Госпођа министарка/Други чин
Иста соба, само сада богатија намештајем који је без укуса размештен.
I
ЧЕДА, штампарски шегрт
ЧЕДА (седи за малим сточићем на коме је телефон и завршава разговор): Госпођа министарка није моментано код куће. . . Не!... Како? ... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима .А, звала вас је?... То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. — Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар Министарства спољних послова. — Лепо, ја ћу рећи, а ви изволите! (затвара телефон.)
ШТАМПАРСКИ ШЕГРТ (доноси пакете): Ево, молим, визиткарте.
ЧЕДА: Је л' плаћено?
ШЕГРТ: Јесте! (предаје му шест кутија)
ЧЕДА (ишчуђава се): Охо! Па колико је то
ШЕГРТ: Шест стотина.
ЧЕДА: Шест стотина?!!!...
ШЕГРТ: Толико је госпођа поручила.
ЧЕДА: Добро, добро, иди!...
ШЕГРТ (оде).
II
ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визиткарту и слатко се смеје).
ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?...
ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (даје јој визиткарту.)
ДАРА (чита): Живана Поповић министарка«. (говори.) Па шта?
ЧЕДА: Како — па шта? Откуд се на картама пише: ».министарка«! Као да је то занимање: министарка.
ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради.
ЧЕДА: Па онда — шест стотина визит карата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визит карте растура по народу као прокламације?
ДАРА: А, видиш, написала Живана.
ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос?
ДАРА: Код зубног лекара.
ЧЕДА: Шта ће тамо?
ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан.
ЧЕДА: Тражио је неки секретар Министарства спољних послова на телефону.
ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?...
ЧЕДА: Јесам, али с њим не вреди разговарати. Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен. За министра се мора, брате, родити. Замисли, молим те, он хоће и да буде министар и да остане чист. Није него, још нешто! Ја му лепо кажем: »Ви не можете па не можете да ми дате обећани мираз, е па ево вам сад прилика: израдите ми један привредни зајам код Класне лутрије Ти привредни зајмови нити се употребљавају на привреду нити се враћају држави.
ДАРА: А шта он каже?
ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће да остане поштен човек.
ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш?
ЧЕДА: Ама, то је лепо у теорији, али у пракси није.
ДАРА: Зар не умеш што друго да смислиш?
ЧЕДА: Па већ доцније, ако буде требало, смислићу ја још штогод, али најпре треба ово остварити.
ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш.
ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати,
III
ПРЕЂАШЊИ, Г-ЂА ЖИВКА
ЖИВКА (долази споља под шеширом, а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде!
ШЕГРТ (остави хаљину преко столице).
ЖИВКА: Тако, сад можете ићи!
ШЕГРТ (оде).
ДАРА: Где си, бога ти, носила ту нову хаљину?
ЖИВКА: Фотографисала сам се; дванаест кабинет и једна велика за излог. А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко?
ЧЕДА: Донете су визиткарте.
ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина?
ЖИВКА: Како шта ће ми? Толика фамилија, па морам сваком да дам за успомену и иначе, потрошиће се то за три године. Је л' те, децо, а примећујете ли ви штогод на мени?
ЧЕДА: Ништа?...
ЖИВКА: А кад се насмејем? (смеје се)
ЧЕДА: Златани зуб.
ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав.
ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме.
ДАРА: Па што си навукла злато на њега?
ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Роса протиница има златан зуб, а ја да га немам!
ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб!...
ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота.
ЧЕДА: Сасвим!
ЖИВКА: Не знам само, да л' би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб?
ЧЕДА: То би лепо било због симетрије.
ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио?
ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић.
ЖИВКА: Је л' реко да ће доћи?
ЧЕДА: Јесте.
ЖИВКА: Баш добро!
ДАРА: Ко ти је то опет?
ЖИВКА: Секретар Министарства спољних послова. Даро, дете, однеси, бога ти, ту хаљину, метни је у орман. Чекај, понеси и шешир. (скида) И онако имам са твојим мужем да проговорим реч-две.
ЧЕДА: Врло добро, и ја имам с вама да разговорим реч-две.
ДАРА (узме хаљину са столице и шешир па одлази).
IV
ЖИВКА, ЧЕДА
ЧЕДА (кад су остали сами): Ја сам се решио, мајка, да дефинитивно уредим ствар.
ЖИВКА: Врло добро, а и ја сам се баш решила да дефинитивно уредим ствар.
ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем...
ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг.
ЧЕДА: Како да је узмете натраг?
ЖИВКА: Тако, да се ти лепо п љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену.
ЧЕДА: Како, молим вас?
ЖИВКА: Па тако де, што се ишчуђаваш? Да напустиш жену и она тебе да напусти.
ЧЕДА: Тако. А зашто то, молићу?
ЖИВКА: Тако! Није опа за тебе. Она је сада сасвим друго нешто него што је била када си је узео за жену.
ЧЕДА: Је л' тс? Гле, молим вас, ко би то реко?!
ЖИВКА: И она сад може да нађе много бољу прилику него што си ти!
ЧЕДА: Како, молим?... Реците то још једанпут.
ЖИВКА: Ама, шта се ти ту ваздан ишчуђаваш? Могу да нађем за њу бољу прилику, па ето ти.
ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем!
ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам, шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина...
ЧЕДА (увређен): Госпођо министарка!...
ЖИВКА: Ама де, ми ово разговарамо пријатељски и фамилијарно, и ја теби то сасвим фамилијарно кажем да си вуцибатина. Јер, ето, шта си ти свршио — ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није?
