео сам да кажем министров.
ДАРА: Боље иди па купуј и даље новине, кад ти је мајка тако наредила.
РАКА: Право кажеш! (Анки) 'Ајде, А-ки-ка (оде)
АНКА: Ако жели госпођа да јој помогнем?
ДАРА: Није ми потребна помоћ.
АНКА: Молим. (оде)
IV
ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (долази споља): Па ти се то баш озбиљно пакујеш?
ДАРА: А шта да радим?
ЧЕДА: Замисли како све то иде експрес! Синоћ потписали указ о моме премештају у Ивањицу, а већ јутрос сам разрешен од дужности.
ДАРА: А кад мораш на пут?
ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка.
ДАРА: Најзад, свеједно, нека је и сутра, ја ћу бити готова.
ЧЕДА: Па зар си ти одиста решила да идеш са мном?
ДАРА: Решила сам. Право да ти кажем, не могу више да поднесем ово министровање; ово је постала луда кућа откако је отац министар.
ЧЕДА: Откад ја то говорим.
ДАРА: А не могу да поднесем ни ову срамоту. После овога што је изишло у новинама, веруј, ја не бих смела изаћи из куће нити бих смела да погледам свету у очи. Волим у Ивањицу, само да се склоним свету испред очију.
ЧЕДА: Још кад би ти знала колика је то брука. Цео се Београд тресе од смеја.
ДАРА: Страшно!
ЧЕДА: Новине се купују на јагму.
ДАРА (показује): Мајка их највише купује.
ЧЕДА: Она мисли да умањи број читалаца, како би се брука што мање знала, а не зна да је данашњи број уместо у три штампан у шест хиљада.
ДАРА: Ју, ју, ју!
ЧЕДА: Не рачунајући што један број читају четворица.
ДАРА: А да ли се баш зна да све то односи на нашу кућу?
ЧЕДА: Разуме се да се зна. Зна се по именима, али још више по томе што је госпа Живка једина од данашњих министарка која има удату кћер. Одмах је цео свет погодио.
ДАРА: А зар ниси никако могао да сазнаш ко је писао?
ЧЕДА: Сазнао сам.
ДАРА: Ко?
ЧЕДА: Рећи ћу ти, ако ми даш часну реч да нећеш рећи мајци.
ДАРА: Зар је то тајна?
ЧЕДА: Још како велика тајна.
ДАРА: Реци ми, ко је писао?
ЧЕДА: Ја!
ДАРА: Шта кажеш? (испусти хаљине које је имала у руци)
ЧЕДА: То што ти кажем!
ДАРА: Чедо, Чедо, шта си учинио?!
ЧЕДА: Нека види да и ја умем да пломбирам.
ДАРА: Како си смео, како си могао?
ЧЕДА: А како је она могла мене да гурне у Ивањицу?
ДАРА: И како си имао срца, она је моја мајка!
ЧЕДА: А како је она имала срца своју ћерку да премести чак у Ивањицу?
ДАРА: Осрамотио си нас, осрамотио си целу кућу!
ЧЕДА: Ја? Боже сачувај, осрамотила је она.
ДАРА: Боже мој, боже! Ја већ не умем да се снађем, не умем више ни да мислим. (плаче)
ЧЕДА: Па зар ти не увиђаш, бога ти, и сама, да је већ крајње време било да се тој жени стане на пут? Зар не видиш да је направила лудницу од куће? Остави то што тебе удаје крај живог мужа, али и она се распалила, и она има љубавника.
ДАРА: То није истина!
ЧЕДА: Ама, читао сам својим очима љубавна писма. Па израдила му је и класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје.
ДАРА (крши руке): Боже мој!
ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту; срамоту, мени не подноси. Срамота ме је да изађем у свет; сви се гуркају, сви шапућу и подмигују се...
ДАРА: Па зар није било боље казати јој све то и разговарати са њом озбиљно?
ЧЕДА: Разговарати са њом озбиљно? Па зар ниси ти разговарала, па шта ти је одговорила — приредила ти је ону сцену са Никарагуом;
ДАРА: Ту си сцену ти приредио.
ЧЕДА: Па, да, ја — али да спасем и тебе и себе. Да нисам то учинио, по плану твоје мајке ја бих био без капута у Анкиној соби, а ти би била у соби са Никарагуом. Дакле, шта је боље?
ДАРА: Па...
ЧЕДА: Молим, реци само, шта је било боље?
ДАРА: Добро, нека је и тако, али зашто је морало све то да се објави у новинама?
ЧЕДА: Зато да се тргне, да се опамети за времена.
ДАРА: А мислиш ти да ће то што помоћи да све буде друкче?
ЧЕДА: Ја се надам, јер како је ова брука од јутрос букнула по Београду, није немогуће да чак и очев положај буде доведен у питање.
ДАРА: Његов положај?
ЧЕДА: О, да! О томе се много говори напољу има их који мисле да је после овога он просто онемогућен...
ДАРА: Сиромах отац!
ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени.
ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац...?
ЧЕДА: Не мислим, али је врло могуће. Компромитован је, а то може повући непријатне консеквенце.
ДАРА: То би било ужасно!
ЧЕДА; Ако хоћеш, искрено да ти кажем, ја мислим напротив, то би било добро, јер што даље, она би у све веће глупости падала. Зар не видиш, бога ти, шта је све та жена починила; зар не видиш да је оца, онога честитога човека, начинила смешним и онемогућила га за политику и за јаван живот! Зар не видиш ти то све?
ДАРА: Видим.
ЧЕДА: Е, па!
ДАРА: По мени, уверавам те, милије би ми било да отац није постао министар.
