Gorski car/XXVI
XXVI
Četiri dana provede Đurica u ovom novom društvu. Danju je spavao na tavanu, gde mu je Julka namestila postelju, a noć se provodila veselo, u pijanci i razvratu. Besna neobuzdana pijanka zanela je celo društvo, koje je dobilo volju da se proveseli do najveće mere, da se zasiti, zanese...
Sad je već postala providna Novičina namera: on je želeo da pridobije, da priveže Đuricu za sebe i da ga odvoji od ostaloga mu društva. Tako bi on zauzeo Vujovo mesto, ali mnogo pouzdanije i korisnije no što ga je Vujo držao. Novica je smišljao da mu nije potrebno veliko društvo: nekoliko ljudi za napade i tri četiri jataka, to je svega. I kad ovako, naročito pomoću žena, priveže Đuricu za sebe, ostajaće mu od pohara mnogo više, no što je Vuju ostajalo. Od je sam, kad se probudio posle prve pijanke, saopštio neke misli i Maruški.
— On se do sinoć malo pribojavao od mene. Ludak! — reče joj Novica. — A meni je njegov život potrebniji no njemu samom.
— Zar baš toliko?
— A da kako, jadna. Dovlačiće nam on sve na hiljade i sve će mi sam davati, da mu ne tražim... Neću ja kao ludi Vujo, nego ovako, da se pije i veseli... Samo neka ga Jula dobro uzme u ruke!
— Za nju ti ne brini...
— Carski ćemo da živimo, samo vi žene pamet u glavu!
A Đurica nije mislio ni o čemu; predao se sav ovom bezbrižnom i veselom provođenju, nalazeći da tako i treba hajduk da živi. Vek mu nije dug, to je već jasno video, pa onda bar da se živi i da se zadovolji svaka želja... Opazio je posle samo jedno: da ga Novica dobro čuva i da sve ovo čini iz računa.
»On hoće para — mišljaše Đurica. — Pa dobro, ja ću donositi para dosta, ali ću barem i ja videti vajdu od njih. Pije se, veseli se... to staje dosta. A kod Vuja: donesi pare, pa idi kud znaš. Sad će da se živi!...«
Naposletku odlučiše da prestanu s pijankom i da Đurica na nekoliko dana ide k jatacima. Morali su biti oprezni, jer da se ovako još produži, moglo bi pasti kome u oči.
Četvrtoga dana u veče, kad se dobro smrači, Đurica se spremi i ode u svoje selo. Idući putom seti se da onomad, kad je noćio kod Jova, nije ništa naredio za Stanku, te i ne zna gde je sad ona. Jovo mu samo uz reč napomenu da je ona kod majke: tamo se, veli, krije od oca po stajama, a Đurica, kako je bio zauzet poslom, i zaboravi na nju. Tako se još nisu ni videli od povratka.
Đurica osećaše jasno da u njemu nema više one topline, one čiste predane ljubavi prema Stanki; ugasilo se ono burno vatreno osećanje, koje ih je bacilo u zagrljaj ... Sad se mesto njega javilo neko novo, grubo i neobično... A iza toga rasplamteo se razvrat, obuhvatio mu dušu i srce, i on oseća čudno zadovoljstvo u ovom novom i primamljivom stanju... Nije on ni Stanku omrznuo. Samo oseća neku dosadu, kad mu se ona javi u mislima kao prepreka njegovim planovima... Nezgodno mu je što se poneki put mora voditi račun i o njoj ; oseća da bi mu zgodnije bilo bez nje. Ali opet na kraju bi pomislio: »Pa neka je... može se i ovako!» A i to ovako bilo mu je nejasno, neodređeno. Ovako, iz dana u dan, ne misleći o sutrašnjem danu, ne brinući se za posledak...
Iznenadi se veoma, kad nađe Stanku kod Jova. Behu pospala čeljad, i Jovo ga uvede u sobu, gde spavaše sama Stanka. Kad uđoše obojica u sobu, ona se trže iz sna i zasja joj radost u oku, ali se odmah zatim pribra, namršti se i po licu joj se razli velika srdžba.
— Gle, zar si tu! — reče Đurica, kad se ona podiže. — A ti mi onomad reče da je ona kod majke? — okrete se on Jovu.
— Bila je do juče, pa ne može više da se krije od Marka.
— A ti se odmah obradovao — reče ona gnevno. — Misliš ostaću jednako kod majke, pa da ti se skinem s vrata...
Jovo, videvši da nastupa domaća drama, pođe iz sobe, ali ga Đurica zadrža, jer mu beše teško da ostane ovako sa njom.
— Čekaj, kud ćeš — reče mu, čineći se da ne ču Stankine prekore. — Jesu li zadovoljni svi?
— Kako neće biti zadovoljni na onolikim parama ! Svi se hvale, ne može bolje biti. A gde si ti ovih dana?
— Poslom... — odgovori Đurica, zapinjući. — Sutra ću ovde predaniti, pa gledaj da se pazi...
— Ne brini. Onomad nam potera pretrese celo selo...
— Znam, zbog toga sam i otišao. Gde si ti bila onda? — zapita on Stanku, setivši se sad tek da je ona bila u velikoj opasnosti od potere.
