Горски цар/XXVI
XXVI
Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву. Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату. Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе...
Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва. Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао. Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега. И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало. Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки.
— Он се до синоћ мало прибојавао од мене. Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом.
— Зар баш толико?
— А да како, јадна. Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим... Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели... Само нека га Јула добро узме у руке!
— За њу ти не брини...
— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу!
А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи. Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља... Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна.
»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих. Пије се, весели се... то стаје доста. А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш. Сад ће да се живи!...«
Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима. Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи.
Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село. Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она. Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу. Тако се још нису ни видели од повратка.
Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај ... Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично... А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању... Није он ни Станку омрзнуо. Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима... Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој ; осећа да би му згодније било без ње. Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено. Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак...
Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова. Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка. Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба.
— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову.
— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка.
— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата...
Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом.
— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви?
— Како неће бити задовољни на оноликим парама ! Сви се хвале, не може боље бити. А где си ти ових дана?
— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази...
— Не брини. Ономад нам потера претресе цело село...
— Знам, због тога сам и отишао. Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере.
— Где сам била!... Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?... Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу...
Јово изиђе из собе полако.
— Море, прођи се комедије, кад ти кажем. Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!... Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми !....
Станка се прену, рашири очи н погледа га за чуђена.
— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима!
— Ја шта си ти мислила ? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?...
— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу.
Ђурица плану. Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања. Своја кривица се обично заглађује љутњом. И он се наљути... Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао. Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну:
— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш!
Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом:
— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе... Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде. Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом.
Станка скочи, па стаде пред њега. Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху.... Она се исправи и погледа га право у очи.
— А шта то може бити, реци дер ми!
»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«.
— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље... Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи.
Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди.
— А после.... шта ћеш после?... Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све.
Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ.
— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!... Ти мислиш ја не могу живети без тебе.... Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали.
— Је ли то од истине ?... Немој да се шалиш ! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу.
Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори:
— Не шалим се, среће ми хајдучке! А ти чини што знаш....
Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра...
И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима... Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина...
Врата шкрипнуше и она изиђе из собе...
Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад... Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата... Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа... Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице... Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме...
»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи.
А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена...
.... Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати. Само пролећу као искре, понесене бесним ветром.... У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари... У ушима шум ... и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се... А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење... Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол...
»Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај... Је ли крај свега.... смрт? Не знам !... Шта је то смрт? Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна... После закопају у земљу и готово!... Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље... Јадна Јока, како смо лепо живеле.... Она мени еве: Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако... А-а-а-... оно!,.. Зар такав крај дочекасмо? И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је... Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!... Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро... Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!...
»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери! Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива... Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе... То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?... Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар... Гле, нема где да склони обешчашћену главу!...
»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?... Зна се шта, и имаће право!... О, како је страшно кажњена детиња непослушност!... А свет?...
»Шта ће ово да буде најпосле ?... Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? .... Да умрем... Али зашто? Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао ?... Мајка... отац... другарице?... Не би, не би им моја смрт била добра... А он ?... Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити !... Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!... Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом.. А после?... Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе... О-о-о- !... А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било... Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!... А он вели: имам још сад на сваки прст по једну... Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну. Па сад?... Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место... То ли би ти хтео ? Не!... Док сам ја жива, нећеш узети другу... Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!... И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали. Е чекај, не шалим се ни ја! ... Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ... Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити... А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!... Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!...
»Али како ћу сад ?... Да га убијем својом руком... не могу, нећу... Тако би се смирио за час, па ништа !... Не би ништа ни знао, не би осећао муке... Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек ... Нећу тако... Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла... Нек се мучи!... И ја ћу се мучити !...«
Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу... Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој... Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање... Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора... Само што пре, само да се стигне на време!... Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу... Ишла је као у бунилу, у врућици...
После поноћи стиже пред среску кућу. Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну... Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију. То беху врата на ходнику, пред станом капетановим.
Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима... Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну... Не чу се никакав други глас... Она удари још јаче... У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас:
— Ко је то ?
— Отварај ! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева.
Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама...
— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата.
— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!....
Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник.
— Који те ђаво тера ноћас?... Шта лупаш толико?... Шта хоћеш?...
— Капетана... Где је капетан?...
— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито.
— Треба ми, њему ћу казати... само њему...
— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава. Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто.
— Ђурица... Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га!
Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно:
— Ама ко си ти?... Да није каква варанција...
— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим.
— Аа!... Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом.
— Е онда га морам будити. Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику. Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава. То беше капетан.
— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе.
— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом... Тражи вас, каже, да преда Ђурицу.
— Закључај брзо врата споља ! — рече му он тихим гласом.
— Закључао сам, ево кључа.
Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру:
— Одврни ту лампу.
Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа.
— Јеси ли заиста ти Станка?
— Јесам, господине.
— Што си дошла?
— Чуо си... Хоћу да ти предам Ђурицу.
— Чудо то ?.. Ти живиш са њим.
— Казаћу ти на само све...
— Добро. Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре. Нека се живо обуку и нек спреме коње. С оружјем... знаш. А ти, Станка, ходи овамо.
Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу.
— Седи, одмори се... видим да си се много уморила.
Станка се осврте и седе на столицу.
— Где је сад Ђурица?
— Код Јова Дикића, у нашем селу... Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега. Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре ... после вам се неће жив дати...
Капетан је разгледаше пажљиво... Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи.
— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана?
— Болесна?... До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. .. Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време.
— Е сад ми све лепо испричај... то што си хте ла... Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула?
Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај. Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде:
— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја?
— Сам, господине, он сам...
— А ја сам слушао да је Матију други убио?.. Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом....
— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена. Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували... Али беше доцкан. Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу.
— Новица!... Који то беше? — рече као присећајући се.
Станка ућута као заливена.
— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања.
— Е, не може тако. Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је...
— Јели тај из вароши? — запита она брзо.
Капетан је погледа. »Шта да јој кажем ?... Да ли ћу погодити ?... Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори:
— Јесте, из вароши је.
— А то је!
»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну:
— Онај што држи магазу... Црногорац?
— Нећу, господине, више да ти одговарам. Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице.
— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао.
— Е па дела, облачи се, па да идемо!
Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине. Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати.
— Видиш, ти све треба мени да кажеш... Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање...
— Немам ја посла са судом... Нисам ником никакво зло учинила ... Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао.
— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он. Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом. Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти... Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива.
Станка се зачуди. По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«. Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу. Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла ... И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу. И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу. И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем. При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори. Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди.
— А како ћеш ти ? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима... Умеш ли јахати?
— Умећу, ако имате коња — одговори она.
— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу...
— Па добро, кад је већ оседлан. Нека изводе коње!
После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши. Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура. Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«.
Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером... Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију...
Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу... Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука... Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру... Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ... Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени: Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она: Јух, болан, па сад за окружнога... Је ли то на реду ?... Море, срећан сам ја, бадава!«...
А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија... Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ... Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!... Па онда... шта буде, не марим !«...
Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело. Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином. Тишина! ... Ни једнога звука ни покрета...
— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку.
— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде.
— Добро. Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора.
— Знам ја, само ти хајде за мном... Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора.
Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор. Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова.
— Сад пазите добро ! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу.
Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг... Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца. Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена. У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен. Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо : тишина... све спава здравим јутрењим сном... На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се... Петлови почињу своју песму... Зора!...
Одређена четворица заузеше места под прозорима. Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов...
»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла... То би славно било !« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата.
Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата. Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну... Врата се почеше отварати... Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим... Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи... Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго.
— Ко је то ? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му:
— Да ниси писнуо!... Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш.
Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша. Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке н ноге. Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо:
— Чује ли се што ?
— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема...
У исти мах зачу се неки узвик споља. Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици:
— Пазите!
Жена се пробуди, за њом и деца... Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка.
Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке... Ослушну... не чује се ништа... Приђе к вратима, слуша... Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!... Лепо осећа да неко стоји пред вратима. Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан. Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија. Извадивши половину рама ,погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се... Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо...
»Откуд овде ови људи?... Шта је ово?... Смрт !«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га.
— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се...
Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде... Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ... Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под...
— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора.
Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде...
Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега... Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега...
Бој... права битка!...
Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку.
А споља одједном престаде ватра...
Шта ли ће сад?... Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће. Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга... Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда... Станка!... Јест, она је... Да ли га очи не варају?... Ено је, гледа га и шта оно ?... Па то је она и довела ове курјаке !... Јест, ено опет показује !... А-а-а !... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде.. Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике ,што га и сад необично гледа... Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном... Окиде!... Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи...
Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром... Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива. Помисли: да ли би се могао тиме користити?... У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата... Сва се кућа затресе... »Пази !« — неко викну пред вратима... Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше... Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима... Ври, трешти, пуши се... као у паклу!... Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке... Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом...
— Овамо !...
— Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке...
Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила... Савладан је, побеђен...
И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи... Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се... А терет озго све тежи, све мучнији... Почиње губити свест...
— Готово! — Викну Митар и устаде. Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан...
»Шта се ово враћа светло, слатко ?... Гле, слободно се дише !... Ох, како је слатко дисати !... А шта је ово заковано?... Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може... А-а... везали су, онако као онда Мита писар«... И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији... Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима. Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају... А куд одоше они... с онаким страшним погледима?... Нема их, ово су други«...
Људи се растурају, дају пролаз некоме... Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће...
— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио. Сад се повраћа — рече један од људи.
Ђурица се освести. Намршти се од бола у лактовима.
— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху. А ноге му одрешите... Што ће вам то ? — рече капетан, па изиђе пред кућу.
Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште. Двојица држаху конопац којим је везан.
Свануло је, виде се јасно сви предмети...
— Камо девојке? — викну капетан.
Погледаше сви по дворишту.
— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама.
— Она је, убијена!... — повикаше други.
Капетан и Митар приђоше врљикама. Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога... Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша.
— Чини ми се да је жива... Креће се нешто у њој : или дише или јој ради срце...
Капетан се саже, наслони ухо.
— Жива је, ради јој срце. Код кога су завоји? Види где је ударена.
— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди.
— Јадница, сумњам да ће преболети... Што уби ову девојку, несрећниче ! — обрте се он Ђурици.
А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу. У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи...
Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу...
Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом. Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи. Лекар се нада да ће преболети.
Капетана очекиваху други неповољни гласови. Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му:
— Погинуо је.
— Како ! ... Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте.
— Пандур... Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком. Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро... Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако... Не би одговора задуго. Лупнем опет... Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то ?... Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче... У том чујем Добросава где викну: »стој !... стој !«... и пуче пушка... Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток... Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку.
— »Шта је било ?« питам Добросава.
— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа... Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово...
— Зар баш на месту? — пита капетан, мр штећи се.
— Није ни мрднуо. Ено га у дворишту... Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу.
»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|