ЧЕДА: Дозволите...
ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у године а заћорила, па ето тако слудовасмо. Било што је било, шта ћеш му, али — ако се ствар може поправити, треба је поправити.
ЧЕДА: Ама, кога да поправите?
ЖИВКА: Тебе не, не бој се! ... Него ствар... Зато сам ја и смислила да ми тебе најуримо.
ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили?
ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи.
ЧЕДА: Диван план. Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно. А шта би ви, госпођо министарка, рекли кад би вам ја рекао да не пристајем на све то?
ЖИВКА: Па ти, ако си паметан човек, и ако зрело размислиш, увидећеш и сам да је овако за тебе боље. Могао би чак да добијеш класу, ако се лепо и фамилијарно споразумемо.
ЧЕДА: Ја не продајем жену за једну класу.
ЖИВКА: Па добро де, кад си баш запео, нека буде две класе.
ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару? Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?...
ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме! Овај зубни лекар, код кога сам намештала зуб, примио се за проводаџију и већ је разговарао са човеком.
ЧЕДА: Има, како то, код мене живог, па већ разговарате с човеком?
ЖИВКА: Бога ми, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу прилику.
ЧЕДА: Гле' те, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет?
ЖИВКА: Почасни конзул.
ЧЕДА: Како?
ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни... Чекај, молим те. (вади из ташне једно цедуљче и чита) Почасни конзул Никарагуе.
ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет?
ЖИВКА: Човек из дипломатије и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерки.
ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа?
ЖИВКА: Кој' Никарагуа?
ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет?!
ЖИВКА: Како шта је, па конзул!
ЧЕДА: Ама, почасни конзул. Не може се тек од тога живети. Ко је још од почасти живео? Он мора имати неко занимање? ...
ЖИВКА: Па иначе је кожарски трговац.
ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди!
ЖИВКА: Него као ти, што нити смрдиш нити миришеш. Камо среће да си ти кожарски трговац!
ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доста добро.
ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета!
ЧЕДА: А је л' те, -молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи?
ЖИВКА: Ама, какав Никарагау, убио те бог!
ЧЕДА: Па тај ваш зет.
ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић.
ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо. А, велите, зубни лекар проводаџија?
ЖИВКА: Па јесте, он!
ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо. Реците му врло ћемо се лако споразумети јер смо од истог заната, и ја знам да вадим зубе.
ЖИВКА:Ти?
ЧЕДА: О, те још како! Предњаке вадим по неколико одједанпут, а кутњаке по један, али кад један извадим, све остале заљуљам. Па зато баш и кажем, реците вашем зубном лекару нек дође к мени.
ЖИВКА: Није потребно, јер ствар је већ потпуно уређена. Данас ће већ доћи младожења на виђење са девојком.
ЧЕДА: Ама, којом девојком?
ЖИВКА: Па са твојом женом.
ЧЕДА: И доћи ће овамо Никарагуа да је гледа?
ЖИВКА: Разуме се!
ЧЕДА: Е, то је лепо! Слушајте, па треба казати девојци да се обуче. А, шта мислите, треба ли и ја да се обучем?
ЖИВКА: Ама, шта ћеш ми то? Удај се ти за твој рачун, ако ти треба, а нас остави на миру.
ЧЕДА: Сасвим, право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (шчепа шешир) Ја ћу вас звати у сватове! (оде нагло)
V
ЖИВКА, сама
ЖИВКА (прилази телефону; вади из ташне једну цедуљу на којој је записан дотични телефонски број):... Је л' то централа?... Дајте ми, молим вас (гледа у цедуљу) 5872.... ало... Је л' то фотограф Пешић?... Ви сте?... Овде је госпа Живка министарка. Је л' те молим вас, нисам вас ни питала, кад ће бити готове слике? ... Тако.... а не може раније?... Ал' гледајте, молим вас, ако потражи који страни лист, моју фотографију, па да буде лепо. Знате како је то за иностранство!...
VI
ЖИВКА, УЧИТЕЉиЦА. РАКА
УЧИТЕЉиЦА (матора девојка у сако-костиму, подшишане косе с наочарима на носу, она испада узбуђена из собе)
РАКА (долази за учитељицом).
УЧИТЕЉиЦА: Пфуј! Пфуј! Шокинг?! ...
ЖИВКА: Шта је, забога?! ...
УЧИТЕЉиЦА: Немогуће, немогуће, госпођо, радити са овим човеком. То је неваспитано и безобразно дериште, да ја просто не могу више да поднесем.
ЖИВКА: Али шта је, забога?
УЧИТЕЉиЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже!
ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао?
РАКА (он је обучен у бело морнарско одело са кратким ногавицама те му се виде гола колена): Баш ништа!...
УЧИТЕЉиЦА: Но! Е то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер.
ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер?
РАКА: Нисам!
ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, 'ајде кажи ми зашто?
РАКА: Па кад она мене тера да изговорим десет пута реч: »решонс лајзејшн«!
ЖИВКА: Па изговори? ...
РАКА: Јес', изговори. Мислиш ти лако је то. 'Ајд нека она каже десет пута: »Туре буре ваља. була Туре гура; нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!« 'Ајд' нека изговори то десет пута, па ево ја пристајем кека ми опсује и оца II мајку.
УЧИТЕЉиЦА: Пфуј!
ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање! И ја још сирота хоћу да паучи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он, какав је, могао би опсовати оца II самоме енглескоме конзулу. Напоље, битанго, вуци ми се испред очију!...
РАКА (излазећи): Зар сам ја луд да крхам вилице са тим твојим енглеским језиком? (оде)
ЖИВКА (учитељици): Извините госпођице, молим вас. Дођите ви сутра опет.