— Gde sam bila!... Sad si me se setio; a kad si doznao za poteru, nisi mogao da me povedeš?... Jedva si čekao, valjad’, da me uhvate, pa da tražiš drugu...
Jovo iziđe iz sobe polako.
— More, prođi se komedije, kad ti kažem. Najpre sam zaboravio, a posle je bilo dockan... — reče on ljutito, pa posle kao da se priseti nečemu i povika: — A šta mi tu jednako drobiš i kontrolišeš: gde sam bio, te gde sam bio!... Bio sam kod devojaka, eto, pa sad šta ćeš mi !....
Stanka se prenu, raširi oči n pogleda ga za čuđena.
— Zar baš tako,? — reče mu zagušenim glasom. — Ja ovde propadam, a ti tražiš devojke te se provodiš sa njima!
— Ja šta si ti mislila ? — odgovori on, osmehnuvši se ironično. — Da sedim jednako uz tebe i da ti piljim u oči, je li?...
— Kazao si da se nećeš rastavljati od mene i da ćeš me svud sa sobom voditi — odgovori Stanka hladno i odlučno. — A eto, veliš sam da si bio kod devojaka, a mene si ostavio da me uhvati potera, pa da trunem u apsu.
Đurica planu. Naljuti ga prava istina, koju mu Stanka reče, i na koju on ne mogade dati opravdanja. Svoja krivica se obično zaglađuje ljutnjom. I on se naljuti... Ali on htede da izvuče korist iz ove srdžbe, htede da se objasni sa njom sada, kad joj može mnogo što šta reći, što inače ne bi mogao. Htede da prekine odjednom te večite njene prekore, koji mu dosadiše, pa uzviknu:
— Ne zvoncaj mi tu, dok nisi sad dobila što tražiš!
Stanka preblede, ali se ne mače s mesta, a on, pribravši se, progovori lakšim glasom:
— Jesi čula, ovako se više ne može.... dovde si mi već došla — i on pokaza rukom na gušu. — I venčani ljudi ne trpe toliko od žena, kao ja od tebe... Brate, ti znaš s kim si se vezala, pa, ako ti je pravo, radi onako kako ja hoću, ako li nećeš, idi kud te oči vode. Nemoj da me dovodiš do zla, jer može biti svašta... — i on preteći mahnu glavom.
Stanka skoči, pa stade pred njega. Oči joj sevahu kao živi plamen, sagorevahu.... Ona se ispravi i pogleda ga pravo u oči.
— A šta to može biti, reci der mi!
»Vi’š... tvrdoglava kao pseto — pomisli on, a srdžba mu sve više raste. — Sad ću ja njoj kazati, pa će biti manja od trunke«.
— Ti znaš kako prolaze oni, koji rade protiv moje volje... Eno ti Mata i Vuja! ... — reče on i pogleda kakav su utisak učinile njegove strašne reči.
Stanka se ne izmeni; kao da je očekivala nešto gore, nepovoljnije, pa je ovo i ne začudi.
— A posle.... šta ćeš posle?... Da nađeš drugu, je li... — prošapta ona tiho, ne dišući, kao da sad tek očekuje pravi odgovor, od koga joj zavisi sve.
Đurica pak htede da kruniše svoj uspeh, jer mu se učini da je s onim odgovorom postigao cilj.
— Što ću ih tražiti, kad još sad imam na svaki prst po jednu!... Ti misliš ja ne mogu živeti bez tebe.... More s kakvom sam se varoškom onomad provodio, nisi joj ni za mali prst... — nasmeja se on, kao u šali.
— Je li to od istine ?... Nemoj da se šališ ! — pogleda ga ona ozbiljno i udvoji pažnju, očekujući da on porekne svoju groznu šalu.
Đurica se još više osokoli, pa je pogleda ozbiljno i odgovori:
— Ne šalim se, sreće mi hajdučke! A ti čini što znaš....
Stanka steže zubima usnu, pogleda ga nekako u koso, neobično... i taj pogled ne obećavaše nikakva dobra...
I kao da se htede još jednom uveriti da je ne varaju oči, kao da htede zapečatiti u duši taj nemi poslednji odgovor ohladnela srca, koje govori o neverstvu, pogleda ga još jednom pažljivo, bolno, mučenički... pa obori oči, okrete se i polako pođe k vratima... Polako uhvati rukom drvenu ručicu na vratima, očekujući neće li čuti strasno kajanje ljubljenoga čoveka, ali iza nje beše mrtva tišina...
Vrata škripnuše i ona iziđe iz sobe...
Učini joj se da on progovori, pošto se zatvoriše vrata, ali se ona više ne obrte nazad... Polako obiđe pročevlje, oko koga spavahu čeljad, napipa ključanicu na kućnim vratima, izvuče je i polako otvori teška rastova vrata... Jovo joj nešto reče, navlačeći šarenicu na decu, ali ona ne ču ništa... Prekorači visoki kućni prag i stade bosim nogama na hladnu ploču stepenice... Zaduhnu je planinska noćna studen, i ona se strese od zime...
