Горски цар/XXV
XXV
Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају. Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се... Докле ће се овако ?... Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?...
Вујо оде... Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници... Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем ; ну он бар неће онако заповедати. Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све... Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо... Опет ће се са њим моћи боље... Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати.
»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем. Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије. Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче. Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком.
— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше.
— Шта ће ми бити?
— Како, море... дигоше на тебе сав свијет.
— Да није потера ?
— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао... Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши.
— Шта веле варошани, жале ли Вуја?
— Ко ће жалити ’нака зликовца! Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи.
Ђурица му исприча. За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је.
— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много. Наишао ваљада послом, да му што јави.
Тако проседеше у разговору дуго. Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо.
Варошица беше заспала. Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио. И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце ... Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна н суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље....
Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток. Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште. Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо.
Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају. Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем.
— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо. Ето видиш, ја тако... газдински. Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава. И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму...
— А ова кућа није са улице?
— Не, море. Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока. Згода!...
— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност.
— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ! Оваке препеченице нијеси сркнуо досад.
Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу.
Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији. Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића.
Променише ракију на вино. Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником...
Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се.
— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном.
— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих!
Испише чашу заједничку и пољубише се.
— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву. Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима...
— Не бојим се код тебе ничега. Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом.
— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву.
— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас.
Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом. Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет. Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете? Ова је готово старија од њега«.
— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна.
— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо ?... А овај ми не рече да ће кога вечерас довести...
— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица.
— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога.
— Удовица зар ?... Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо? А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом.
— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје. Беше се добро напио. Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати.
— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи... А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила! Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем...
— А Станка, болан, шта ти она вели?
— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора... Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће.
— Тако је, вјере ми јуначке! А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити.
— Море, не знам ни ја... био сам луд....
— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке... Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!....
— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако.. Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет.... Пази ме, знаш, много.
— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом!
— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно.
У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту. На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење... Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај. Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак.
— Која те вода донесе овамо, Јуло ? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица!
— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе ! — осече се на њега гошћа.
— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена. Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле.
— Ја нисам с раскида, ако она хоће...
— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо ! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице.
— Шта велиш, побро, ове се не шале! ...
И отвори се бесна, разуздана пијанка. Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама. Чаше звече... смеј, кикотање ... нико и не помишља на опасност. Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно.
— Која је боља, побро?... Знаш ?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми.
— Ова, брате варошка... миром мирише.
— Кажем ли ти ја! ... Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви.
— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обргли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја...
...Пијанка се продужи до пред саму зору.
Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду. Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао. Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе...
Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу. Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке. Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном. Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија...
»Ала ли се проведосмо! ... Никад нисам овако... ни у Београду. Ова Јула пара вреди... Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез. Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити.
|