УЧИТЕЉиЦА (буни се): Ах, немогуће је радити с тим човеком.
ЖИВКА: Ама дођите ви само, а тај ће човек већ добити своје.
УЧИТЕЉиЦА: 'Ајде! Службеница! (одлази)
VII
ЖИВКА ДАРА
ЖИВКА (оде левим вратима): Даро! (јаче) Даро!
ДАРА: (долази): Шта, Чеда отишо?
ЖИВКА: Да, отишао! Уредила сам ствар са њиме.
ДАРА: Е, како?
ЖИВКА: Саопштила сам му да је под данашњим даном разрешен дужности.
ДАРА: Какве дужности?
ЖИВКА: Па дужности мужа.
ДАРА: Ја те ништа не разумем. Откако си министарка, ти све неким званичним језиком говориш. Од чега си га разрешила?
ЖИВКА: Рекла сам му да од данас није више твој муж. Ето ти, је л' разумеш сад?
ДАРА: Како?!... А зашто?
ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе.
ДАРА: Каква прилика, побогу, мајка?!...
ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што и приличи. Почасни конзул! Ни... не могу да се сетим чији је конзул; али за тебе је свеједно. Иначе, Риста Тодоровић, трговац.
ДАРА: Боже, мајка, па зар ја нисам удата!?
ЖИВКА: Јеси, ал' то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет.
ДАРА: Он је чиновник, мајка!
ЖИВКА: Морс, какав чиновник! Час у служби, а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо? Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро, што смо досад трпели, пије нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо.
ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја?
ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам.
ДАРА: Ама, оставите се ви младожење. Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа.
ЖИВКА: Па кад није за тебе прилика...
ДАРА: А био је, је ли, прилика кад нисам била министарска ћерка?
ЖИВКА: Није ни онда.
ДАРА: За -мене јесте.
ЖИВКА: А ти га увиј у памук па га метни под јастук и чувај га. Мени не треба, и да знаш, од данас није више мој зет.
ДАРА: Ал' је мој муж!
ЖИВКА: Тако ти бога, зар ти одиста не би напустила ту вуцибатину?...
ДАРА: Само у случају кад би знала да ме вара.
ЖИВКА: Па варате!
ДАРА: Ко то каже?
ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога.
ДАРА: Кад бих то знала!
ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то!
ДАРА: До год се не уверим, не верујем, па ето ти!
ЖИВКА: Е па уверићеш се!
ДАРА (удари у плач): То није истина, то ви само тако кажете!
ЖИВКА: Гле сад, а што плачеш?
ДАРА: Није него да се смејем после оваквог разговора. Плачем, дабоме да плачем. (оде у собу плачући)
VIII
ЖИВКА, АНКА, ПЕРА
АНКА (на вратима): Моли вас Пера писар да га прогоните.
ЖИВКА: Нека уђе?...
АНКА (повлачи се и пропуста г. Перу).
ЖИВКА: Изволите!
ПЕРА ПИСАР (на вратима): Дозвољавате ли?
ПЕРА: Свратио сам само ако би госпођа министарка требала какве услуге?
ЖИВКА: Хвала. Засад баш ништа.
ПЕРА: И хтео сам да замолим госпођу министарку да ме не заборави. Ја ништа више не тражим него то да ме госпођа министарка не заборави.
ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета?
ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро.
ЖИВКА: Па лепо, да ли знате штогод онако ближе о њему? На пример: да ли има какву женску с којом је онако.... како да кажем... па де, онако?...
ПЕРА: То не знам, госпођо!
ЖИВКА: Ама, како да не знате, то мушки међу собом морају знати.
ПЕРА: Извините, али ја не спадам у те мушке што међусобно знају те ствари.
ЖИВКА: Па ипак, морали би бар чути штогод?
ПЕРА: Верујте ми, госпођо министарка, нисам ни чуо, а право да вам кажем, ја и не верујем да је он такав.
ЖИВКА: Ама, немојте ви »не верујем да је такав«. А какав ће да буде него такав! Зар никад нисте чули ма шта тако о њему?
ПЕРА: Нисам, бога ми!
ЖИВКА: Не могу просто да верујем!
ПЕРА: Па право да вам кажем, госпођо: он је досад био само сиромашни чиновник, мала плата, а знате како је, женске коштају, па куд би ту сиромашан чиновник са малом платом, баш и кад би хтео?
ЖИВКА: Па то ви као да хоћете да кажете, кад чиновник има малу плату, мора да буде веран муж. Е, то није истина!
ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме II са малом платом па се опет некако спомогну.
ЖИВКА: Како се спомогну?
ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, нисам никад био такав, ал' знам за друге.... тако спомогну се.
ЖИВКА: Ама, како се спомогну?
ПЕРА: Па тако ето.... Извините ме, незгодно ми је да говорим такве ствари пред вама.
ЖИВКА: Ама, говорите, де!
ПЕРА (снебивајући се): Па тако... на пример, ако у кући има младе служавке, или тако нешто... јер са малом платом...
ЖИВКА (удари се шаком по челу): Па разуме се! Видиш, никад се на то не бих сетила! Па, разуме се! Е баш вам хвала, дали сте мн добру идеју.
ПЕРА: Ја сам срећан, само ако сам вам учинио услугу, ма какву услугу. Ви ме, је л' те, нећете заборавити?
ЖИВКА: Не брините!
ПЕРА: Ви сте упамтили моје име: Пера писар из административног одељења. (клањајући се одлази)
IX
ЖИВКА, АНКА
ЖИВКА (звони)
АНКА (долази): Молим.