»Neka je, vratiće se ona sutra mirnija od ovce!« — pomisli Đurica, pa leže na njenu postelju i pokuša da zaspi.
A Stanka dođe do ograde kućne, nasloni se na čatal vrljika, obori glavu na ruku i stade kao okamenjena...
.... Vri u glavi roj misli, nejasnih, tamnih, crnih... bruji i šušti to vrenje, te ne može nijedna misao da se uhvati. Samo proleću kao iskre, ponesene besnim vetrom.... U temenu nešto igra jednačito, brzo po taktu... igra i udara kao damari... U ušima šum ... i tamo šušti, udara, pišti... Srce se steglo, sledilo: okamenilo se... A oči se uprle u crnu, tamnu noć, kao da u toj surovoj, nemoj crnini traže objašnjenje neke strašne misli, koja se rađa u zanesenoj glavi, ili bi da prodru u samu dubinu crnoga zastora i da nađu tamo ma jedan svetao zrak, koji bi davao nade na spasenje... Ali se pred usijanim očima tiho nosi i veje hladna i crna nema pomrčina, ulevajući u dušu još veći jad i crnji bol...
»Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?... Svršava se, dolazi kraj... Je li kraj svega.... smrt? Ne znam !... Šta je to smrt? Znam, videla sam kad umre Joka, bleda, pa požutela, hladna... Posle zakopaju u zemlju i gotovo!... Ništa, kao da nije ni bila... samo se izdiže gomila vlažne zemlje... Jadna Joka, kako smo lepo živele.... Ona meni eve: Šećerka, veli, metni mi ruku u nedra, a ja polako, polako... A-a-a-... ono!,.. Zar takav kraj dočekasmo? I naša se ljubav jednom svrši, ode, nestade je... Ama zar sam zato ja trpela toliku sramotu, ponižene, mučila se kao nijedna druga!... Ostavih dobru majku, uvredih do srca staroga oca, okretoh leđa celom svetu, samo da on bude moj, da delim sa njim zlo i dobro... Volela sam ga više od svega, slušala sam ga bolje, mnogo bolje nego oca, učinila sam sve što je on hteo, pa sad — pod noge!...
»A majka, jadna dobra mati, kako se ona obradovala svome detetu, svojoj osramoćenoj, ismejanoj kćeri! Sav svet obrće glavu od nje, kao od čudovišta, a mati širi slabe staračke ruke, obuhvata i steže svoju milu jogunicu, celiva je i gleda, gleda i celiva... Topi se radosno srce majčino, kaplju vrele suze niz obraze... To je bilo onda o povratku, pre nedelju dana, a sad?... Šta li bi sad rekla, jadna starice, da je vidiš ovako osramoćenu, poniženu, ucveljenu, pa izbačenu napolje, izbačenu kao isceđen limun, kao nepotrebnu stvar... Gle, nema gde da skloni obeščašćenu glavu!...
»A otac, šta li će on reći kad čuje?... Zna se šta, i imaće pravo!... O, kako je strašno kažnjena detinja neposlušnost!... A svet?...
»Šta će ovo da bude najposle ?... Jest, došlo je ono poslednje, ono najposle, došao je kraj, ali šta ću sad, kud ću? .... Da umrem... Ali zašto? Kome će od toga biti dobro, ko bi se tome obradovao... ko bi se mojoj smrti radovao ?... Majka... otac... drugarice?... Ne bi, ne bi im moja smrt bila dobra... A on ?... Jest, njemu bi bila dobra; ta on i onako reče da me može ubiti !... Kako ono reče: može, veli, biti svašta... eno ti Mata i Vuja!... Kao veli: kako sam sa njima učinio, tako ću i s tobom.. A posle?... Ti misliš, veli, ja ne mogu živeti bez tebe... O-o-o- !... A ja sam mislila da ga ne bih mogla preživeti, umrla bih sa njim, poginula bih, kad bi njemu što bilo... Mislila sam, kud bih bez njega i na što će mi život posle!... A on veli: imam još sad na svaki prst po jednu... Dok sam išla za njim kao verno pseto, dok sam mu dala svu dušu moju, on već tražio druge i našao na svaki prst po jednu. Pa sad?... Sad bi hteo da me nema, a on da uzme drugu... mnoge druge na moje mesto... To li bi ti hteo ? Ne!... Dok sam ja živa, nećeš uzeti drugu... Zar tolike moje muke i sramotu da pogaziš, pa da me oturiš kao pseto!... I još mi se kune srećom hajdučkom — Drugo ništa i nema za kletvu — da se ne šali. E čekaj, ne šalim se ni ja! ... Nisam se šalila, kad sam bacila obraz pod noge, kad sam osramotila svoju kuću i ime, kad sam zbog tebe okrenula leđa celom svetu, pa neću se šaliti ni sad! ... Ti tražiš moju smrt, da bi se mogao bolje provoditi... A kad hoćeš tako... onda i ja hoću tvoju smrt!... Bolje neka te nema, nego da gledam da mi još i ti gaziš osramoćenu i poruganu glavu... da mi se smeješ sa drugima, kad stanem lutati kao obeščašćena prognanica!...