ЧЕДА: Море, није зло у томе што је отац постао министар, већ је зло у томе што је мајка постала министарка. Зато, слушај ти мене и држи се ти само мене. Видећеш, на крају крајева, да је боље што сам овако урадио и казаћеш ми хвала. Буди само ти увек уз мене, онда сам храбрији.
V
ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА
ЖИВКА (долази споља, бесна): Даро, имам с тобом озбиљан разговор. Молим стране персоне да се удаље из собе.
ЧЕДА: Молим!(одлази лево)
ДАРА (одлази за њим).
ЖИВКА:(гледа запрепашћено за њом, па онда бесно баци сунцобран и шешир са себе).
VI
ЖИВКА, ПЕРА
ПЕРА: (доноси велики штос новина): Добар .дан, госпођо министарка. Ево ја сам купио још шест бројева — досад триста шет.
ЖИВКА: Хвала вам, ви сте највише купили, .али — кажу ипак се много продаје. Је л' те, чита .ли свет; јесте ли приметили, чита ли свет?
ПЕРА: Па... како да вам кажем, госпођо... чита. Сад сам баш прошао крај хотела »Париз«, па скупили се око стола, а један гласно чита.
ЖИВКА: Па дабоме, кад у овој земљи нема закона. Била сам код управника вароши да забрани лист, па каже: не може по закону о штампи. Ама, како то, молим вас, зар може бити закона по коме полиција нема власти?
ПЕРА: То је ваљда зато што овде не пише о вама, него као да се све то дешава у Кини.
ЖИВКА: Искинио се он дабогда никакав!
ПЕРА: Па стога ваљда полиција и налази да нема увреде части.
ЖИВКА: Ама, како да нема увреде части? Зар :каже за мене да сам одвратна баба, па нема увреде части?
ПЕРА: Па јесте, с те стране има.
ЖИВКА: Е, па с које стране онда нема?
ПЕРА: Па мислим да се иначе не односи на вас, јер се дешава у Кини.
ЖИВКА (шчепа један број): А ево, прочитајте ово на крају, ево ово...
ПЕРА (чита гласно): »Најзад није никакво чудо што се овакве ствари дешавају у Кини, али је право чудо што се то исто дешава и код нас и то у највишим круговима нашега друштва, у дому једнога нашег мандарина.« (говори) Е, ово, јест, ово му не ваља.
ЖИВКА: Не ваља, дабоме да не ваља.
ПЕРА: Кад би се бар могло дознати ко је писао?
ЖИВКА: Па ето, ви кобајаги рекосте...
ПЕРА: Рекао сам, госпођо, и верујте. распитивао сам на све стране, али — не може, па не може да се дозна.
VII
ВАСА, ПРЕЂАШЊИ
ВАСА (доноси пакет новина и ставља на столицу): Ево, још ово сам купио, али — нема више. Разграбио се цео данашњи број.
ЖИВКА: Па разграбио се, дабоме, кад ви нисте били вредни.
ВАСА: Ех, нисмо били вредни! Ето, са овим што сам донео, купио сам сто и седамдесет бројева.
ПЕРА: А ја триста и шест.
ВАСА: Ето!
ЖИВКА: А јеси ли био вредан да распиташ ко је писао?
ВАСА: Бога ми, Живка, распитивао сам, на све стране распитивао, и не можеш дознати, па то ти је!
ПЕРА: И ја сам распитивао, па не може.
ВАСА: Пало ми је на памет, ако може некако, што каже онај наш нови рођак, да се дозна преко женске линије.
ЖИВКА: Како мислиш?
ВАСА: Па ако је уредник жењен он је својој жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица. јер она је извесно њој казала, па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице...
ЖИВКА: Уха!
ПЕРА: Па ипак, госпођо, тако ћемо још најпре сазнати...
ЖИВКА: Е па, 'ајдете, господине Перо. Ухватите ту женску линију, па сазнајте. Али само што пре, што је могуће пре, јер горим од нестрпљења;угушићу се од нестрпљења док не сазнам. А кад сазнам, леле мајци, тај ће ме запамтити. 'Ајде, 'ајде, пожурите, господине Перо!
ПЕРА: Молим! (оде)
VIII
ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА: Бога ти, Васо, реди ти мени: познајеш ли ти колико - толико законе?
ВАСА: Па, како да ти кажем, Живка, нити ја познајем законе нити закони мене.
ЖИВКА: Па како то, кад си био толике године полицијски чиновник?
ВАСА: Био сам. није да нисам био, али, право да ти кажем, док сам био полицијски чиновник, нисам осећао потребу никад да се упознам са законима. Али, ако те треба што посаветовати, ја и онако знам, умем да одмерим шта је право, а шта није.
ЖИВКА: Не питам те ја шта је право, а шта није, него те питам какви су то закони у овој земљи, кад полиција не може да забрани новине које вређају једну министарку?
ВАСА: Ти си била код управника вароши?
ЖИВКА: Сад сам дошла отуд!
ВАСА: Па шта ти каже?
ЖИВКА: Не могу, вели, по закону; то није, вели, права увреда, то је само алузија. Ама, каква алузија, побогу брате, зар назвао ме одвратном бабом па то алузија?!
ВАСА: Па то није, ал' биће оно алузија што је Симу назвао мандарином. Ја мислим, то ће бити алузија.
ЖИВКА: А ако ја томе који је писао разбијем нос, хоће ли то бити алузија?
ВАСА: Остави се,. бога ти, Живка, тога. Ја не знам каква је то манија у твојој породици, сви хоћете да разбијате носеве. Него стишај се ти мало,. па да разговарамо о томе: шта да се ради?
