Вечити младожења/XXI

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

XXI
◄   XX XXVI XXII   ►

После смрти господара Софре наступи Шамика наследство као универзални наследник. Малу кућу уступи Пери и исплати му хиљаду форинти, као Легат. Пера прими хиљаду форинти, али није с тим задовољан, иште половину. Шамика не одговара. Поручи једном зидару и једном грађару да дођу к њему с алатом. Они дођу. Пера их доведе до велике куће код Дунава, мери кућу, означи им тачку, каже им да ће сто форинти дати да кућу на поле секу, ако могу да претестеришу. Мајстори су у чуду, сетили се шта је, најпре не усуђују се, али Пера им склопи у шаке сто форинти и храбри их да на његову одговорност то чине. Мајстори почеше кућу рушити. Чује то Шамика, дозове пандуре, па позатвара Перу и мајсторе.

Подигла је сестра Ленка парницу против Шамике, но без успеха.

Separator-vector.svg

Отац фрајла-Јуце, Соколовић, разболи се нагло и умре. Јуца не може никако да оздрави. Мати удовица има више деце, али Јуца јој зеница у оку. Доктор каже да Јуца неће дуго живети. Од трупа страда; то се не да закрпити. Дакле, од удадбе нема ништа.

Јуца, додуше, не лежи, увек је на ногама, али једнако вене; изгледа као сен, и опет је лепа, а памет изредна. Сви јој по вољи чине. Шамика једнако онамо одлази, теши је, занима је. Тако годину дана траје. Јуца све слабија. Шамика је узео јако к срцу њену невољу, већма му је било жао него икоме. Јуца, опет, диви се великодушју Шамике, кад има толико стрпљења код болесне девојке. Мисли се: како би једна девојка покрај таквог човека срећна била! Изроди се међу њима нежно пријатељство. Свет зна да је Шамика увек код Јуце, па се чуди како му није досадно код ње.

Једаред Шамика сам са Јуцом разговара.

— Господине Кирићу, жао ми је што толико труда полажете. И да вам није досадно са мном?

— Ја сам најрадије код вас.

— Код болесне женске?

— Ништа зато, ја поштујем и оно што је било, а не само што јесте. Ваша памет је иста, а ваша пређашња слика незаборављена, а садашња ме на исту опомиње.

Њему се Јуца допада што је негда била здрава и лепа. Прави „галантом”!

— Ја вас сажаљујем, господин-Кирићу!

— Зашто?

— Што вас усрећити не могу. Камо среће да сам вас место лаћмана изближе познавала!

— Већ сам оматорио.

— Ништа зато, жените се.

— Кога да узмем?

— Бирајте која вам се допада.

— Није то лака ствар.

— Не треба је држати за тешку, па онда лако иде. Видите, ја ћу вам нешто казати, али то држим да ће тајна остати.

— Зар се о том сумњате?

— Боже сачувај, та ја знам да су ваша уста затворена кутија, — насмеши се. Очи лепе, као жижак светле. Какво неописано смешење, каква светлост очију! Иронија за живот!

— О том можете уверени бити.

Сад настави. Лице озбиљно, канда велики испит полаже.

— Видите, ја сам болесна, јако болесна, и опет би’ се удала. Лаћман се оженио брзо, срце му на лако узело мој живот. Млада сам још, морам умрети, а била сам рада срећна бити и добротом кога усрећити, — дубоко уздахне, очи пуне суза.

И Шамикине очи сузне. Продужи.

— Кад умрем, нема који ће моје срце у спомену држати. Овако болесна би’ се удала, па би’ лакше умрла у тој мисли да ме ко искрено жали.

Шамика замишљен.

— Па бисте се удали, фрајла-Јуцо?

— Би’.

— Би л’ пошли за мене?

— Пошла би’. Ви сте ми били вернији, искренији друг нег’ све другарице. Откако сам болесна, све време ваше мени сте жртвовали.

— Ја вам дајем руку.

Пружи јој руку. Јуца прими руку.

— Шта ће мати о томе рећи?

— Над ово мало живота ја сам господар.

— Могу вас од матере запросити?

— Можете.

— Ако буде противна?

— Дужност је запитати је, друго је наша ствар.