»Ali kako ću sad ?... Da ga ubijem svojom rukom... ne mogu, neću... Tako bi se smirio za čas, pa ništa !... Ne bi ništa ni znao, ne bi osećao muke... Ja bih se opet mučila celoga veka, a on bi bio miran za navek ... Neću tako... Hoću da se muči, hoću da vidi neizbežnu smrt pred očima i da zna da mu je smrt od mene došla... Nek se muči!... I ja ću se mučiti !...«
Jednim lakim skokom, kao vetrom ponesena, Stanka preskoči vrljike, i, ne dvoumeći, ne razmišljajući više o svome planu, pođe žurno, gotovo trčeći, k opštinskom putu... Grozan plan sevnu joj samo jedared u glavi... sevnu i ode... ona se ne postara da zadrži tu misao, da razmisli o njoj... Išla je kao u groznici, a beše je i obuzelo grozničavo stanje... Stade da se trese od hladnoće, a noge žurno stupahu po hladnoj, rosnoj travi, ne osećajući ni hladnoće ni umora... Samo što pre, samo da se stigne na vreme!... Naišla je na utrven, nasut put, prelazila je preko potočića, preko kamenjara, ubadala se, ubijala nogu nepažljivim gaženjem, ali na to nije obraćala pažnju... Išla je kao u bunilu, u vrućici...
Posle ponoći stiže pred sresku kuću. Umor je savladao jako, ali ona ne stade, ne predahnu... Prođe kroz vratnice na ogradi, pretrča preko dvorišta i stade pred jedna vrata nad stepenicama, za koja je držala da su na glavnom ulasku u kancelariju. To behu vrata na hodniku, pred stanom kapetanovim.
Kako stade pred vrata, udari snažnom pesnicom po njima... Vrata se zatresoše, a hodnik potmulo odjeknu... Ne ču se nikakav drugi glas... Ona udari još jače... U hodniku škripnuše peke daske i začu se uplašen, sanjiv glas:
— Ko je to ?
— Otvaraj ! — viknu ona glasno, saznavajući umesnost svoga zahteva.
Opet zaškripaše daske, začu se hod bosih nogu po opekama...
— Ko si ti? — zapita je neko lakšim glasom kroz vrata.
— Otvaraj brže, hitno je... vidiš: žena sam!....
Ključanica škripnu, vrata se otvoriše i Stanka uđe u hodnik.
— Koji te đavo tera noćas?... Šta lupaš toliko?... Šta hoćeš?...
— Kapetana... Gde je kapetan?...
— Što će ti noćas kapetan? — obrecnu se pandur srdito.
— Treba mi, njemu ću kazati... samo njemu...
— E, snašo, tako bi mogao svaki ludak da dođe i da pravi larmu zabadava. Ne smem ja buditi kapetana za svaku sitnicu... moram znati zašto.
— Đurica... Đuricu hajduka da mu sad predam živa... eto, to hoću... trči, budi ga!
Pandur se uozbilji, počeša se iza uha i zapita ozbiljno:
— Ama ko si ti?... Da nije kakva varancija...
— Ja sam Stanka... čuo si... ona što je sa njim.
— Aa!... E to je drugo... — odgovori on, pa priđe vratima, kroz koja je ušla Stanka, te ih zaključa i uze ključ sa sobom.
— E onda ga moram buditi. Pričekaj ti tu — reče joj on, pa otvori jedna vrata na hodniku. Istoga trenutka otvoriše se prema njima druga vrata, na kojima se ukaza razbarušena sanjiva glava. To beše kapetan.
— Šta je to tamo, Milisave? — Viknu on, ne izlazeći iz sobe.
— Došla, gospodine, ona devojka što ide sa Đuricom... Traži vas, kaže, da preda Đuricu.
— Zaključaj brzo vrata spolja ! — reče mu on tihim glasom.
— Zaključao sam, evo ključa.
Kapetan iziđe u hodnik, onako neobučen, pa videvši da lampa slabo škilji, obrte se panduru:
— Odvrni tu lampu.
Kad pade jaka svetlost na Stanku, kapetan je pažljivo razgleda.
— Jesi li zaista ti Stanka?
— Jesam, gospodine.
— Što si došla?
— Čuo si... Hoću da ti predam Đuricu.
— Čudo to ?.. Ti živiš sa njim.
— Kazaću ti na samo sve...
— Dobro. Milisave, probudi sve žandarme i pandure. Neka se živo obuku i nek spreme konje. S oružjem... znaš. A ti, Stanka, hodi ovamo.
Kapetan je uvede u jednu sobu, upali sveću na stolu, pa se ogrte nekom haljinom i sede na stolicu.
— Sedi, odmori se... vidim da si se mnogo umorila.
Stanka se osvrte i sede na stolicu.
— Gde je sad Đurica?
— Kod Jova Dikića, u našem selu... Ostao je na spavanju, i sutra će predaniti kod njega. Ali treba da ideš odmah, da ga uhvatiš pre zore ... posle vam se neće živ dati...
Kapetan je razgledaše pažljivo... Ono grozničavo drhtanje, neobičan sjaj očiju, suve, zapečene usne, nervozno trzanje glave pobudi u njemu sumnju, da ova devojka nije pri sebi.