ЖИВКА: Ама, какво те стишавање снашло, црни Васо! Зар изгрдили ме и нагрдили и нафарбали свима бојама у новинама, а ти мени да се стишам! Море, земљу ћу да прогризем, па ћу да га нађем, а већ кад га нађем, запиштаће мајци и проклињаће час када је научио да пише. Задавићу га, разумеш ли, ево овим ћу га рукама задавити.
ВАСА: Де, де, де! Опет си пала у ватру?
ЖИВКА: Па како да не паднем у ватру, него у шта хоћеш да паднем?
ВАСА: Оно јест... знам како ти је!
ЖИВКА: А знаш ли ти, Васо, шта ја мислим, која ме је змија ујела?
ВАСА: Не знам.
ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру метла, ако то није њено масло.
ВАСА: А што мислиш да је она?
ЖИВКА: Па преотела сам јој онога.
ВАСА: Кога си јој преотела?
ЖИВКА (тргне се): Онако де... само форме ради.
ВАСА: Не разумем те, шта си преотела форме ради?
ЖИВКА: Па, брате, преотела сам јој министарску фотељу, и онда, дабоме, и све оно што иде уз то.
ВАСА: Фијакер?
ЖИВКА: Ама није фијакер само, него и друге ствари. Не разумеш ти то!
ВАСА: Па то »форме ради« не разумем.
ЖИВКА: Па не разумеш, дабоме, кад ниси отмен; да си отмен, ти би разумео, овако, дабоме...
IX
АНКА, ПРЕЂАШЊИ
АНКА (доноси писмо) За госпођу.
ЖИВКА: Ко је донео?
АНКА: Један шегрт.
ЖИВКА: Добро.
АНКА (одлази).
Х
ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА (отвара писмо и прегледа): Ко је ово, убога ти? Ишарао потпис као ускршње јаје, не моту да му прочитам.
ВАСА (узме писмо): Риста!
ЖИВКА: Који, Риста?...
ВАСА: Па тај, де, Никарагауа.
ЖИВКА: Само ми он још треба на ову муку. "Шта хоће, бога ти?
ВАСА (чита): »Поштована госпођо Министарка. После оне непријатности, која ми се десила у вашој кући... «
ЖИВКА: А он што се завлачи код собарице!
ВАСА (наставља): »...ја ускраћујем себи задовољство да вам лично дођем, утолико пре што после изнете бруке у данашњим новинама престаје сама собом и свака могућност да постанем члан ваше поштоване породице.«
ЖИВКА: Ко му па тражи да постане члан породице! Нек иде бестрага! Ено му његове Никарагуе, па нека се тамо жени!
ВАСА (чита даље): »Како је данашњим написом у новинама изложен подсмеху мој трговачки углед, па можда доведен у питање и сам мој високи положај почасног конзула, то појмите што нисам жалио ни труда ни средстава да сазнам име писца, како бих могао прибавити себи сатисфакцију. И успео сам најзад да га сазнам.. .«
ЖИВКА (нетрпљиво): Ко је, тако ти бога?
ВАСА: Чекај, молим те.
ЖИВКА: Читај, читај брзо!
ВАСА (наставља): »И сматрам за дужност да вам саопштим... «
ЖИВКА (кипти од нестрпљења): Ама, не заобилази, Васо, него читај име!
ВАСА: О мај... каква си!...
ЖИВКА: Прескочи све друго. Читај име!
ВАСА: Ево де! (чита) »Писац је тог чланка у новинама ујка-Васа... «
ЖИВКА (плане и насрне на Васу): Васо, лопужо матора! Васо, пијандуро!... Васо... (налети и у бесу чупа с њега све што стигне)
ВАСА: Ама, чекај брате, чекај, де!... О мајку му, где ћу да погинем ни крив ни дужан!
ЖИВКА: Пишеш чланке, је ли, псето гадно;алузија, је ли... (дочепа столицу) Склањај ми се с очију, јер ћеш сад погинути, свињо пијана!...
ВАСА: Ама, Живка, побогу, стишај се и чекај да ти прочитам до краја!
ЖИВКА: Прочитао си ти мени оно што ми је требало прочитати.
ВАСА: Ама, смири се, тако ти бога... Откуд ја да пишем, ни на памет ми није пало! Зар ја због неписмености отпуштен из државне службе, па да пишем чланак и то још алузије...
ЖИВКА: Јеси, јеси, Васо, познајем ја тебе добро, матора лопужо!
ВАСА: Пусти ме, молим те, да ти прочитам до краја.
ЖИВКА: Читај, 'ајде читај!
ВАСА: Хоћу, само, молим те, остави ту столицу. Не умем да читам кад држиш столицу!
ЖИВКА: Читај!
ВАСА (чита): »Писац је тога чланка ујка - Васа, односно онај господин који се мени представио као ујка - Васа, а то је ваш рођени зет... «
ЖИВКА (испусти столицу): Шта кажеш?
ВАСА (понавља): А то је ваш рођени зет!«
ЖИВКА (згранута): Ама, Шта кажеш, тако ти бога?
ВАСА: (опет чита.): »А то је ваш рођени зет!«
ЖИВКА: Ју, ју, ју, ју, сад ће ме стрефити. Зет, зет, изетио се он дабогда никакав! Јаој, проклет био мајци и овога и онога света! Кућу ми оцрни, образ ми одузе, одузела му се дабогда рука којом је написао оно!
ВАСА: Смири се, бога ти!
ЖИВКА: Како да се смирим кад ми је искидао све живце: исекао ми живот као фаширано месо! Како да се смирим, смирио се он дабогда никакав! (плане) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој...
ВАСА: Па дабоме да нећу!
ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор, Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!
ВАСА: Што ће ти, побогу, Живка, мишомор?
