Večiti mladoženja/XXII
Šamika iskreno žali za Jucom. To je već i pri ukopu pokazao. Velika mu je bila uteha što su Jucu obukli u venčane haljine, one iste što je on kupio. Tu poslednju Jucinu volju ispunili su. Šamika je doveo o svom trošku dvanaest mladića, jurata, koji će je nositi. Doneo je i jedan veliki venac, koji će na sanduk metnuti. Pa je Šamika, kad je taj venac na sanduk položio, tako plakao, tako jecao, i tako svet uzbudio, da nije bilo jednog oka bez suze. Posle ukopa počastio je mladiće na daći. On je sam za sebe daću dao. No, to još nije sve. Otišao je u Peštu kod jednog novinara i naručio je za Jucu nadgrobne stihove. Novinar se nađe u čudu; ne zna stihove praviti. Šamika ga moli da traži ma koga „stihotvorca”, on će ga jako nagraditi. U uredništvu piše jedan jurista.
— Amice, vi znate stihove praviti? — zapita ga urednik.
— Nešto malo.
— Napišite ovom gospodinu nadgrobne stihove, dobro će vam platiti.
— S drage volje, samo pre podne imam posla.
— Molim da budete danas moj gost kod „Bele lađe”.
— Drago će mi biti.
Učini naklon, oprosti se.
Šamika je u dvanaest sati već kod „Bele lađe”. U pola jedan dođe jurista. Najpre ručaju. Posle ručka Šamika juristi sve ispriča, opiše kuću Sokolovića, vrlinu Jucinu, svoj odnošaj. Briše suze.
— Sad, amice, na tom osnovu načinite stihove, i to na srpskom jeziku, pa onda nekoliko redi nemački; samo da je lepo. Nagrada je dvanaest dukata.
— S drage volje, al’ morate do sutra čekati.
— Ma do sutra.
— E sad, gospodine, idem odma’ na posao, da ne gubimo vreme.
Rastanu se, i opet će se sutra na ručku sastati.
Jurista posle podne šeta se po varoši, da malo Pegaza podbode. Otidne u jednu malu birtiju, i tu dobro se napije. Pred noć je već fantazija nabrušena. Noću, sam u sobi, hoda gore dole; na stolu čaša i boca vina. Skreše trinaest stihova. Dobro mu ispalo za rukom. Više ne treba. Šamika mu je kazao da ne bude dugačko, ali samo da se drži zadate teme.
Sad opet belaj sa nemačkim stihovima.
— Ah, šta bi se toliko mučio.
Traži, premeće nemačke knjige, i Šilera i druge, i naiđe na par stihova koji su sasvim za tu stvar skladni.
„Der Todesengel senkt dіe Fackel nіeder, Und mіt іhr erlіscht meіn armes Seіn.”
Sutradan je jurista već u dvanaest sati kod „Bele lađe”.
Eto i Šamike.
— Je l’ gotovo?
— Jeste.
— Najpre da ručamo, pa kad se gosti malo raziđu, onda ćemo čitati.
Posle ručka čitaju. Šamiki se dopada i jedno i drugo. Čita više puta, uvek se dopada.
— Vrlo dobro. Pa baš trinaest stihova — nesrećna numera! Sasvim je pogođeno. I nemački su vrlo lepi.
Šamika vadi svilenu kesicu i vadi dukate.
— Evo, amice, trinaest, nek bude za svaki stih dukat.
Jurista primi i zahvali se.
— Čekajte, amice, još nije gotovo. Vi radite kod novina?
— Jeste.
— Principal rado vas ima?
— On je sa mnom zadovoljan i ja s njim.
— Hoćete danas još u uredništvo?
— Moram.
— Šta bi’ vas molio. Ponesite te stihove tamo pa pokažite uredniku; rad bi’ da ti stihovi u Novine dođu, i to što pre. Nad stihovima da se izreže plačući genije, po formi nemački’ stihova, pa onda vavilonske vrbe, a na ploči da budu izražena dva, jedan u drugi spletena prstena, od koji’ je jedan puk’o. Ako izradite to kod vašeg principala, još ću vas nagraditi, a principala ću, osim troškova, honorirati za to sa pedeset dukata. Jeste li me razumeli, amice?
— Jesam. — Jurista sve zabeleži pa se oprosti.
Sutra će se opet ovde sastati. Jurista, radostan, ode u uredništvo i sve ispriča uredniku. Urednik se smeši, malo misli se, pak otsudi: „Može se”. Sutradan dođe u „Belu lađu” i donese Šamiki glas da je sve u redu, i da će uredniku milo biti ako ga poseti. Na taj glas Šamika izvadi još dva dukata i da juristi. Posle ručka ode sa juristom u uredništvo. Urednik ga lepo dočeka. Tu posle porazgovaraju kako će se u novinama sprovesti ta „monumentalna” stvar, i rastanu se. Šamika u jednoj srebrnoj kutijici besprimetno ostavi pedeset dukata. Urednik će već to naći. Pa zašto ne bi to štampali? Nikom ne škodi, a neće time svoju publiku uvrediti. Posle nekoliko dana dođu novine u varoš U. Čitaju, svakom se dopada. Dive se Šamikinoj domišljatosti. Šamika moli Sokolovićeve da mu dopuste spomenik dići Juci. Malo se zatežu, posle dozvole. I, doista, podiže joj Šamika spomenik. Lepa mramorna ploča, i genije, baš po onom planu kao što je u novinama. I stihovi su izrezani. Naposletku Šamika je izgoreo na sveći parčeta od svile venčane haljine, pa je pepeo pokupio i metnô u onu srebrnu kutiju gde je pepeo od „buketa”, i sve je izmešao. Tako Šamika žali za Jucom.