Вечити младожења/XXIII

Извор: Викизворник

◄   XXII XXVI XXIV   ►

Када је Полачекова у родбину отпутовала, више се није ни враћала. Отац не да. За неко време још чека, жао јој је за Шамиком, али Шамика ништа не пише. Дуго јој чекати. Нађе се прилика: један касапин, по вољи Полачека. Добра партија. Лујза је тамо далеко са својим мужем много година провела; но сад скоро умре стари Полачек, и дошла је у Ш., да се с братом дели. Ту је с њом и муж, господар Венцл Свирак. Лепо, мирно су наследство поделили. У вароши У. држе се лицитације на варошки регал на касапнице. На мунти је и господар Свирак. Свирах да највише, и његове су касапнице. Сад се Свирак са госпођом Лујзом досели у варош У., баш где је Шамика. Госпођа Лујза се распитује за Шамику, а Шамика за госпођу Лујзу. Шамика неће у посету, мисли замериће се Свираху, а радо би ишао. После кратког времена упозна се са Свираком, и већ игра с њим карте у кавани. Лујза је све исприповедала Свираку, ту њену љубав, на што се Свирак само насмеје. Може слободно Шамика доћи, неће се замерити.

Госпођа Лујза кад је чула Шамикино житије, не само што се није срдила на њега, већ га сажаљевала. Господар Свирак договори се са госпођом Лујзом, пак једном приликом у кавани каже Шамики да би му мило било, и на част би му служило, кад би њега и госпођу Лујзу посетио. Шамика то једва дочека. Лепо се обуче, па оде код Свирака. Господар Свирак није код куће. Само госпођа. Лупне, уђе. Госпођа Лујза устане, гледа, не верује својим очима.

— Та јесте л’ ви, Herr von Kirić? Давно се нисмо видели. Ал’ смо се обоје променили!

— Драго ми је особито.

Гледају се. Пред Шамиком велика, раскрупњала дама; Шамики се у глави узмути ова прошлост, не зна шта да мисли, шта да говори. Госпођа Лујза, опет, Има пред собом сувоњавог човека, сав ћелав, бркови шарени, — није то негдашњи Шамика. Сажалителан поглед баци на њега. Волела би да га више није видела. Досад барем у сну, у фантазији, пратио је лик млађаног Шамике; код ње је Шамика увек био младић као Ахил. Пружи му руку, па се дуго гледају, не могу да започну. Учинило им се канда сањају. Када се разберу, почне једно другом приповедати од почетка до краја све, укратко. Сад је Шамика тек дознао како је због луцкастог кочијаша изгубио Лујзу. Ступи красна млада девојка у собу; то је њена кћи, Мимика, већ јој осамнаест година.

Шамика гледа на Мимику.

— Истоветна мати!

— Јел’те, кад је мати била осамнаест година?

Мимика учини поклон.

Тако се подуже разговараше и, давши реч да ће их више пута посетити, препоручи се и оде. Шамики се све прошле године премећу по глави; хоће силом да се увуче у негдашње, старо његово осећање, још кад је први пут у Ш. био. Не може, већ је све прошло. Па како ће сад Шамика живети? Свет се мења, али Шамика у женидби не. Већ је умро и Кречар и Чамча.

Чамча! Како је живео, тако је и умро. Није дуго боловао, лако је умро. Пре него што ће издахнути, рече:

— Збогом, свете, доста сам те се наживио!

Последња жеља му је била да га у платнарском дугачком сандуку укопају. Проклиње Сару, ако му вољу не испуни. Шта ће да ради, мора му Сара вољу испунити но она је достојна Чамчина жена, досетљива, метне га доиста у платнарски сандук, али га дâ најпре код столара исполитирати, па онда на њега обични натпис. То се чуло по вароши. Скоро цела варош је на окупу. Гледају сандук и смеше се.

Чамча и после смрти на смех побуђује.