ЖИВКА: Хоћу да га отрујем, хоћу као пацова да га отрујем!
ВАСА: Остави се, бога ти!... Не бива то! Немој тако да говориш. Него лепо и паметно да смислимо. Ја мислим, Живка, да ти њега просто оптужиш.
ЖИВКА: Кога?
ВАСА: Зета!
ЖИВКА: Па други да му суди, је ли? А то не, хоћу ја да му судим; ја, разумеш ли? Што га снађе, од моје руке да га снађе!
ВАСА: Па добро, али како, шта мислиш да урадиш?
ЖИВКА: Протераћу га, тражићу још овога. часа да се протера!
ВАСА: Је л'у Ивањицу?
ЖИВКА: Ама, какву Ивањицу? Преко границе, разумеш ли, преко границе, као што се скитнице и коцкари протерују. Ето, то ћу ја њему, и то одмах, ни једног сата му нећу дати да се скраси, протераћу га мајци... одмах, дабоме, одмах... (узме слушалицу) Молим 407... да, 507..
ВАСА: Шта ћеш?
ЖИВКА: Тражим Симу!... Јеси ти, Симо? Овде Живка. Слушај, Симо, што ћу ти рећи: ако си власт и ако си министар, а ти одмах учини како ти кажем, а ако си мандарин... (застане и слуша мењајући боје у лицу) Васо, 'оди ти овамо на телефон, нешто псује и грди, не разумем га... ништа га не разумем. Да ли то зврји телефон, или мени нешто зврји у ушима... Ништа га не разумем. 'Оди, бога ти! (Даје му слушалицу.)
ВАСА (узме): Ја сам овде, зете, Васа... Јест!... Живки нешто зврји... реци мени... (слуша)
ЖИВКА: Шта каже?..
ВАСА (мане руком да ћути).
ЖИВКА: Ама, шта каже, бога ти?
ВАСА (остави слушалицу и врти главом): Љути се, много се љути.
ЖИВКА: Па што му ниси казао да се и ја љутим?
ВАСА: И рекао ти је да га оставиш на миру и да се оканеш твојих будалаштина.
ЖИВКА; Шта каже?
ВАСА: И каже да си га ужасно осрамотила оним што је изашло у новинама.
ЖИВКА: Па нисам ја то писала.
ВАСА: И каже, биће кроз који час министарска седница. Министар унутрашњих дела му је саопштио да ће се на седници говорити о томе.
ЖИВКА: О чему?
ВАСА: Па о томе што је изашло у новинама.
ЖИВКА: Море, шта ме се тиче што ће они да разговарају, него што ти њему ниси казао...
ВАСА (пресече је): Чекај, молим те. Још нешто ми је казао. Вели: боји се да и његов положај није доведен у питање, јер је овај данашњи напис изазвао негодовање и на највишем месту и све1 су колеге, министри, врло нерасположени.
ЖИВКА: Шта каже? ... Какав положај у питању? Само нека проба. Иди, Васо, на телефон па му реци: ако да оставку, да ми слободно не долази кући. Ако су његове колеге нерасположене, нека они даду оставке. Сви нека даду оставке, али он да се није усудио!... Тако му реци!...
XI
АНКА, ПРЕЂАШЊИ
АНКА (долази споља): Госпођа Ната Стефановић жели...
ЖИВКА: Ко море...
АНКА: Госпођа Ната Стефановић, министарка.
ЖИВКА (поправља је): Бивша министарка.
АНКА: Да!
ЖИВКА: Откуд она! Ала је потрефила кад ће да ми дође! Прочитала је, кучка, оно у новинама, па сад дошла да омирише. Не могу, не могу да је примим, нек иде бестрага!...
ВАСА: Па ипак мораш, Живка, ред је!
ЖИВКА: Па видим и сама да морам, али, знаш, све ми се преврће у стомаку од муке. Сад ми дошла, бестрага јој глава... Нек уђе!
АНКА (оде).
ЖИВКА (гледа по соби): Ју, ју, ју, и где ћу да је примим у овом вашару? Скрхала врат дабогда и кад јој је пало на памет да дође.
XII
НАТА, ЖИВКА, ВАСА
НАТА (долази): Добар дан, добар дан желим, госпа-Живка.
ЖИВКА: Ју, слатка моја госпа - Нато, баш вам хвала што наиђосте мало. Откад вас нисам видела, па баш кажем: што ли ми се то госпођа Ната одбила?
НАТА: Није, бога ми, него, верујте, не могу да данем душом од разних седница. Знате, док' сам била министарка, сва женска друштва изабрала су ме у своје управне одборе, па сад ето теглим... Попеше ми се, бога ми, наврх главе разне седнице, предлози, резолуције; већ сам и од'. куће дигла руке. (гледа куфер) Гле, гле, гле... какво је то паковање?
ЖИВКА: А, ово... Знате, моја ћерка се спрема за бању.
НАТА: Зар још сад, па још није сезона?
ЖИВКА: Шта ћу, кад је стего реуматизам, па не може да чека сезону.
НАТА: А у коју ће бању?
ЖИВКА: У коју?... Па у Абацију.
НАТА: Тако! А путоваће, разуме се, у салон вагону? Ја сам увек путовала у сепаратном салон вагону, то је тако пријатно.
ЖИВКА: Па да, да!
НАТА: Него чуди ме што ће у Абацију, то није бања за реуматизам?
ЖИВКА: Па она ће, знате, тамо да се прође до Абације, а после ће у Ивањицу.
НАТА: У Ивањицу?
ЖИВКА: Јесте! Знате, код саме Ивањице пронађен је један нов извор лековите воде против реуматизма.
НАТА: Тако! То нисам знала. (Спази новине по столицама.) Ју, шта је новина, читава редакција!