— Ti si bolesna, rekao bih... da nisi bolovala ovih dana?
— Bolesna?... Do sad nisam nikad bolovala, a sad... sve jedno!. .. Trčala sam, žurila sam se mnogo, samo da stignem na vreme.
— E sad mi sve lepo ispričaj... to što si hte la... Kad si i zašto si sa Đuricom raskinula?
Stanka mu ispriča ukratko, isprekidano, bez veze u mislima, noćašnji događaj. Kapetan u malo reči pojmi njen položaj, pa htede da se koristi ovakim njenim stanjem radi dalje istrage, te je prekide:
— Pa veliš: on ti sam kaže da je ubio Matiju i Vuja?
— Sam, gospodine, on sam...
— A ja sam slušao da je Matiju drugi ubio?.. Onaj što je te noći išao s Đuricom....
— Zar Novica?... — reče ona i trže se kao opečena. Sad se tek seti, da treba čuvati one ljude, koji su nju čuvali... Ali beše dockan. Policajac opazi da se ona trgla i da mu neće svojevoljno izdavati ostale ljude, pa se požuri da dozna što bar za toga Novicu.
— Novica!... Koji to beše? — reče kao prisećajući se.
Stanka ućuta kao zalivena.
— Znaš šta, gospodine, posle ćemo govoriti o drugim stvarima, a sad požuri da on kud ne pobegne — progovori ona posle kraćega ćutanja.
— E, ne može tako. Moram ja to znati pre polaska, jer već imam ovde u apsu jednoga Novicu, pa da znam koji je...
— Jeli taj iz varoši? — zapita ona brzo.
Kapetan je pogleda. »Šta da joj kažem ?... Da li ću pogoditi ?... Kad je ona pomenula, tako će i biti« pa odgovori:
— Jeste, iz varoši je.
— A to je!
»Koji će to biti Novica?...« stade on opet misliti, pa uzviknu:
— Onaj što drži magazu... Crnogorac?
— Neću, gospodine, više da ti odgovaram. Ako ćeš ići... hajdemo! — reče ona odlučno i ustade sa stolice.
— Čekaj, brate, nisu još ljudi gotovi, a ni ja se nisam obukao.
— E pa dela, oblači se, pa da idemo!
Kapetan ode u drugu sobu, i malo zatim vrati se, noseći u rukama svoje haljine. Stade da se oblači i ujedno htede da pokuša neće li još što doznati.
— Vidiš, ti sve treba meni da kažeš... Ti nisi izvršila sa njim nijedno zločinstvo, pa ću ti ja pomoći na sudu da ne budeš osuđena, izradiću ti pomilovanje...
— Nemam ja posla sa sudom... Nisam nikom nikakvo zlo učinila ... Kazaće ti to i on i drugi ljudi, koje je on napadao.
— E, devojko, po zakonima i ti si kriva kao i on. Ko god se druži sa razbojnikom, pomaže mu, čuva ga — i on je kriv pred zakonom. Kriv je svaki ko zna gde se nalazi razbojnik, a neće da ga javi vlasti... Ali kažem ti: samo ti meni sve lepo ispričaj, pa ću ja tako udesiti da ne budeš kriva.
Stanka se začudi. Po svome poimanju, ona nije do sad smatrala sebe za krivca. »Ko čini zlo — on i odgovara za njega«, mislila je ona do sad, »a ja samo idem sa njim, ne činim nikome ništa«. Ali joj sad u glavi, i bez ovoga, beše čitav haos raznovrsnih misli, koje se samo jave i prođu... pa i ne beše u stanju da razmisli o ovom otkriću. Postade joj dosadno ovo zapitkivanje kapetanovo, koje se nikako nije slagalo sa njenim duševnim stanjem: ona ide na ono poslednje, na svršetak svega... i posle toga nastaje tama... kraj sveta... opšta propast... — ili tako nešto... a on okupio o nekim sitnicama, koje posle toga nemaju, kako ona mišljaše, nikakva smisla ... I ona se odluči da ćuti, da ne odgovori ni reči, dok god ne pođu. I ona održa svoju odluku s najvećom upornošću. I kapetan naposletku beznadežno mahnu glavom, pa se požuri sa spremanjem. Pri samom oblačenju napisa naredbu pisaru da odmah, čim primi naredbu, uhvati Novicu, a ako se nađe koji odrasliji ukućanin sa njim, da i njega zatvori. Jednom panduru reče da odmah odvoji tri druga, pa sa njima da ide pisaru i da ga probudi.
— A kako ćeš ti ? — obrte se kapetan Stanki. — Treba da se požurimo, a mi ćemo svi na konjima... Umeš li jahati?
— Umeću, ako imate konja — odgovori ona.
— Dobrosav će sad s pisarom, a konj mu je osedlan — umeša se pandur, koji ostaje u kancelariji, da bi tako sačuvao svoga konja od zamorna puta. — Može na njegovu konju...
— Pa dobro, kad je već osedlan. Neka izvode konje!