ЖИВКА: Одите овамо, мало ближе!(мери је зналачки од главе до пете)
АНКА: Што ме то, госпођо, тако посматрате?
ЖИВКА: Рећи ћу вам. Кажите ви мени, Анка, како ви онако стојите према мушкарцима?
АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим!
ЖИВКА: Хтела сам да вас питам, да ли вас онако лако натрче мушки?
АНКА: Па, како да вам кажем, госпођо, мушки су мушки, они натрчавају уопште лако.
ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим:
ви би, Анка, могли да ми учините једну велику услугу за коју бих вас ја богато наградила.
АНКА: Зашто ме, госпођо! А какву услугу?
ЖИВКА: Па то... да натрчи мој зет на вас.
АНКА: Ију! ...
ЖИВКА: Ама, оставите ви »ију«, исто реците ми може ли то да буде?
АНКА: Али, забога, госпођо, откуд ја, нисам ја таква. Ју, како би ружно мишљење имате о мени!
ЖИВКА: Е, ако ми то свршите, онда, да знате, имаћу лепо мишљење о вама.
АНКА: Ју, како бих ја то, ваш је зет жењен човек!
ЖИВКА: Па жењен, дабоме, да није жењен, не бих вам ја то ни говорила.
АНКА: Ја не знам, госпођо, да ли ви то мене окусите ?
ЖИВКА: Ама, шта имам да вас окусим? Потребно ми је то, па ето ти. И да знате, Анка, ако ми то свршите, добићете две класе.
АНКА: Ју, какве класе?
ЖИВКА: Ама није, помела сам се. Добићете повишицу плате и натераћу мог мужа да вам из Класне лутрије да хиљаду динара на привредне циљеве.
АНКА: Ала би то лепо било!
ЖИВКА: А шта мислите, хоће ли он да натрчи?
АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки.
ЖИВКА: Па дабоме!
АНКА: Само, молим вас лепо, кажите ви мени да знам шта ви захтевате од мене, шта ја треба да радим, докле смем ићи?
ЖИВКА: Идите докле хоћете, што се мене тиче. За мене је главно да ви намамите мога зета у вашу собу и да га ја код вас затечем.
АНКА: Да га затечете? Ју, госпођо, ал' ја ту много рескирам.
ЖИВКА: Шта рескирате ког ђавола?
АНКА: Како да не, забога. Изаћи ће после да сам ја крива и све ће се на мене сручити.
ЖИВКА: То не брините ви, то је моја брига.
АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу?
ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута.
АНКА: Само капут?
ЖИВКА: Па него шта још?
АНКА: Па то је бар лако, наложићу пећ.
ЖИВКА: Зар сад, априла месеца?
АНКА: Баш зато! Дакле, ништа не тражите него да дође у моју собу и да свуче капут?
ЖИВКА: То је довољно за мене.
АНКА: Ал' још једанпут да вас замолим, госпођо, да не испадне после као да сам ја преотимала мужа младој госпођи, па на мени да се скрхају кола.
ЖИВКА: Ама, казала сам вам, не брините.
АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене?
ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим и нико други.
АНКА: Па добро, најзад, ако је ваша воља...
ЖИВКА: А надате ли се да ћете успети?
АНКА: Боже мој, не бих вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске.
ЖИВКА: Само, разуме се, све то морате тако учинити да се не примети да је намерно. И још нешто: потребно је што пре, што је могуће пре.
АНКА: Рачунајте на мене, госпођо, што год могу учинићу.
ЖИВКА: Е. 'ајде, бога вам, па ми јавите.
АНКА: Хоћу, госпођо! (одлази)
ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА (задовољно седа у фотељу).
УЈКА ВАСА (долази споља): Добар дан, Живка.
ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти?
ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја? Баш сад уз пут сретнем госпа Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: »А што сте се ви тако понели, господине Васо, зато ваљда што сте министарска фамилија!«
ЖИВКА: А шта имаш ти да се понесеш?
ВАСА: Е, па како шта имам! Ујак сам ти, најближи сам ти, па дабоме и мене због тебе чествују. Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па ја устанем па кажем: »Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!« А они око стола сви скидају капу. »3богом, господин-Васо!« — »Пријатно, господин-Васо!« — Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?« А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху.
ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно! ВАСА: Ама, откад ја чекам да неко из наше фамилије онако... како да кажем... да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: »Овај ће наш Јова далеко да дотера!« Али он, сто, оде на робију. — Па онда полагали смо велике паде и на Христину, тетка-Дацину. Била је лепа и некако рођена за велику госпођу. И лепо је учила школе, али — помете се некако. Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру. И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, реко сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо.
ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија што сам ја министарка?
ВАСА: Боже, Живка, како то говориш; па зар ти не мислиш мало да погледаш и на своју фамилију?
ЖИВКА: Како да погледам?
ВАСА: Тако, да је збринеш! Па зашто си постала министарка, ако нећеш своју фамилију да збринеш? Није да кажем да је то нека велика брига и да се не може. Никога немаш који би могао бити државни саветник, или владика, или тако нешто; него све тако нешто, ситне жеље, ситни захтеви, па је право, Живка, да их збринеш.
ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути!
ВАСА: Немој тако, Живка, слушај ти мене што ти кажем. Јер упамти ово: нико те на свету ко може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може нагрдити и олајати као што може фамилија. Кажу: опасно је кад кога дочепају новине;море какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са фамилијом. Па, напослетку, и ред је. Сваки министар збрине најпре своју фамилију, па тек онда државу. Па, напослетку, и преча му је фамилија од државе.
ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат?
ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.
ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао?
ВАСА: (чита): Тетка Савка.
ЖИВКА: Е, већ та тетка Савка, позајмила ми двеста динара па ми се овде попела. Вратићу јој тих двеста динара, па ето, то је доста за њу учињено.
ВАСА (чита): Прија Соја.
ЖИВКА: Њу бриши. Она је рекла за мене да сам алапача.
ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после и немој тако да мериш речи у фамилији. Ето и ти си за мене пре рекла да сам кафански клуподер и лопужа, ал' видиш — ја то нисам примио к срцу. Нисам ти, истина, због тога долазио у кућу, али чим си постала министарка, ја сам први дојурио да ти честитам.
ЖИВКА: А кога си још записао?
ВАСА: Тетка Даца и њена ћерка Христина.
ЖИВКА: Је л' она што је положила матуру?
ВАСА: Јесте.
ЖИВКА: Па шта она хоће? Положила је испит, па нека јој је на здравље.
ВАСА (чита): Јова Поп Арсин.
ЖИВКА: То је онај с робије?
ВАСА: Јесте. (чита) Пера Каленић.
ЖИВКА: Ко ти је то опет?
ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род...
ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.
ВАСА: Ни ја Живка, али он вели: »Ујка-Васо, ми смо род.«
ЖИВКА: Ама, је л' то род откако сам министарка, или је и раније био?
ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео.
ЖИВКА: Па добро, ујка-Васо, шта ти хоћеш сад са тим списком?
ВАСА: Па да их примиш, Живка.
ЖИВКА: Кога?
ВАСА: Па фамилију. Да их примиш да ти сваки каже своју жељу и да видимо шта може да се учини. Сви се жале како су ти долазили па нећеш да их примиш.
ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам.
ВАСА: А требало би да их примиш. Ако не може друкче, а ја, ако хоћеш, да их скупим, па све наједанпут да их примиш. Ето то ако хоћеш?
ЖИВКА: Па то би још и могло. Само да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим?
ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: засад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут.
ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне.
ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу па миру да прођем од њих. Знаш, ја сам ти као најближи, па они све мене: Шта је, ујка-Васо, зар се Живки не може ни прићи? Окупили ме као да сам ја министарка. Одох, ево из ових стопа, да их све обиђем п да им уречем састанак. Дакле, тако нека буде, за сутра?
ЖИВКА: Јесте! ...
ВАСА: То је најбоље. Искупићу их ја све, целу фамилију, па ти учини све што можеш, а ако не можеш, а ти обећај: знаш како је, и обећање је кој пут доста. Е, 'ајде поздрави Дару и зета. До виђења! (оде)
XI
ЖИВКА, НИНКОВИЋ
АНКА (пошто је Васа отишао, уноси карту).
ЖИВКА (чита): А, господин Нинковић? Нека изволи.
АНКА (пропушта Нинковића, а она се повлачи).
НИНКОВИЋ (испеглан, избријан, напудрован; на ногама беле камашне, на рукама рукавице, у рупи од капута цвет): Љубим руке, милостива! (љуби јој руку) Био сам слободан, на ваш позив...
ЖИВКА: Баш вам хвала! Изволите седите! Ја сам вас узнемирила...
НИНКОВИЋ: Велика част за мене!
ЖИВКА: Хтела сам да вас замолим за једну услугу.
НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо,. са поуздањем рачунати. Же сви ту та фе а вотр диспозисион!
ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила... како да кажем...
НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд. О госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа.
ЖИВКА: Па, знате, ја сам обавезна да примам. Мислим, знате, да ступим у везе и са овдашњим страним посланицима, па бих желела да уведем у моју кућу отменост.
НИНКОВИЋ: То је лепо од вас и, верујте, добро сте учинили што сте се мени обратили.
ЖИВКА: Па, казали су ми.
НИНКОВИЋ: Госпођа Драга, док је била министарка, није хтела ни најобичнији корак да учини док се са мном не посаветује. Ја сам јој правио јеловник за вечере, мени де дине, по мојем је укусу наместила свој будоар, ја сам јој уређивао журеве, ја јој бирао тоалете. Ја имам, знате, један нарочито префињен укус. Еп гу парфе.
ЖИВКА: Гле'те, молим вас, а ја баш сад мислим да правим једну вечерњу хаљину.
НИНКОВИЋ (посматра је зналачки): Грис нале, бело грао, које прелива у плавило ведрога неба, креп де шин, са нешто мало ружичастога можда само оперважени рукав и ревер или можда џепови у тону... Не знам, видећемо... Тек потребно је нешто ради нијансирања...
ЖИВКА: Ићи ћемо заједно код моје кројачице.
НИНКОВИЋ: Врло радо!
ЖИВКА: А шта ми још препоручујете као отменост.
НИНКОВИЋ: Ох, да... то је главно — се ла шоз пренсипал.
ЖИВКА: Баш сам данас наместила златан зуб.
НИНКОВИЋ: То сте добро учинили, то је шик и даје шарм осмеху.
ЖИВКА: Изволите ви мени само рећи што је отмено и шта би требало још учинити. Све ћу ја то учинити.
НИНКОВИЋ: Знате ли коју игру на картама?
ЖИВКА: Знам жандара.
НИНКОВИЋ: Ах! ... Ви морате научити бриџ.
ЖИВКА: Шта да научим?
НИНКОВИЋ: Бриџ. Без бриџа се не да замислити отмена дама. Нарочито ви имате намеру да призивате и дипломатски кор, а дипломатски кор без бриџа, то није дипломатски кор.