ЖИВКА: А јест: претплатили смо се за целу годину па нам донели све бројеве од почетка године. Је ли, Васо?
ВАСА: Јесте, од почетка ове године и за целу прошлу годину.
НАТА: Ја не читам новине, не волим, верујте... не читам новине, сем кад има штогод врло интересантно.
ЖИВКА: Па да, да! (погледа значајно Васу) Васо, телефонирај оно што сам ти казала. Реци му слободно да ми се не врати кући! (оду)
XIII
ВАСА, ЧЕДА
ВАСА (најпре узме из кутије са стола цигарете да напуни своју табакеру, а затим оде десним вратима): Даро, Даро!... Је л' ту Чеда? Молим те, реци му нек дође овамо. Хтео бих да проговорим реч - две са њим.
ЧЕДА (долази): Шта је, ујка - Васо?
ВАСА: Хтео сам, Чедо, да ти кажем... Чекај, :шта сам оно хтео да ти кажем? Ах, да! Замисли, сазнали смо ко је писао оно у новинама.
ЧЕДА: Е?
ВАСА: И шта мислиш ко је?
ЧЕДА: Ко би то могао знати?
ВАСА: Ти!
ЧЕДА: Та није могуће? .
ВАСА: Јесте, ти!
ЧЕДА: Ко би то рекао?
ВАСА: И знаш како смо сазнали?
ЧЕДА: Баш сам радознао?
ВАСА: Сазнао Никарагуа и јавио нама.
ЧЕДА: Ама, зар се тај Никарагуа још меша у наше породичне ствари?
ВАСА: Не меша се, него написао и тражи сатисфакцију.
ЧЕДА: Па нека му да Анка сатисфакцију.
ВАСА: Е, тај си му колач лепо испеко, то ти се мора признати. Али овај други колач, што си га испекао Живки преко новина, то ти не ваља.
ЧЕДА: Прегорео је мало.
ВАСА: Прегорео је много, а не мало! И онда, брате, не ваља ти што се служиш фалсификатима.
ЧЕДА: Каквим фалсификатима?
ВАСА: Па то, на пример, прво си мене фалсификовао.
ЧЕДА: Не знам.
ВАСА: Знаш, како да не знаш. Представио си се човеку као да си ти ујка - Васа, а то је, брате, фалсификат и ја због трга мал' не погибох малочас. Па онда, 'ајде мене, нека ти је просто, али си фалсификовао и Живку.
ЧЕДА: Да се нисам коме представио као министарка?
ВАСА: Ниси, али си написао да је одвратна баба, а то је опет фалсификат.
ЧЕДА: Гле, молим те, е, то нисам знао.
ВАСА: А знаш ли ти, пријатељу, да си тиме учинио највећи грех који живи човек може учинити. Убијеш човека — наћи ћеш у закону ма какву олакшавну околност; опљачкаш цркву — наћи ћеш опет у закону какву олакшавну околност; упалиш суседу кућу — и зато ћеш наћи какву олакшавну околност; али — рећи јавно за једну добродржећу ташту да је одвратна баба, е нема тога закона на кугли земаљској у коме би се за тај злочин могла наћи олакшавна околност.
ЧЕДА: То, видите, нисам знао.
ВАСА: Ниси, дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар врло рђаво по тебе да се сврши. Него дедер да ја и ти озбиљно проговоримо.
ЧЕДА: Знам, знам већ, хоћете да ме саветујете да напустим жену.
ВАСА: Ама, каква жена, молим те, овде су сад у питању много крупније ствари но што је жена. Остави ти оно што сам ти ја говорио пре, оно сам ти говорио по министарској памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да разговарам с тобом, то је по мојој памети.
ЧЕДА: Да чујем, дакле?
ВАСА: Цела та ствар у новинама, као што и сам видиш, отишла је далеко, врло далеко. Сам Сима је дошао у врло незгодан положај. И малопре нам је телефонирао — ствар ће се изнети чак и на министарској седници, и то још сад, до подне.
ЧЕДА:То је добро!
ВАСА: Па ја, знаш, нешто мислим — ово је потпуно по мојој памети — како би било да ствар некако загладимо?
ЧЕДА: Па загладите је!
ВАСА: Ама, шта имам ја ту да гладим! Не могу ја ту ништа, него кад би ти. Кад би ти. на пример, написао онако отворено: оно што сам пљунуо пристајем да полижем.
ЧЕДА: Ко да полиже?
ВАСА: Па ти, брате!
ЧЕДА: А, извините!
ВАСА: Ама де, то се само тако каже. Него ево овако да напишеш: све оно што сам писао у новинама није истина.
ЧЕДА: Па знам. Али кад је истина.
ВАСА: Знам ја да је истина, али... брате мој, истина се никад не говори јавно и истина се никад не штампа у новинама. Истина је згодна за оговарање, онако у четири ока, у породици, а куд си ти па видео и чуо да се истина јавно каже?
ЧЕДА: Је ли то све из ваше памети?
ВАСА: Па из моје, дабоме! И видиш, нешто се мислим: када би ти тако написао па ја то однео Сими пре седнице. Па они њему у министарској седници: »Шта је ово, господине Симо, у новинама?« а он њима: »Ништа, изволите прочитати ово!« па исповрти твоје писмо.
ЧЕДА (кобајаги усхићен): Ала би то дивно било!
ВАСА: И ја мислим да би дивно било. Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: »Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинета дај ти, брате Симо, оставку!«
ЧЕДА (још усхићеније): Ала би то дивно било!
ВАСА: Које?
ЧЕДА: Па то?
ВАСА: Да Сима да оставку?
ЧЕДА: Јесте.
