Горски цар/XXVII
XXVII
На белом хлебу!... Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану... Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли... Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи... И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана... Што ти је жив човек!...
Дан стрељања досад су крили од њега... Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу. На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал. Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом.
Уђе капетан у собу... У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници. Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева... И капетан га погледа благо. Приђе му и метну му руку на раме.
— Ђуро, сутра се мора извршити осуда. Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш. Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво. Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло.
Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже... Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити. Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати... Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту. Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању. Чудан је и тај разлог његову надању. Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји! Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«... Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!...
У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!...
Дакле сутра!... Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме... Али ко зна... може још доћи одговор... И срце се опет почиње растапати...
— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане.
Капетан изиђе из собе.
— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан. Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је.
— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто. Поседаше и остали жандарми. Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше:
— Прва у славу Божју. Нека ти Бог опрости!
Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу. Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се... Једва се поврати. Испи чашу, па заиска одмах другу.
Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу.
— Ова друга за лаку земљу. Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар.
— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше.
— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!...
— Не брини, за минут ће бити готово... Док тренеш... — одговори Митар.
Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије.
— Послао ти Митко и поздравио те. Вели: догонио си му добра дрва, па те части. Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко.
— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом.
Настаде права гозба. Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило. Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла... Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност...
Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!... Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто...
— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети.
— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа... И ми ћемо за тобом сви...
Одједном му спаде тежина са груди. Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак...
— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије !
Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом ... Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан. Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт. Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена !« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина. Сутра у гроб, а њему ни бриге!...«
А Ђурица све више пије и смеје се... Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га... За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега...
Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради... То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега... Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба... Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године...
— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?... Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм.
— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти...
— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!...
— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама.
Савлада га пиће сасвим...
Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље... И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге... Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне. Занесе се и заспа одмах...
... Шта је ово ?... Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно... У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно !... У глави нека тежина, али не мари! ... Да се још спава!... Ох, како је слатко протегнути се овако... Звецну гвожђе... Шта је то ?... Гвожђе... воштаница... Митар... капетан... А-а-а-а!... то је оно!...
Ђурица се освести и следи... Као да није ни капи сркнуо... Подиже главу. На једној постељи спава Митар, на другој пандур. За столом седи и дрема Добросав... Ноћ!...
»Већ се смркло !... Кад пре... и како је то могло бити?... Ко зна које је доба... Можда скоро да сване?... Па онда... Шта оно још беше.. шта оно беше лепо ?... Нема ништа лепо !... Мајка... Станка... није, није !... А где ли је Станка?... У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!... Да ли је дошло ? Није, казали би ми, разбудили би ме... А мора доћи, не може валити... Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко... Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу... Исекоше конопце, извадише онога из раке... Ала би то било, мој брате!... А може, што да не може, и мора бити... Шта је то Краљу само да повуче пером... кврцкврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!... И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим... Шта је то робија, ништа!... Слушам ја тамо све старешине... као светац:... А после, пет, шест, па и десет година пусте ме. Дођем кући... слободан!... Идем, дођем, радим, све како ја хоћу... Па онда... Што, зар не бих могао наћи себи друга ?... Већ Станка би се дотле удала... Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...«
»Ала ме издаде онда крвнички! Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!... Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива... И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је. Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје... А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали... А она матора, Вујова, оно је ђаво!... Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ... А Јово пропаде! ... Море, добро је њему. Издржаће неколико година, па кући... Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе... А ја, шта ћу ја? Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...«
»А помиловање! ... Мучно да ће што бити. Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам. Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли ?... То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло !... Па, тако и јесте!... И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!... Па то, онда.... да се мре!... Смрт!... Привежу за колац, као говече, па дум! ... Готово, свршило се... А после, шта бива после ?... Ко ће то знати... Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...«
»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље...
Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено... Сви спавају... И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао... Ни гласа, нико да се мрдне! ... Да има бар с ким да разговара! ... Повуче ногом, те гвожђе опет звецну. Добросав се трже.
— А, пробудио си се!
— Које ли је доба?
— Нема још поноћи, сигурно ... Лези, спавај ; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо...
Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава... Видиш како он лепо са њим! ... Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго...
— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав.
— Не могу, ништа не могу... Спавај ! — одговара Ђурица, па опет леже.
У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило... Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли... Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она... И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању... Све се роји , ври... без реда, без свезе...
Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно... Примичу се последњи тренуци... Ноћ пролази...
|