Gorski car/XXVII
XXVII
Na belom hlebu!... Kako mu je daleka i strašna bila ta pomisao nekada, kako se zdrhtavao od užasa, kad je slušao priče o tome crnome danu... Čudio se srcu živa čoveka, koji zna, pouzdano zna da sutra umire od kuršuma, pa opet živi, jede, pije, spava, misli... Držao je da toga dana mogu biti prisebni samo retki ljudi... I eto, dočekao je da vidi sebe u istome položaju, dočekao je da i sam toga dana slatko jede burek, koji mu je poslao Mitko aščija, da pije staro vino, da traži skup duvan od kapetana... Što ti je živ čovek!...
Dan streljanja dosad su krili od njega... Jutros rano izvedoše ga na gornji sprat i uvedoše u čistu, svetlu sobu. Na sredini stoji okrugao veliki sto, zastrven čistim, belim platnom (s pandurske postelje), a na njemu polovak šljivove prepečenice, koja igra u stakletu kao kristal. Okolo stoje prazni tanjiri, a na sredini, uz rakiju, tanjir sa sirom i skorupom.
Uđe kapetan u sobu... U poslednje vreme, naročito otkad je doveden iz suda, promenili su svoje ophođenje sa njim i panduri i činovnici. Opazio je da ga svi gledaju sa žaljenjem, sa velikim saučešćem, i dosećao se da je to zbog toga, što ga svi oni smatraju kao mrtva čoveka, a već zna se da se svaki mrtvac sažaljeva... I kapetan ga pogleda blago. Priđe mu i metnu mu ruku na rame.
— Đuro, sutra se mora izvršiti osuda. Pa znaš, običaj je da se danas malo provedeš. Neki trgovci odavde poslaće ti ponude, a evo Mitra i ovih njegovih da ti prave društvo. Eto, i ja te častim ovom rakijom — i pokaza rukom na staklo.
Kad pomenu kapetan osudu, Đurici zaklecaše kolena, obuze ga zima svega, i kao da mu nešto dohvati samo srce, pa steže... Kad mu je pročitana presuda na sudu, nije se iznenadio i saslušao je mirno: znao je da ima još sudova, koji će ga suditi. Ali kad mu posle mesec dana saopštiše odluku Kasacije, beše kao ubijen, promeni se, snuždi se... ali mu u duši ostade još neka nejasna nada, i on se dohvati nje slepo, grozničavo, bez razmišljanja, i ako mu je neki unutrašnji glas govorio da je sad sve svršeno i da posle Kasacije nema šta čekati... Okupi nekoga praktikanta, te mu, na ime majčino, napisa molbu za pomilovanje, i on s velikom pažnjom isprati molbu na poštu. Od toga dana nije nikako pomišljao o smrti i uporno se nadao pomilovanju. Čudan je i taj razlog njegovu nadanju. Sastojao se u jednoj misli: »Nije to šala, bolan, život čovečji! Živa zdrava čoveka ubiti... onako bez ičega, bez bolovanja... sad bio živ i — nema ga!«... Tako je on mislio, i u isto vreme dolazili su mu na um oni, koje je on pobio!...
U toj grozničavoj bezrazložnoj nadi proživeo je do danas, a sad odjednom izvode ga na beli hleb!...
Dakle sutra!... Sutra je ono što mu je neprestano za ove dve godine lebdelo pred očima, ono o čemu on nije smeo da misli, pa ni sad neće... još ne sme... Ali ko zna... može još doći odgovor... I srce se opet počinje rastapati...
— Hvala, gospodine! — odgovori on i sede za sto, pomičući i nameštajući teško gvožđe, kojim su mu noge okovane.
Kapetan iziđe iz sobe.
— Evo, Đuro! — prozbori Mitar, vadeći iz hartije veliku voštanu sveću. — Znaš... prvi sam te uhvatio, pa sam ti dužan. Kupio sam ti sveću, neka gori danas — i on namesti sveću, prekrsti se i upali je.
— Neka ti Bog oprosti! — reče on, pa sede za sto. Posedaše i ostali žandarmi. Jedan natoči svakome po čašu rakije, podigoše svi prvu čašu u vis i rekoše:
— Prva u slavu Božju. Neka ti Bog oprosti!
Đurica gleda besmisleno u ozbiljna lica ovih prostih ljudi, pa mu odjednom pođe nešto bolno i mučno iz grudi i zastade u grlu. On zatrepta očima, napreže se da proguta ili da izbaci to što ga steže, oseti da mu se vlaže oči i namršti se... Jedva se povrati. Ispi čašu, pa zaiska odmah drugu.
Žandarmi, onako isto ozbiljno i svečano, podigoše drugu čašu.
— Ova druga za laku zemlju. Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar.
— Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše.
— Hvala vi, samo me sutra nemojte mučiti, dobro gađajte!...
— Ne brini, za minut će biti gotovo... Dok treneš... — odgovori Mitar.