ВАСА (разочарано): Бре, бре, бре! Па што ја ово говорим и зашто тупим зубе! Па ја, бре, мислим да говорим с паметним човеком.
ЧЕДА: Па тако и ја мислим говорећи с вама, али, видите преварили смо се обојица.
ВАСА: Још како смо се преварили!
XIV
ПЕРА КАЛЕНИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ПЕРА КАЛЕНИЋ (долази споља): Добар дан желим, добар дан!
ВАСА: Добар дан!
КАЛЕНИЋ (Чеди): Част ми је представити се: Пера Каленић. (Васи) Је ли код куће тетка Живка?
ЧЕДА: А господин је... ?
ВАСА: Наш рођак.
КАЛЕНИЋ: Најближи рођак по женској линији.
ЧЕДА: Тако, то ми је мило. Ја сам зет тетка - Живкин.
КАЛЕНИЋ (рукује се): Ви? Боже мој, ето, а нисмо се ни познавали. Слушајте, можда је' и боље што тетка Живка није моментално овде, да нас троје, као мушки чланови породице, одржимо један ужи породични савет.
ЧЕДА: Молим, изволите само објавите дневни ред.
КАЛЕНИЋ: На дневном је реду, као што знате овај напад у новинама који је данас изишао противу тетка-Живке. (Чеди.) Ви сте, извесно читали?
ВАСА: Јест, прочитао је он то.
КАЛЕНИЋ: Ја сам дакле саставио један одговор, јер, дозволите, наша је дужност, као чланова породице, да одбранимо тетка-Живку од тако гадних клевета.
ЧЕДА: Разуме се!
КАЛЕНИЋ: Хоћете ли да чујете мој одговор?' (вади хартију из џепа) Мој одговор је упућен на адресу онога магарца који је написао то у новинама. (Чеди) Шта мислите да ли да га назовем коњем или магарцем, шта ми саветујете?..
ЧЕДА: Сасвим свеједно, не видим да има какве разлике. Само, јесте ли ви мислили о томе да ће тај кога будете назвали коњем или магарцем вама разбити нос?
ВАСА (за себе): Опет нос!
КАЛЕНИЋ: Мислио сам и на то, али се ја нећу на ово шугдисати,
ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар.
КАЛЕНИЋ: Ја сам, дакле, да вам не бих; читао све, у свом напису врло вешто извео ствар. Рекао сам да је дотични господин представник једне стране државе, Никарагуе, и да би као такав дошао у посету ради извесних званичних преговора, рецимо: ради преговора за закључење трговинског уговора. :
ЧЕДА: Са госпа - Живком?
КАЛЕНИЋ: Не, него с нашом државом. Затим сам рекао да дотична госпођа министарка, којој је он дошао, моментално још нема чекаоницу у кући, а како је тога тренутка била заузета, упутила је дотичног господина у собаричину собу да тамо причека, као у чекаоници.
ЧЕДА: А што је скинуо капут?
КАЛЕНИЋ: А то, што је скинуо капут, рекао сам да је стога што је дотична собица врло ниска и тесна.
ЧЕДА: То сте се, видите, врло добро сетили. Мени никад не би тако нешто пало на памет. То вам је необично духовито.
КАЛЕНИЋ: Је л те?
ЧЕДА: Баш ми је мило што имам тако, духовитог рођака. Но, ујка - Васо, сад немамо шта више да бринемо. Ствар је сасвим у реду. Ако ово што је господин написао изађе у новинама, ствар ће бити потпуно уређена.
ВАСА: Само да не буде доцкан.
КАЛЕНИЋ: Зашто доцкан?
ЧЕДА: Па знате, није немогуће да ће г. Сима још данас дати оставку.
КАЛЕНИЋ (непријатно изненађен): Теча Сима?
ЧЕДА: Да, теча Сима.
КАЛЕНИЋ: То није могуће!
ЧЕДА: И то због онога у новинама?
ВАСА: Да, на жалост, због онога у новинама,
КАЛЕНИЋ: Али зашто молим вас? То не би било нимало лепо. И, најзад, не видим да је он ту крив.
ЧЕДА: Па није, ал' видите, обично се кола не крхају на ономе који је крив.
КАЛЕНИЋ: Јесте ли ви баш сигурни да ће он дати оставку?
ЧЕДА: Сигуран нисам, али тако се мисли, тако се говори.
КАЛЕНИЋ: Онда шта мислите? Зар не би било боље да ја причекам са оним одговором... да видимо најпре ситуацију, јер ја бар тако мислим — ако да оставку и не буде више министар, онда престаје свака потреба да се брани, зар не?
ЧЕДА: Разуме се. Исто тако и ја мислим; И не само то, него ако да оставку и не буде министар, онда нема смисла бити у сродству с њим.
КАЛЕНИЋ: Па јест!
ЧЕДА: Ја, на пример, то ћу вам искрено рећи, ако он не буде више министар, мислим сасвим да се одречем сродства са госпа-Живком.
КАЛЕНИЋ: А мислите би одиста да ће дати оставку?
ЧЕДА: Право да вам кажем, ја -мислим да је досада већ и дао.
КАЛЕНИЋ: Право да вам кажем, баш ја и нисам тако блиски род.
ВАСА: Гле сад! Па је л' рече јуче да си најближи род?
КАЛЕНИЋ: Па јесте, не кажем да нисам, алга више по женској линији, а знате, сродство по женској линији није никад довољно поуздано.
ВАСА: Па је ли рече, пре ћеш да погинеш но што ћеш допустити да ти се оспори сродство?"
КАЛЕНИЋ: Да, ја сам се онако фигуративно изразио.
