Горски цар/XXVIII
XXVIII
Блиста се дивно јесење јутро. Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца. Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор... Највише их је из кленовичке општине. Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор.
Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином. Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу. Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина. Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну... Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом. Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље. Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио... Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац. Узе га у обе руке, па стаде да побија.
— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори.
— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо.
— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?.
— Што, није он ваљада Турчин!
— Кажу, не ваља се...
— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи. А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио...
А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање. То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца. Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху... И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији!
— Ето их, иду! — Викну неко.
Свет се окрете, ускомеша... Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом. Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде... Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом...
Све ближе и ближе... Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх... Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води... То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса..
Стигоше... Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора... А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано... Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу...
— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега.
— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему.
Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе. Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво...
— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола.
— Свет... Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право.
Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца...
— Ево ти куће... Исправи се на ноге, не брукај се!
Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње... Трже се, као да га муња ошину... Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме...
»Ово је рака за мене... Откуда она?... Шта ће тај колац ту?... Хоће да ме убију!... Што ја ово седим а сви други стоје ?... Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје... А-а-а, пијан сам ... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу... Окрете главу навише и погледа Митра... Све му је сад јасно...
— Дигни ме — вели му загушеним гласом.
Подигоше га. Стаде на ноге... Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора...
Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду.
— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име. И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке...
»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине... Краљ може...«
— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде.
— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар.
Пресуда ређа његове злочине...
Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну:
— То није ништа... само сам га ровашио... Зар је то разбојништво ?...
— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства.
И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде... Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим...
Свршило се читање...
— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар.
»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?... Ово није она... Какво је ово лице, страшно , необично!«
— Ђуро, ојађениче мој !... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу...
...Из груди опет полази нешто врело и необично ... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће... И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи.
Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи.
— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа... И, ако можете... подигните ми један камен на гробу...
— Јединче мој !... куку несрећници !... кућо моја!...
— Еј, црна мајко! — чује се из народа.
— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи...
— Где је ковач ?... Скидај !... — вели писар. — Седи Ђурице!
»Ковач... Шта ће му ковач ?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује.... Што то ?... Да није дошло помиловање, па неће још да каже ?... Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике... Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета...
»А знам... хоће да врачају... Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?... Да ли зна за ово?...«
— Готово!... Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне.
»Што су ово ноге ’вако тешње?... Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!... Није требало да пијем, само сам се осрамотио... Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге.
Одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?... Откуда он... Гле, и крст!... Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас.
— Ђуро, пољуби овај свети крст... Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом.
Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива... Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће....
— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам... Не послушах те, па ето...
Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу. Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама...
Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена... Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом... То је негде тамо... иза њега негде, где ли... А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета...
Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с ... рашири очи... од пијанства ни трага...
Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило...
»Шта је ово?... Шта хоће ови ?... Да убију... мене !... Да бежим !... Сад сам откован, слободан ... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим !...« и он се полако окрете и погледа иза себе ... двојица држе конопац чврсто....
— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну.
Он пође, надвири се над раком, па стаде ...
»Шта бих имао још?... да продужим још мало...«
— Митре, ходи да се опростимо.
Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну... Пољуби се са њим, па се исправи.
— Силази сад, доста је...
Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву. Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи.
— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком.
Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма...
— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори.
— Не брини, само стој право...
Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи...
Ужас!... Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев....
Ниједне мисли у глави... Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума... Гледа и чека... не дише...
Груну плотун... Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу...
Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку...
Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично.
Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница.
У народу свачије лице бледо, нико не дише. Ужас и чуђење исписано је на тим лицима.
Неко пресече конопац. Стаде да пада земља у раку... Свршено је ! Правда је задовољена, закон је извршен !
Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина... У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|