Jedan pandur unese celu tepsiju bureka, a drugi za njim čuturu vina i staklo rakije.
— Poslao ti Mitko i pozdravio te. Veli: dogonio si mu dobra drva, pa te časti. Vino ti šalje gazda Mitar, a rakiju Janko.
— Hvala im — odgovara Đurica mehanički, i gleda kako pandur raseca burek krivom britvom.
Nastade prava gozba. Pandur je često donosio razne ponude, postavljao ih na sto, a društvo je sve jelo i pilo. Đurica je malo jeo, teško mu je bilo gutati zalogaje, jer mu nikako ne silazi ona težina sa grla... Zato je pio mnogo, pio je vino i rakiju naizmence, gutao je žedno i grozničavo, očekujući svakoga trenutka da piće učini svoju dužnost...
Žandarmi pevaju odavno, svaki je zasvetleo očima, a on ne oseća još ništa, kao da nije ni kapi ispio!... Samo mu struji neka vatra kroz telo, na čelu se kupe graške hladna znoja, a u srcu je tako hladno, sumorno i pusto...
— Pij, more, šta si se pobabio! — uzvikuje mu Mitar veselo. — Kad si umeo hajdukovati, treba da umeš muški umreti.
— Jedanput se mre! — dovikuje drugi. — Zar mi znamo šta nas čeka sutra, prekosutra, svakoga časa... I mi ćemo za tobom svi...
Odjednom mu spade težina sa grudi. Dohvati jedno staklo, u kome beše još dosta rakije, pa ga iscedi u dušak...
— Jednom se mre!... — ponovi on svoju staru lozinku, koju mu sad žandarm napomenu. — Daj da se pije !
Otpoče besna, vesela pijanka sa pesmom i smehom ... Dođoše i radoznali varošani, da vide kako provodi zlikovac svoj poslednji dan. Ulazeći u sobu, svaki se iznenadi, videvši vesela čoveka kome i ne padaše na pamet smrt. Donošahu mu lepa duvana, vina, gledahu ga i odlažahu, pričajući usput kako se junački drži. »Kao da mu je srce od kamena !« — veli jedan. — »Što ne ode u vojsku, pa da bude čuvena junačina. Sutra u grob, a njemu ni brige!...«
A Đurica sve više pije i smeje se... Počne i da peva, ali mu se glas prekine u grlu... nešto mu ipak smeta, steže ga... Za pesmu treba da se otvori i razdraga celo srce, a njegovo se samo kravi.... silom se topi ledena obloga oko njega...
Ali zato pije, pije bez mere, bez osećanja slasti u piću... samo sipa u grlo, ne razbirajući šta radi... To mu je jedini lek od one strašne boljke, koje se on boji više od svega... Pije da zatupi, da ubije svako osećanje u sebi, da ugasi onaj plamen, na kome duša zasniva svoju radnju... a njemu sad ne treba ni duša ni srce, ništa mu ne treba... Da mu je samo da zažmuri i da uleti tamo, u onaj nepoznati mu svet... i opet da mu je da to bude što dalje, što docnije, da se odgodi još na godine...
— Kam’ ti žena, bre, da te obiđe?... Ala joj sevaju oči, pos’ joj njen! — viče mu jedan pijan žandarm.
— A, hoće da ostane udovica — nastavlja Mitar. — Udaće se ona, ne brigaj ti...
— Da hoće i tebe ’nako da pomiluje Kralj, kao nju!...
— Vin-na ovamo! — viče Đurica i zvecka uzicom, koja mu održava gvozdeni lanac na nogama.
Savlada ga piće sasvim...
Žandarmi se ispreturaše po sobi, neki se dokoturaše do postelje... I Đurica pođe jednoj postelji, ali ga izdadoše noge... Pomože mu Mitar s jednim pandurom, te ustade, pa ga odvedoše do jedne postelje i namestiše ga da legne. Zanese se i zaspa odmah...
... Šta je ovo ?... Gle, mrak... tamno, tu robno... u sobi svetluca plamičak žute voštanice, a oko njega tamno, nejasno... U ušima zuji, začuje se poneki veseo uzvik, zazveče čaše... ali gde je to, gde to biva... veselo, slatko, prijatno !... U glavi neka težina, ali ne mari! ... Da se još spava!... Oh, kako je slatko protegnuti se ovako... Zvecnu gvožđe... Šta je to ?... Gvožđe... voštanica... Mitar... kapetan... A-a-a-a!... to je ono!...
Đurica se osvesti i sledi... Kao da nije ni kapi srknuo... Podiže glavu. Na jednoj postelji spava Mitar, na drugoj pandur. Za stolom sedi i drema Dobrosav... Noć!...