ЧЕДА: Разуме се, то је само фигуративно. Ви то, ујка-Васо, не можете да разумете.
ВАСА: Не могу.
ЧЕДА: Некад, у старо време, род је род, данас су се измениле прилике, па род може да буде и фигуративни род.
КАЛЕНИЋ: Ви врло правилно схватате ствари.
ВАСА: Ја их, боме, не схватам, па то ти је!
ЧЕДА: Па зато и не вреди више о томе говорити. Дакле, драги и фигуративни рођаче, најбоље је метните ви тај рукопис у џеп и отидите у чаршију, или зађите по кафанама па се распитујте о ситуацији. Ако теча Сима не буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка - Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда.
КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч. Дакле, чим чујем каква је ситуација, ја ћу доћи...
ЧЕДА: Ако је потребно.
КАЛЕНИЋ: Па да, ако је потребно. Збогом, господине; збогом, господине Васо. (оде)
XV
ЧЕДА, ВАСА
ЧЕДА (Васи): Ко вам је ово, побогу?
ВАСА: А ђаво ће га знати; сам је измислио ,да нам је род, а види га сад!
ЧЕДА: Па ви, ујка-Васо, мени пребацујете да сам вас фалсификовао, а ето ви фалсификујете рођаке.
ВАСА: Ама, нисам то ја, сам се он фалсификовао. И види га, молим те, чим чу за оставку, а он опра руке.
ЧЕДА: Тако је то, мој ујка - Васо. Пацови се разбегавају чим лађа почне да тоне. Није овај ни први ни последњи.
ВАСА: Море, нек иде до ђавола! Него, дедер, кажи ти мени оно што сам те питао: може ли она ствар некако да се изглади?
ЧЕДА: Ама оставите се, ујка - Васо, глађења;
зар не видите да је цела ситуација тако рапава да се не може ни изрендисати а камоли изгладити?
ВАСА: 'Ајдемо ми твојој Дари. Хоћу с њом да проговорим. Ипак, ћерка је, њу ће пре да заболи срце него тебе.
ЧЕДА: Молим, изволите, немам ништа против. Покушајте, можда ће њу заболети срце. Изволте овамо! (оду заједно у десну собу)
XVI
НАТА, ЖИВКА
НАТА (излази из собе, Живка за њом): Кажем вам, госпа-Живка, немојте ви узимати к срцу. Тако вам је то: док сам била министарка, цео свет око мене; те сви ми пријатељи, те сви ме поштују, те пуна ми кућа посета. А о журу нема довољно столица у кући и нема довољно шоља за чај, а имам два туцета. Па онда, женска друштва бирају вас за управну чланицу, певачка друштва бирају вас за патронесу, и тако све редом. А кад престанете бити министарка, праве се сви Енглези. Тек видиш, на журу ни родбина не долази; три шоље за чај довољно. Па једни вас избегавају, а други се праве чак да вас не познају. Прошла сам ја то па знам, а ви — здравље, боже — видећете. Само, знате, не треба то примати срцу.
ЖИВКА: Ако хоћете право да вам кажем, мени и није баш толико стало до тога да будем министарка.
НАТА: Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени. Пријатно је то: имаш фијакер, имаш цигарете на репрезентацију, идеш бесплатно у ложу, имаш салон-вагон за путовање, па момак из министарства; па чим потражиш телефон и кажеш ко си, а телефонискиње покрхају се која ће ти пре дати везу; па клањају ти се чиновници, па чиновничке жене ти једнако праве визите. Па онда, ако си на ручку, почасно место; ако је каква светковина, добијеш букет; ако је парада, добијеш место на трибини. Не може се рећи да све то није пријатно.
ЖИВКА: Па јесте, кад се с те стране узме.
XVII
АНКА, ПРЕЂАШЊИ
АНКА (доноси писмо): За госпођу! (одлази)
ЖИВКА (помирише писмо).
НАТА: Молим вас, дозволите ми да то писмо помиришем.
ЖИВКА: Ју, госпа - Нато, шта вам пада на памет; откуд па сад туђе писмо да помиришете?
НАТА: Дозволите ми, молим вас.
ЖИВКА (подметне јој): Ево баш помиришите, кад вам је толико до тога стало.
НАТА: Исти мирис и иста боја, розе... Отворите слободно, отворите; није то мени ништа непознато; добијала сам и ја таква писма.
ЖИВКА: Ију, шта ви мислите?
НАТА: Па де, де — што се сад правите... Учили сте и ви бриџ, нисам само ја... Море, знам ја све то по реду. Отворите када вам кажем слободно то писмо, јер како сте ми малопре говорили да може доћи до оставке вашег мужа, онда знајте да то писмо може да буде врло важно.
ЖИВКА: Важно? (отвори нервозно. Чита, згражава се и даје писмо госпа-Нати)
НАТА (прочита): Оставка! Кажем ја вама. Овакво исто писмо сам и ја добила чим је пао мој кабинет.
ЖИВКА: Ју, ју, ју... Не могу да дођем себи!
НАТА: Шта ћете, таква је та дипломатска љубав.
ЖИВКА: Чујте, госпа - Нато, ово је нека права дипломатска свиња.
НАТА: Само слушајте, госпа-Живка, то писмо много значи. Та дипломатска свиња не даје оставку све дотле док није сигуран да је дотични министар дао оставку.
ЖИВКА: Шта кажете?!... Ју, прегризла језик дабогда! Каква оставка?
НАТА: Кажем само: овај насигурно пише.
ЖИВКА (узруја се): Ама, је ли то могуће?
