Вечити младожења/XXII
Шамика искрено жали за Јуцом. То је већ и при укопу показао. Велика му је била утеха што су Јуцу обукли у венчане хаљине, оне исте што је он купио. Ту последњу Јуцину вољу испунили су. Шамика је довео о свом трошку дванаест младића, јурата, који ће је носити. Донео је и један велики венац, који ће на сандук метнути. Па је Шамика, кад је тај венац на сандук положио, тако плакао, тако јецао, и тако свет узбудио, да није било једног ока без сузе. После укопа почастио је младиће на даћи. Он је сам за себе даћу дао. Но, то још није све. Отишао је у Пешту код једног новинара и наручио је за Јуцу надгробне стихове. Новинар се нађе у чуду; не зна стихове правити. Шамика га моли да тражи ма кога „стихотворца”, он ће га јако наградити. У уредништву пише један јуриста.
— Амице, ви знате стихове правити? — запита га уредник.
— Нешто мало.
— Напишите овом господину надгробне стихове, добро ће вам платити.
— С драге воље, само пре подне имам посла.
— Молим да будете данас мој гост код „Беле лађе”.
— Драго ће ми бити.
Учини наклон, опрости се.
Шамика је у дванаест сати већ код „Беле лађе”. У пола један дође јуриста. Најпре ручају. После ручка Шамика јуристи све исприча, опише кућу Соколовића, врлину Јуцину, свој одношај. Брише сузе.
— Сад, амице, на том основу начините стихове, и то на српском језику, па онда неколико реди немачки; само да је лепо. Награда је дванаест дуката.
— С драге воље, ал’ морате до сутра чекати.
— Ма до сутра.
— Е сад, господине, идем одма’ на посао, да не губимо време.
Растану се, и опет ће се сутра на ручку састати.
Јуриста после подне шета се по вароши, да мало Пегаза подбоде. Отидне у једну малу биртију, и ту добро се напије. Пред ноћ је већ фантазија набрушена. Ноћу, сам у соби, хода горе доле; на столу чаша и боца вина. Скреше тринаест стихова. Добро му испало за руком. Више не треба. Шамика му је казао да не буде дугачко, али само да се држи задате теме.
Сад опет белај са немачким стиховима.
— Ах, шта би се толико мучио.
Тражи, премеће немачке књиге, и Шилера и друге, и наиђе на пар стихова који су сасвим за ту ствар складни.
„Der Todesengel senkt dіe Fackel nіeder, Und mіt іhr erlіscht meіn armes Seіn.”
Сутрадан је јуриста већ у дванаест сати код „Беле лађе”.
Ето и Шамике.
— Је л’ готово?
— Јесте.
— Најпре да ручамо, па кад се гости мало разиђу, онда ћемо читати.
После ручка читају. Шамики се допада и једно и друго. Чита више пута, увек се допада.
— Врло добро. Па баш тринаест стихова — несрећна нумера! Сасвим је погођено. И немачки су врло лепи.
Шамика вади свилену кесицу и вади дукате.
— Ево, амице, тринаест, нек буде за сваки стих дукат.
Јуриста прими и захвали се.
— Чекајте, амице, још није готово. Ви радите код новина?
— Јесте.
— Принципал радо вас има?
— Он је са мном задовољан и ја с њим.
— Хоћете данас још у уредништво?
— Морам.
— Шта би’ вас молио. Понесите те стихове тамо па покажите уреднику; рад би’ да ти стихови у Новине дођу, и то што пре. Над стиховима да се изреже плачући геније, по форми немачки’ стихова, па онда вавилонске врбе, а на плочи да буду изражена два, један у други сплетена прстена, од који’ је један пук’о. Ако израдите то код вашег принципала, још ћу вас наградити, а принципала ћу, осим трошкова, хонорирати за то са педесет дуката. Јесте ли ме разумели, амице?
— Јесам. — Јуриста све забележи па се опрости.
Сутра ће се опет овде састати. Јуриста, радостан, оде у уредништво и све исприча уреднику. Уредник се смеши, мало мисли се, пак отсуди: „Може се”. Сутрадан дође у „Белу лађу” и донесе Шамики глас да је све у реду, и да ће уреднику мило бити ако га посети. На тај глас Шамика извади још два дуката и да јуристи. После ручка оде са јуристом у уредништво. Уредник га лепо дочека. Ту после поразговарају како ће се у новинама спровести та „монументална” ствар, и растану се. Шамика у једној сребрној кутијици бесприметно остави педесет дуката. Уредник ће већ то наћи. Па зашто не би то штампали? Ником не шкоди, а неће тиме своју публику увредити. После неколико дана дођу новине у варош У. Читају, сваком се допада. Диве се Шамикиној домишљатости. Шамика моли Соколовићеве да му допусте споменик дићи Јуци. Мало се затежу, после дозволе. И, доиста, подиже јој Шамика споменик. Лепа мраморна плоча, и геније, баш по оном плану као што је у новинама. И стихови су изрезани. Напослетку Шамика је изгорео на свећи парчета од свиле венчане хаљине, па је пепео покупио и метнô у ону сребрну кутију где је пепео од „букета”, и све је измешао. Тако Шамика жали за Јуцом.