»Već se smrklo !... Kad pre... i kako je to moglo biti?... Ko zna koje je doba... Možda skoro da svane?... Pa onda... Šta ono još beše.. šta ono beše lepo ?... Nema ništa lepo !... Majka... Stanka... nije, nije !... A gde li je Stanka?... U selu, kažu pomilovana... a, to je ono lepo... pomilovanje!... Da li je došlo ? Nije, kazali bi mi, razbudili bi me... A mora doći, ne može valiti... Ko mi je ono pričao: osuđen na smrt... vezali ga za kolac... namestili se ljudi, pružili puške i čekaju znak... a drumom se vije oblak prašine, sve bliže i bliže... »Stojte« viknu neko... Osvrtoše se, a iz one prašine vidi se bela marama... maše njome i juri... »Milost!« viknu onaj s konja i pruži depešu... Isekoše konopce, izvadiše onoga iz rake... Ala bi to bilo, moj brate!... A može, što da ne može, i mora biti... Šta je to Kralju samo da povuče perom... kvrckvrc-kvrc... i gotovo... šta to njega košta!... I ja odmah živ... da živim, zadugo, mnogo, da ostarim... Šta je to robija, ništa!... Slušam ja tamo sve starešine... kao svetac:... A posle, pet, šest, pa i deset godina puste me. Dođem kući... slobodan!... Idem, dođem, radim, sve kako ja hoću... Pa onda... Što, zar ne bih mogao naći sebi druga ?... Već Stanka bi se dotle udala... Sve jedno, ne bi ni pošla za mene, ne bih je ni ja...«
»Ala me izdade onda krvnički! Ja se samo malo obrecnuo, htedoh da joj pripretim, a ona op-trup, pa kod kapetana!... Vala joj je i priselo... jedva, kažu, ostade živa... I opet, kako vešto odgovara na sudu: ne zna ništa ni za koga, pa to ti je. Samo sam, veli, najviše živela kod Jova i baba-Mare, a ’nako sve sam išla sa njim, kad nije imao s kim da se sastaje... A ja i Jovo i moja majka sve to potvrđujemo, kao da smo se dogovarali... A ona matora, Vujova, ono je đavo!... Boji se, ako što oda, da ja ne kažem za pare, pa da joj sve oduzmu... ćuti kao sinja stena! ... A Jovo propade! ... More, dobro je njemu. Izdržaće nekoliko godina, pa kući... Svima je njima lako, svima je dobro, niko im ne brani da žive... A ja, šta ću ja? Meni ne dadu živeti... ja hoću da živim, a oni ne dadu!...«
»A pomilovanje! ... Mučno da će što biti. Vidiš, i kapetan i svi mi kažu da se ne nadam. Nemaš, vele, ni jedne lake... kako ’no rekoše: olakšanje, kako li ?... To mu kažu, znači da nisam ni u čem bio dobar, sve zlo !... Pa, tako i jeste!... I kad to kapetan kaže — a on zna zakon u prste — onda je tako, nema mu druge!... Pa to, onda.... da se mre!... Smrt!... Privežu za kolac, kao goveče, pa dum! ... Gotovo, svršilo se... A posle, šta biva posle ?... Ko će to znati... Samo zatrpaju zemljom, — pa kao da nisi ni bio...«
»Ali ja hoću da živim!...« uzvikuje on u sebi, i od neke strašne misli, od neke crne aveti, koja ga peče, studeni, skače sa postelje...
Zveket lanaca sumorno odjeknu, a on gleda oko sebe uzvereno, uplašeno... Svi spavaju... I Dobrosav, koji je ostao da dežura, umoran, savladan pićem, naslonio glavu na sto i zaspao... Ni glasa, niko da se mrdne! ... Da ima bar s kim da razgovara! ... Povuče nogom, te gvožđe opet zvecnu. Dobrosav se trže.
— A, probudio si se!
— Koje li je doba?
— Nema još ponoći, sigurno ... Lezi, spavaj ; sutra moramo raniti... da opet malo pijemo...
Njemu se ne spava, zato je probudio Dobrosava, ali mu sad žao umorna čoveka, kome se jako spava... Vidiš kako on lepo sa njim! ... Pa neka ga nek spava... on ima još da živi, zadugo...
— Hoćeš li rakije? — pita ga Dobrosav.
— Ne mogu, ništa ne mogu... Spavaj ! — odgovara Đurica, pa opet leže.
U glavi mu čitav haos, živci već otupeli od strahovanja... sve se u njemu zgrudvalo, smešalo, sledilo... Davi ga i pritiskuje ona crna, najstrašnija misao, koju nikako ne može da zaboravi, ne može da je zabaci među druge misli... On misli o drugim stvarima, jednako, ali ona neprestano lebdi pred njim, meša se s onim drugim mislima i stvara jednu zbrku, iz koje se ipak oseća samo ona... I uz to jednako, uza svaku misao, i uz samu nju, uz ono strašilo, treperi i vije se druga, ona svetla i slatka misao, koja ga neprestano drži u grozničavom nadanju... Sve se roji , vri... bez reda, bez sveze...
Prolaze minuti i časovi, protiče vreme tiho, nečujno... Primiču se poslednji trenuci... Noć prolazi...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|