Posle nekoliko minuta krenu se oružana potera, iziđe iz sreskoga dvorišta, pa, da se ne bi obraćala pažnja varošanima, i ako još beše gluho doba, okretoše odmah poljem, koje se pruža više varoši. Napred jahaše kapetan s ostragušom o ramenu i revolverom o bedrima, za njim Stanka sa dva žandarma s obe strane, pa onda još tri žandarma i dva pandura. Žandarmi i panduri, kao obično, behu naoružani »do grla«.
Kad se dohvatiše čistoga polja, poteraše brzim karijerom... Samo se čuje potmuo topot konjskih ploča, po neki put frkne ražljućeni konjic, a vetar zviždi pored ušiju...
Kapetan se oseća kao lovac, koji se krenuo da zatekne kurjaka na legalu... Razne prijatne slike iz napada, koji će sledovati, već se unapred javljaju, i on već vidi pred sobom živa, povezana hajduka... On mu odaje sve svoje jatake, priča o celoj organizaciji velikoga zlikovačkoga društva... i kapetan zadovoljno seda za sto, piše raport ministru... Zatim javna pohvala u zvaničnim novinama... orden... klasa... »Onaj kačerski pući će od muke, što mu uzabrah krušku ispred nosa! ... Pa kad pročitam ukaz, dignem se, pa pravo k Leni: Sad si gospođa kapetanica prve klase, kažem ja, a ona: Juh, bolan, pa sad za okružnoga... Je li to na redu ?... More, srećan sam ja, badava!«...
A Stanka samo sluša kako vetar fijuče pored ušiju i gleda u ovu crnu tamninu, koja joj sad dođe još teža, još sumornija... Povija se u napred i natrag po tome, kako se konj u skakanju pokreće, a u glavi joj samo jedna misao i njom se ona bavila celoga puta: »Samo da ga vidim uplašena, uprepašćena, kad ugleda naslonjene puščane grliće na prozorima! ... Da stanem tako, pa neka vidi, neka zna ko je doveo njegove dušmane!... Pa onda... šta bude, ne marim !«...
Kad odjahaše konje u potoku, ispod Jovove kuće, beše se razredila pomrčina, ali se još nije dobro videlo. Tek se moglo nazirati nebo, koje se, kao crn džinovski poklopac, nadvilo nad ovom šumovitom kotlinom. Tišina! ... Ni jednoga zvuka ni pokreta...
— Ima li sad daleko da se ide do kuće? — zapita kapetan Stanku.
— - Eno, odmah na onome bregu... da se dobacim kamenom odavde.
— Dobro. Sad nas ti povedi na onu stranu, gde nije njegova soba... da nas ne može opaziti s prozora.
— Znam ja, samo ti hajde za mnom... Mi ćemo da zađemo za kuću, odakle nema prozora.
Kapetan je još putem sastavio plan napada, prema Stankinu opisu kuće, i odredio po jednoga žandarma i pandura na jedan i toliko isto na drugi prozor. Tri žandarma odredio je da upadnu u kuću, od kojih će dvojica zauzeti vrata na sobi, a jedan će isterati čeljad napolje i držati Jova.
— Sad pazite dobro ! — reče im kapetan, i ako nije bilo mesta opomeni, jer svaki od njih beše vičan tome poslu.
Krenuše se, polako, oprezno, pazeći na svaki korak, na svaki mig... Žandarmi nošahu puške na ruci, gotovi da svakoga trenutka prospu smrtonosnu vatru na iznenadnoga napadača ili begunca. Zaobiđoše uzoranu njivicu, i kad se ispeše na breg ugledaše omalenu seosku kuću, koja na onom kraju do njih beše od brvana, a na protivnom, gde je soba, olepljena zemljom i zakrečena. U onoj maglastoj tamnini kuća im izgledaše kao plast sena, razvršen i razvučen. Primakoše se uz brvna, neki nasloniše uho : tišina... sve spava zdravim jutrenjim snom... Na istoku se jasno razlikuju i ocrtavaju vrhovi planinski... razvlači se ona prva bleda svetlost zorina... tama se proredila, pa umire, gasi se... Petlovi počinju svoju pesmu... Zora!...
Određena četvorica zauzeše mesta pod prozorima. Još jedared pregledaše magacinke, pa ih nasloniše na ragastov...
»E sad još ako ne budu zaključali vrata za Stankom, kad je ona izišla... To bi slavno bilo !« — misli kapetan i daje znak onoj trojici da stanu na vrata.
Mitar žandarm, odvažan momak, stade prvi, i po upustvu kapetanovu pokuša da vidi jesu li zaključana vrata. Stade na prag, uze za ručicu i podiže cela vrata, da ne bi škripala, pa ih onda lagano, tiho gurnu... Vrata se počeše otvarati... Drugovi prihvatiše vrata ozdo, poneše ih u stranu i otvoriše sasvim... Slaba, bleda svetlost pokaza im unutrašnjost kuće, opaziše odmah mesto, gde čeljad spava i učini im se da se neko promeškolji... Dvojica pretrčaše preko pročevlja i stadoše na vrata sobna, a Mitar, videvši da se neko od spavača počinje dizati, pritrča i pritisnu ga ozgo.
— Ko je to ? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu:
— Da nisi pisnuo!... Ovde je kapetan sa celom vojskom: propao si ako mrdneš.