ЖИВКА: (кобајаги убеђена): Па, да!
НИНКОВИЋ: Госпођа, разуме се, пуши?
ЖИВКА: Таман! Не могу чак ни дим да трпим.
НИНКОВИЋ: И то, госпођо, морате научити, јер без цигарете се не да ни замислити отмена дама.
ЖИВКА: Јух, бојим се угушићу се од кашља.
НИНКОВИЋ: Знате како је: отмености ради човек мора погдешта и да поднесе. Nobles оближ. И још нешто, госпођо, ако ми дозволите само да вас питам?
ЖИВКА: Је л' то опет због отмености?
НИНКОВИЋ: Да, госпођо, само, питање је... како да кажем... ви ми, је л' тс, нећете замерити, питање је врло деликатно. In кестион ту та фе дискрет?
ЖИВКА: Молим!
НИНКОВИЋ: Има ли госпођа љубавника?
ЖИВКА (изненађена и увређена): Како? Ја, па за какву ви мене држите?
НИНКОВИЋ: Ја сам вам унапред рекао да је питање врло деликатно, али, ако желите да будете отмена дама, in фам ди монд, ви морате имати љубавника.
ЖИВКА: Али ја сам поштена жена, господине!
НИНКОВИЋ: Екселан! Па то је баш оно што је интересантно, јер кад непоштена жена има љубавника, то није више интересантно.
ЖИВКА: Но, само ми још то треба.
НИНКОВИЋ: Ја вас уверавам, госпођо, да само тако можете бити отмена дама, дама од положаја, in фам ди монд, ако играте бриџ, ако пушите, и ако имате љубавника...
ЖИВКА: Ју, тешко мени! 'Ајде за тај бриџ и за то пушење како-тако, али за тога љубавника...
НИНКОВИЋ: Питали сте ме и ја сам сматрао за дужност да будем искрен и да вам кажем. Разуме се, ваша је ствар како ћете поступити. Можете ви бити министарка и без бриџа и без цигарете и без љубавника и уопште без отмености.
ЖИВКА: Па добро, а госпођа Драга је л' она играла бриџ?
НИНКОВИЋ: Разуме се! Научила је!
ЖИВКА: И пушила је?
НИНКОВИЋ: Разуме се.
ЖИВКА: И... оно?...
НИНКОВИЋ: Да, госпођо, да, имала је љубавника.
ЖИВКА (забављајући се, врло радознало): А ко је то био?
НИНКОВИЋ: Ја.
ЖИВКА: Ви? А је л' госпа Ната била отмена?
НИНКОВИЋ: Још како!
ЖИВКА: А ко је био њен?
НИНКОВИЋ: Опет ја.
ЖИВКА: Па, како то.... ви онако редом?
НИНКОВИЋ: Чим кабинет да оставку и ја дам оставку.
ЖИВКА: А ви сте само док је особа на влади?
НИНКОВИЋ: Па да, госпођо! Док је госпођа министарка на влади, она мора бити отмена; чим није више на влади, не мора бити отмена.
ЖИВКА: Право да вам кажем, то ми никако не иде у главу.
НИНКОВИЋ: Међутим, ништа лакше од тога. Од свега што сам вам казао, бриџ је најтежи. Јер шта је пушење — искашљете се мало па готова ствар, а шта је љубавник — искомпромитујете се мало па готова ствар, али бриџ је, верујте, врло тешка и компликована игра. Ен же компликс, ме тре дистанге.
ЖИВКА: Али ја бих, господине, желела да останем поштена жена.
НИНКОВИЋ: Па останите, ко вам то брани!
ЖИВКА: Како то »па останите«, а овамо бриџ? Зар да играм бриџ, па да останем поштена?
НИНКОВИЋ: Зашто не?
ЖИВКА Ама, није бриџ. Нисам то хтела да кажем, него ми се, право да вам кажем, узмутало у глави па већ не знам шта говорим! Не иде то мени у главу што ви кажете, па ето ти!
НИНКОВИЋ: Видите, госпођо, ту није главно имати љубавника ради себе, већ ради света. Потребно је да се компромитујете, ако хоћете да будете отмена дама. Воала, са се л пренсип фопдаментал!
ЖИВКА: Али, како ви то мислите да се компромитујем?
НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора. Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: »Ко би то рекао за госпођу Живку?« — »Шта забога?« — да запита друга дама. »Невероватно« — да одговори она прва — »али сам поуздано чула... замислите госпођа Живка преотела је господина Нинковића од госпође Наталије!«
ЖИВКА: Па јес', тако ће да се шапуће.
НИНКОВИЋ: Али, врло је вероватно, госпођо, да ће бити и таквих који ће вас бранити. »Ох, ја то не верујем, то није могуће, ја познајем госпа-Живку, није она таква!« Е видите, тима што бране ваља запушити уста.
ЖИВКА: Како? Запушити онима који ме бране?
НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. D'in manner бјеи семпл! Ви морате уложити сав свој труд код мога министра да ми да класу, да ми што пре да класу. Истина, мој министар ће вам казати: па он је добио класу пре два месеца, али ви му реците: то је било под старом владом, а потребно је и под овом да добије класу. Рећи ћете: а зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима једанпут запушите уста, онда ће се шапутати на све стране.
ЖИВКА: Па је л' то само да се шапуће и ништа више?
НИНКОВИЋ: Се са! То је сасвим довољно! Се сифизан!