НАТА: Ех, како да није могуће. Оставка владе, госпа - Живка, то вам увек падне као гром из ведра неба. Правим ја планове: те овако ћу да наместим кућу, те овамо ћу да правим излет; те у ову ћу бању летос... а тек... бррр... бум! Удари гром: падне влада и оду сви планови у ветар. Згодио ме је, слатка моја госпа-Живка, па знам како је!
ЖИВКА: Ама, шта ви ту говорите...
НАТА: А натуштило се нешто небо па немојте се изненађивати. Где је облака, ту ће бити и грома. Не волим да вам стајем на муку; знате како је, свакоме је лакше кад сам подноси оно што га снађе. Хајде, збогом, госпа - Живка; па немојте ви то тако да примите к срцу. Збогом! (оде)
XVIII
ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА (гледа поражено за Натом).
ВАСА (долази из собе): Оде ли ти та?
ЖИВКА: Оде, море, али ми наслути. Шта мислиш ти, може ли то одиста да се деси да онај да оставку?
ВАСА: Па... како да ти кажем... и могао би. Ето, баш сад ми каже Чеда...
ЖИВКА: Је л' Чеда ти каже? Е, неће га мајци бити онако како ти Чеда каже. Идем ја тамо,. идем сама лично да упаднем у министарску седницу. Ако је поднео већ, поцепаћу му оставку, а њима, министрима, рећи ћу нека сваки прво почисти пред својом кућом, па нека се онда брине 'о угледу владе. И рећи ћу им... знам већ шта ћу им рећи... чек' само да се обучем...
ВАСА: Ама, промисли мало, да л' ћеш добро учинити!
ЖИВКА: Не питам ја више да л' је добро; идем.. да упаднем у седницу па да им ја покажем... Чекај само да се обучем! (одјури у собу)
XIX
ВАСА, ЧЕДА, ДАРА
ВАСА (на левим вратима): Чедо, Даро... Даро... 'одите, бога вам, овамо!
ЧЕДА (долази).
ДАРА (за Чедом долази).
ЧЕДА: Шта је?
ВАСА: Ама, да видиш ново чудо! Она хоће да упадне у министарску седницу.
ЧЕДА: Па нека упадне!
ВАСА: Ама, не бива, што не бива — не бива.
ДАРА: Па шта ми можемо?
ВАСА: Да ми помогнете, силом да је задржимо!
XX
РАКА, ПРЕЂАШЊИ
РАКА (излази из собе са огромним кухињским ножем, а Анка. за њим држећи га за пешеве од капута): Пуштај ме, пуштај ме кад ти кажем!
ЧЕДА (спречи му пут): Ехе, пријатељу, куда си навро?
РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим.
ЧЕДА: Кога море?
РАКА: Срету Матића.
ЧЕДА: Зашто, бре?
РАКА: Опсовао ми је оца мандаринског.
ЧЕДА: Па што ниси и ти њему опсовао?
РАКА: Па опсовао сам му.
ЧЕДА: Па онда сте квит.
РАКА: Ал' за његовог оца није било у новинама да је мандарин.
XXI
ЖИВКА, СИМА, ПРЕЂАШЊИ
ЖИВКА (излети из собе обучена).
ВАСА и Дара (хтели би да је задрже).
ЖИВКА: Склањајте ми се с пута! (гурне на врата)
СИМА (на отвореним вратима појављује се).
ЖИВКА (тргне се): Шта је, говори шта је?
СИМА: Уважена ми је оставка!
ЖИВКА (цикне као рањена): Бог те убио да те не убио, а што је даде ?
СИМА: Због тебе!...
ЖИВКА: Шта, због мене? А што због мене, сметењаче један! Боље реци, ниси био за министра, ето ти! Боље то реци! ...
СИМА: Па нисам, дабоме, крај такве жене.
ЖИВКА: И сад, је ли, и сад нисмо више министри ?
СИМА: Дабоме да нисмо!
ЖИВКА: Господе боже, зашто ме згоди тако душмански кад сам ти палила свећу свакога петка! {Сими) Је ли ни фијакер, ни ложа, ни салон-вагон... све то оде, је ли... све, све?
СИМА: Па оде, дабоме!
РАКА: Доле влада!
ЖИВКА (шчепа штосове новина. са. столице и гађа га њима): Куш, штене једно, прегризо језик дабогда... (Рака побеже), Прилази Сими и уноси му се у лице.) — Због мене, је ли, због мене? Море, не би била ја министар, па би ти видео да л' бих ја због тебе дала оставку. (Сима оде она гледа Чеду, Дару, Васу.) — А ви, је ли, смејете се у души и подгуркујете се, је ли? Али, Чедо, упамтиносићемо се док је света и века, нећеш га мајци више мирно ни ока склопити. (Чеда оде) — А ти (Дари) пакуј се, 'ајд, пакуј се кад не можеш да одлепиш ту крљу са себе. Пакуј се, али га мајци нећеш путовати салон-вагоном, него трећом класом. Трећом класом, упамти, трећом класом! (Дара оде) — А што се ти кезиш? (Васи) Иди, иди, оптрчи фамилију, и објави да нисам више министарка; нека Савка, Даца и Соја кликну од радости и нека кажу: »Е, вала, доста је Живкиног и било!« Тако ће да лану; знам ја њих, а знам и тебе. Иди, иди па објави. (Васа оде — публици, прилазећи рампи) — А што се ви церекате мојој судбини? Не заборавите да сад нисам министарка па не морам више да будем отмена, и онда нека вам не буде криво ако распалим језиком по вама! 'Ајде идите кући, идите, нећете ваљда до краја да ми стајете на муку. Идите и немојте ђаво да вас однесе да ме оговарате, јер, ко зна, данас-сутра могу ја опет бити министарка. Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не будете: што нам ниси казала. 'Ајде 'ајде, идите сад!...
Завеса