Jovove ruke, kojima se odupirao, klonuše, što je značilo da se pokorava i sluša. Mitar odvoji jedan od konopaca, što ih je za ovaj slučaj poneo, pa mu veza i ruke n noge. Zatim priđe onoj dvojici, pa zapita jednoga na uho:
— Čuje li se što ?
— Budan je... nešto šuška, jamačno se sprema...
U isti mah začu se neki uzvik spolja. Mitar istrča iz kuće, doviknuvši onoj dvojici:
— Pazite!
Žena se probudi, za njom i deca... Htedoše da viču, ali ih sam Jovo ućutka.
Čuvši glas Jovov, Đurica skoči s postelje i dohvati oružje u ruke... Oslušnu... ne čuje se ništa... Priđe k vratima, sluša... Nešto se neobično događa u kući, ne može biti drukčije!... Lepo oseća da neko stoji pred vratima. Pregleda ključanicu — stoji dobro... otud je pouzdan. Priđe prozoru s istoka, obrte obe zakačke, pa tiho, tiho stade da vadi ram, na kome je razapeta hartija. Izvadivši polovinu rama ,pogleda napolje i sva mu se krv sledi, okameni se... Dve čelične cevi stoje naperene na njega i dve glave, neobične i nejasne, vire ozdo...
»Otkud ovde ovi ljudi?... Šta je ovo?... Smrt !«... i on nehotično izvuče ceo ram i ispusti ga.
— Predaj se! — viknu jedna glava, i čelična cev pokrete se...
Đurica se saže uz duvar ispod prozora, podiže ruku sa revolverom i okrete cev tako, da gađa one pod prozorom pravo u teme, pa okide... Puče revolver, ali za njom suknu vatra na prozor, više same njegove glave, i zagrme drugi jači pucanj... Istoga trenutka nešto grunu na onaj drugi prozor sa dvorišta, ram se skrha i pade na pod...
— Predaj se, ne gini ludo! — viknu neko sa drugoga prozora.
Đurica okrete revolver i na taj prozor, pa okide...
Zagroktaše puške na oba prozora, kuršumi preleću preko njegove glave, udaraju u zid i okrune malo zemlje, koja se osipa pravo na njega... Čim on ispali na jedan prozor, sa drugoga već sipa vatra na njega...
Boj... prava bitka!...
Ispalio je već oba revolvera, pa dohvati magacinku.
A spolja odjednom prestade vatra...
Šta li će sad?... Đurica se izdiže polako na prste i pogleda na onaj prozor ispred kuće. Oči mu preleteše preko nekakve slike, koja mu je tako poznata i tako bliska, ali se on ne zaustavlja na njoj, već gleda dalje... a u srcu se odjednom javi neki bol, tuga... On opet prenese oči na onu sliku i kosa mu se diže na glavi od čuda... Stanka!... Jest, ona je... Da li ga oči ne varaju?... Eno je, gleda ga i šta ono ?... Pa to je ona i dovela ove kurjake !... Jest, eno opet pokazuje !... A-a-a !... uzvikuje on u sebi, a krv mu jurnu u glavu, naiđe na oči, obnevide.. Pruži pušku, i ne misleći da li ga vide oni s leđa, uze pravac od nišana do one tamne, nerazgovetne slike ,što ga i sad neobično gleda... Nijedne misli ne beše u glavi... samo se nešto crni tamo pred nišanom... Okide!... Vatra prsnu pred očima... za njom dim... one slike nestade... ona se, odmah čim puče, nekako neobično, u koso, spusti na zemlju i leže... bez jauka, bez reči...
Opet zagroktaše puške, zasipajući svu sobu paklenom vatrom... Đurica je opazio da sve puške gađaju u vrh, preko njegove glave, i pojmi da ovi neće da ga ubiju, no gledaju da ga uhvate živa. Pomisli: da li bi se mogao time koristiti?... U tom se razleže jak tresak, kao da neko lupi gredom u vrata... Sva se kuća zatrese... »Pazi !« — neko viknu pred vratima... Grunu još jači udarac... vrata izleteše, obrtoše se i padoše... Grunuše puške na vrata, na prozore, soba puna dima... Vri, trešti, puši se... kao u paklu!... Đurica obrte pušku na prozor, ali ga odjednom dohvatiše i stegoše dve snažne ruke... Samo ispade iz onoga dima neka prilika, pade na njega, steže ga i pritisnu celim telom...
— Ovamo !...
— Viknu Mitar, pritiskivajući ga grudima i stežući mu ruke...
Popadoše na njega još trojica, četvorica... načini se gužva, gomila... Savladan je, pobeđen...
I mozak, i srce, i krv, sve se sledilo, umrtvilo... ništa ne oseća, ne misli, ne živi... Teška mòra pritisla mu grudi, stegla mu glavu kao klještima, pred očima nešto seva i tamni se... A teret ozgo sve teži, sve mučniji... Počinje gubiti svest...
— Gotovo! — Viknu Mitar i ustade. Digoše se i ostali, samo ostade na podu on, nepomičan, nepokretan...