ЖИВКА (размишља): — Ако је само да се шапуће!... А је л' те, молим вас, то је онако, само за свет да будем непоштена а за себе да будем поштена?
НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако? Сава оси.
ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро је л' ви и мој љубавник да будете?
НИНКОВИЋ: То је, госпођо, ствар вашег укуса, ствар ваших... како да се изразим, in кестион д во сантиман ентим!... Само, ако ме питате за савет, боље вам је узети некога који је испрактициран.
ЖИВКА: Ама, како испрактициран?
НИНКОВИЋ: Па, рецимо, ја знам већ све начине да вас врло брзо компромитујем; па онда ја знам толико ствар да развијем и да јој дам једну нарочиту форму, in форм спесиал, да на крају крајева и ви сами почнете о себи рђаво да мислите и најзад — е са се ла шоз пренсипал — чим кабинет да оставку, ја умем да појмим да ми је дужност да и ја дам оставку. Уосталом, можете се распитати о мени, па ћете, у то сам уверен, добити само најповољније информације.
ЖИВКА: О, људи, шта ме снађе! Да сам јуче умрла, то не би' данас доживела.
НИНКОВИЋ: Да, али да сте јуче умрли, ви не би данас били госпођа министарка.
ЖИВКА: И то је истина! (после размишљања) Па добро, како ви то мислите?
НИНКОВИЋ: Боже мој, ствар је врло проста. Се семпл ком ту! Што се тиче бриџа, ту се морате вежбати; што се тиче пушења, и ту се морате вежбати, а што се тиче љубавника, ту немате шта да се вежбате.
ЖИВКА: Ама, како ви мени »немам шта да се вежбам«? Мени то изгледа као да ви нешто ружно мислите.
НИНКОВИЋ: Најбоље би видели, госпођо, како ја мислим све то да изведем ако одмах пређемо на ствар.
ЖИВКА (престрашено): На коју ствар?
НИНКОВИЋ: Ево како мислим: бриџ, на пример, можете од сутра почети да учите. Што се тиче пушења, можете се сад већ одмах послужити. (вади табакеру и нуди јој) А што се тиче љубавника, и ту...
ЖИВКА: И ту се могу одмах послужити. Ама, ви мени нешто много увијате, па ће на крају крајева да испадне као да сам ја непоштена жена.
НИНКОВИЋ: Пардон, мил фоа пардон! Ја не прелазим границу савета које сам дужан дати вам, ако ви још увек на њих полажете. Ако у тим саветима има чега неугодног за вас, ја сам готов да ретерирам. Ви сте желели да вас упознам са правилима отмености...
ЖИВКА: Па јесте... видим и сама, нисте ви криви; само знате како Је...
НИНКОВИЋ (дижући се): Могу ли сматрати, госпођо, да су даљи моји савети излишни?
ЖИВКА: Ама, чекајте, де! Видим ја да то мора да буде, није да не видим, али знате како је... није то лако бацити образ под ноге.
НИНКОВИЋ: Како год ви желите?
ЖИВКА: Добро. 'Ајде од сутра, рецимо, да почнемо бриџ да учимо. А за цигарету, ето, дајте ми. (узме је и ставља на сто)
НИНКОВИЋ (одмах нуди); Молим!
ЖИВКА: А за оно... је л' не може то малко почека.?
НИНКОВИЋ: Ако немате храбрости, најбоље је и не мислити на то.
ЖИВКА: О, брате!... Напослетку шта ћу му, кад мора да буде, нека буде! Ето, сматрајте да сте од данас уведени у дужност.
НИНКОВИЋ: Какву дужност?
ЖИВКА: Па... то.... као љубавник.
НИНКОВИЋ: Молим. (љуби јој нежно руку) Уверавам вас да ћете бита задовољни.
ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено!
НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не?
ЖИВКА: Каква љубавна писма?
НИНКОВИЋ: Па тако. Има госпођа којима то чини нарочито задовољство да сваки дан добију мало, ружичасто писамце пуно љупких речи.
ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила.
НИНКОВИЋ: Се ком ву вуле. Како желите, ја стојим на расположењу.
ЖИВКА: Напишите ми баш једно да видим како је то, па ако ми се допадне, ја ћу вам наручити још неколико.
НИНКОВИЋ: Молим. Чим стигнем у канцеларију. За десет минута имате љубавно писмо. (хоће да пође) А сад, вашу ручицу, драга пријатељице! (пољуби јој руку) Ма ашер ами! (полази и са врата баца јој пољубац) Па-па! Па-па!...
XII
ЖИВКА, АНКА
ЖИВКА (остаје запрепашћена и глада глупо час на врата на која је Нинковић отишао а час у публику, као да би хтела рећи: »Видите ли ви шта ово мене снађе?«)
АНКА (долази споља; она је обукла другу, лепшу хаљину): Госпођа је сама?
ЖИВКА: Па јесте сама...
АНКА: Ви, госпођо, изгледате тако нешто збуњени... преплашени, шта ли?
ЖИВКА: Јесте, преплашила сам се... Ђаво ће ме знати .шта ми је. Није то лака ствар, Анка, бити министарка! Нисам ни ја знала да је то тако тешко. Идем да прилегнем, да се одморим, јер ми се завртела глава. (полазећи) А ви баш ништа?
АНКА: Ево видите, обукла сам чак и другу хаљину.
ЖИВКА (окрене се ка собним вратима): Па-па! Па-па!
XIII
АНКА, ЧЕДА
АНКА (гледа за њом изненађена, затим прилази огледалу и квасећи прсте на уснама, дотерује обрве и удешава фризуру).
ЧЕДА (долази споља): Е, а шта ви ту на огледалу радите?
АНКА (кокетно): Па, дотерујем се, господине!
ЧЕДА: Е ако, ако!
АНКА: Па, забога, млада сам, треба ваљда и ја да се коме допаднем?
ЧЕДА: Разуме се!
АНКА: Господин, на пример, није никад ни обратио пажњу на мене.
ЧЕДА: Ама, шта ја имам да обратим! пажњу на вас?
АНКА: Боже мој, па мушко сте!
ЧЕДА: Знам ја да сам мушко, само...
АНКА: А знате већ како се каже: мушки су сви једнаки.
ЧЕДА: Тако је, Анка, само ви морате знати да сам ја честит човек.
АНКА: Па мени су ти честити људи највише и досадили у животу.
ЧЕДА: То вам верујем. Ал' ја, знате, нисам баш потпуно честит.
АНКА (врло кокетно): То би' и ја рекла. (подмеће му се)
ЧЕДА: Хм! Хм! (помилује је) Ви сте, Анка, данас нешто необично расположени према мени.
АНКА: Сањала сам вас, јаој, да знате како сам вас лепо сањала!
ЧЕДА: Знате шта, Анка, ви ћете ми тај сан доцније испричати, сад сам моментално у таквим приликама да ми је јава преча од снова. Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом.
АНКА: Хоћу, само, је л' те, пристаћете да вам испричам сан?
ЧЕДА: Разуме се!
АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (оде)
XIV
ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (гледа за њом): Хм!
ДАРА (долази): Где си, бога ти?
ЧЕДА: Ја? Код адвоката.
ДАРА: Шта ћеш код адвоката?
ЧЕДА: Ишао сам да га питам: постоји ли какав закон по коме се удате жене могу удавати!
ДАРА: То ниси морао да питаш.
ЧЕДА: Како нисам морао? Зар теби ништа није саопштила твоја мајка?
ДАРА: Јесте, па шта?
ЧЕДА: И је л' ти казала да треба да постанеш госпођа Ннкарагуовица?
ДАРА: Зар ти, бога ти, узимаш ту ствар тако озбиљно?
ЧЕДА: Па како да је не узимам озбиљно кад ће тај Никарагуа доћи сутра да те гледа?
ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати.
ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји?
ДАРА: Рекла сам јој да сам удата, да имам мужа, и да га не мислим напуштати.
ЧЕДА: А шта ћеш да кажеш њему?
ДАРА: Коме њему?
ЧЕДА: Па Никарагуи?
ДАРА: Рећи ћу му исто.
ЧЕДА: Сасвим! Она то мисли тако, ако је министарка, па да издаје наредбе: да се мој зет разреши од досадашње дужности зета и упута на рад. Ђаво би је знао где би ме на рад упутила. Она мисли то може тако: да смењује зетове и поставља. Е па, брате, не иде то тако!
ДАРА: Ја никако још не могу да верујем да она то озбиљно мисли.
ЧЕДА: Ама, озбиљно, кад ти кажем. Проводаџија је већ свршио са младожењом, све је уређено! А знаш ли, молим те, ко јој је проводџија?
ДАРА: Не знам!
ЧЕДА: Зубни лекар, онај што јој је намештао златан зуб. И то тако она оде код зубнога лекара, седне у ону гвоздену фотељу: »Молим лепо, ја сам дошла да ми промените зуб п да ми промените зета!« Хвала лепо! И ако она почне тако, може још доћи зубноме лекару и рећи: ја сам знате дошла да ми пломбирате зета.
ДАРА: Боже, Чедо, шта говориш којешта!
ЧЕДА: Ама, може, брате, све је она кадра! Видиш да је сасвим изгубила памет откако је министарка.
ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу.
ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли?
ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш.
ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то?
ДАРА: Мајка ми је казала да ће ме уверити.
ЧЕДА: Ето, ето, кажем ја да ће опа мене још да пломбира. Кажем ја теби, а ти мн не верујеш.
XV
МОМАК из МИНИСТАРСТВА, ПРЕЂАШЊИ
МОМАК: Једно писмо за госпођу Поповићку, министарку.
ЧЕДА (немарно): Дајте овамо.
МОМАК: Наређено ми је да писмо предам госпођи у руке.
ДАРА: Онда идем да пошљем мајку.
ЧЕДА: А ја ћу се радије склонити да се не сретнемо више.
ДАРА (оде лево).
ЧЕДА (оде десно).
XVI
ЖИВКА, МОМАК
ЖИВКА (после врло кратке паузе): За мене писмо?
МОМАК: Да, госпођо, од секретара господина Нинковића.
ЖИВКА (пријатно изненађена): Ах! (узима мало ружичасто писмо и мирише га, те јој се задовољство изражава на лицу) Хвала!
МОМАК (поклони се и одлази).
XVII
ЖИВКА, ЗАТИМ СВИ УКУЋАНИ
ЖИВКА (Најпре се слатко и детињасто смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је оставила кад ју је узела од Нинковића. Седа поново у фотељу, припаљује цигарету и почне читали писмо држећи ово у левој, а цигарету у десној руци. После првога дима, који је повукла, закашље се страховито, тако да свиче целу кућу, из разних врата са разних страна дојуре Дара, Чеда, Рака, Анка, и сви се скупе око ње да је поврате од кашља. Дара је ухвати за десну руку, у којој је цигарета, а Чеда за леву, у којој је писмо. Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву Руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној. Приликом читања на његовоме се лицу оцртава пакост и задовољство).
Завеса