»Šta se ovo vraća svetlo, slatko ?... Gle, slobodno se diše !... Oh, kako je slatko disati !... A šta je ovo zakovano?... Ruke i noge prikovane za pod, za šta li... ni mrdnuti se ne može... A-a... vezali su, onako kao onda Mita pisar«... I on se seća onih bolova, i oseća da su ovi još teži, mučniji... Otvara oči i vidi gomilu ludi sa sjajnim dugmetima na grudima. Svi ga gledaju radoznalo, neobično; čak se opaža saučešće na njihovim licima... »Gle, pa to su obični ljudi... vidiš kako ga lepo gledaju... A kud odoše oni... s onakim strašnim pogledima?... Nema ih, ovo su drugi«...
Ljudi se rasturaju, daju prolaz nekome... Eno, bradata, suha glava prilazi mu i gleda ga radoznalo, i opet mu se čini da vidi u tome pogledu saučešće...
— Stezali smo ga i za gušu, pa se onesvestio. Sad se povraća — reče jedan od ljudi.
Đurica se osvesti. Namršti se od bola u laktovima.
— Izvedite ga napolje, nek se osvesti na vazduhu. A noge mu odrešite... Što će vam to ? — reče kapetan, pa iziđe pred kuću.
Đuricu izvedoše, vezanih ruku, na dvorište. Dvojica držahu konopac kojim je vezan.
Svanulo je, vide se jasno svi predmeti...
— Kamo devojke? — viknu kapetan.
Pogledaše svi po dvorištu.
— Da nije ono... — reče Mitar, videvši neku crnošarenu masu pod vrljikama.
— Ona je, ubijena!... — povikaše drugi.
Kapetan i Mitar priđoše vrljikama. Pred njima ležaše Stanka, obrnuta licem k zemlji, savijena, kao da se sama naslonila na laktove, pa sakriva lice od nekoga... Mitar je polagano prevrte, pogleda joj zatvorene oči, prisloni uho na grudi, pa stade da sluša.
— Čini mi se da je živa... Kreće se nešto u njoj : ili diše ili joj radi srce...
Kapetan se saže, nasloni uho.
— Živa je, radi joj srce. Kod koga su zavoji? Vidi gde je udarena.
— Kod Petra su zavoji i stakleta — odgovori Mitar. — A, evo, u grudi! ... — reče on, ugledavši krv na desnoj strani grudi.
— Jadnica, sumnjam da će preboleti... Što ubi ovu devojku, nesrećniče ! — obrte se on Đurici.
A Đurica gleda namršteno, prezrivo, u nepomičnu paćenicu. U oku mu sija izraz zadovoljene osvete, ali ne prozbori ni reči...
Kapetan ne zna šta će pre, pune mu ruke posla: treba povratiti Stanku i zaviti joj ranu, treba pozvati opštinsku vlast i Stankine roditelje, treba videti šta će sa Jovinim ukućanima, treba pregledati kuću...
Tek uveče stiže kapetan u varoš sa vezanim Đuricom i Jovom. Stanku je ostavio kod oca joj i dozvao lekara da je pregleda i leči. Lekar se nada da će preboleti.
Kapetana očekivahu drugi nepovoljni glasovi. Pisar ga dočeka pred sreskom kućom, i na njegovo pitanje: šta učini s Novicom, odgovori mu:
— Poginuo je.
— Kako ! ... Ko ga ubi? — viknu kapetan i ljutito sjaha s konja. — Pričaj šta je bilo, a vi vodite tu dvojicu gore, pa me čekajte.
— Pandur... Došli smo polako do njegova stana; razgledam prvo položaj kuće, pa mi se učini sumnjivo jedno prozorče, što stoji nad samim potokom. Namestim tu Dobrosava i kažem mu da pazi dobro... Onda s ostalom trojicom stanem pred vrata i lupnem jako... Ne bi odgovora zadugo. Lupnem opet... Otvoriše se iznutra sobna vrata i neka žena viče: ko je to ?... Ja već odgovaram... tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče... U tom čujem Dobrosava gde viknu: »stoj !... stoj !«... i puče puška... Potrčasmo tamo, i Vidim Dobrosava, gde skače u potok... Pogledam: onaj leži u potoku, a Dobrosav ga drma za ruku.
— »Šta je bilo ?« pitam Dobrosava.
— »Ja stojim, veli, pod prozorom i čekam... ćutim tako, dok on odjedanput izleti kroz prozor... kao vreća... Ja, veli, viknuh dvaput, pa kad vidoh da se diže... dadoh vatru i — gotovo...
— Zar baš na mestu? — pita kapetan, mr šteći se.
— Nije ni mrdnuo. Eno ga u dvorištu... Ženu sam zatvorio, a kod kuće mu namestio stražu.
»Kao da im sam đavo pomaže!« — pomisli kapetan, ulazeći u dvorište. »Ali neka, imam u rukama ovu dvojicu, a da ako i Stanka ozdravi, pa ćemo polako razmrsiti njihove zamke, a posle«... i ne dovrši misao, jer ugleda mrtvoga Novicu, gde se otegao na zelenoj ledini, a oko njega se načetili žandarmi, koji su se vratili s puta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|