Уговор је готов.

— Видите, Јуцо, и ја сам несрећан. Прво у породици, као што је свету познато. А у избору нисам био срећан, нисам се могао оженити. Нек’ буде.

— Ма три дана таквог пријатеља име носила, лакша ће ми бити смрт.

Уговор је склопљен. Сутрадан, по договору, Шамика иде да проси Јуцу. Иде управо у собу госпође Соколовићке. Лупне, уђе. Госпођа је сама.

— Добар дан, милостива, чиним подворење.

— Драго ми је; јесте л’ били већ код Јуце?

— Нисам, управо к вама долазим, у важном послу.

— Шта то може бити? — запита вишим тоном.

— Фрајла Јуца је јако болесна, јел’те?

— Нажалост.

— Нема изгледа на боље?

— Доктор тако каже.

— Па тако да умре неудата?

— Шта ћемо?

— Уверени сте да сам фрајла-Јуце пријатељ?

— Најбољи, сама Јуца признаје; каже да би без вас већ одавно умрла.

— Ја се жртвујем за њу.

— Видим, и захваљујем вам.

— Ал’ ја хоћу за Јуцу да више жртвујем.

— Како?

— Дошао сам да од вас просим руку Јуцину.

— Какву руку?! — рече убезекнута Соколовићка.

— Руку ваше Јуце, да се за мене уда.

Соколовићка гледа укочено Шамику, мисли да је полудео.

— Шта ви, господине, говорите? Да узмете Јуцу?

— Јест, да узмем Јуцу.

— А не видите да је Јуца пола у гробу?

— Моје је срце њен гроб.

— Бога ми, ја вас не разумем.

— Ја вас разумем. Мислите, тако болесна девојка не може се удати.

— Да то Јуци кажем, мислила би да сам полудила.

— Ја сам већ са Јуцом свршио.

— Није могуће?

— Питајте. И сад ћу се опростити, да вам времена на то дам. Клањам се, збогом!

Шамика оде, а госпођа Соколовићка као громом ударена, не зна шта да мисли.

Разбере се, иде к Јуци.

— Јуцо је л’ ту био данас Кирић?

— Још није био, чекам га.

— Код мене је био. Мени се чини да тај човек није при себи, да је полудио.

— Зашто?

— Знаш зашто је био код мене?

— Зашто?

— Проси те, хоће да те узме, а ти болесна. Није л’ то луд човек?

— Није луд.

— Дакле, ти знаш да те проси?

— Знам, већ ме испросио, дала сам му руку, само је теби ишао да даш благослов.

Соколовићка оштрим оком гледа на кћер, држи да је и она полудела.

— А знаш ли ти да си болесна?

— Знам, и скоро ћу умрети.

— Па каква је то удаја?

— Зар нисте никад чули да се која удала, па је после три месеца умрла.

— Ал’ су здраве биле кад су се удале.

— И моја је душа здрава; више је душа нег’ тело. Ја ћу се удати за њега, ма трећи дан умрла.

— Та је л’ могуће?

— Кад њему није противно, што вами смета?

— Сад ћу те оставити, јер видим да си узрујана; после ћемо се о томе разговарати.

Мати оде. Састане се са сином и све му исприча. Син каже: „Јуца је полудела”. Држи фамилијаран савет. Нико не одобрава удадбу. Брат оде Јуци у собу и јави јој да они на ту удадбу не пристају. Бадава сва његова слаткоречивост. Јуца не одговара, ћути.

Сви се чуде тој просидби. Свака тајна дође на видело. Већ зуца по вароши да Шамика Кирић узима Јуцу Соколовића. Кад о том говоре, једно на друго гледа, нико не верује. Како би се тако болесна девојка могла удати? Шамики се такође чуде; као млад, здраве девојке није узео, а сад болесну. Нико не верује. Чуде се, питају се. Како би Шамика на ту мисао дошао, како болесна Јуца?! Па опет није чудо. „Утопљеник се хвата за сламку”. Та сламка је Јуца Шамики. Ако живот није сто година, не мора бити ни десет, може бити и један дан. Јуцина душа хоће један дан да по вољи живи. Та Шамика је дворио за време болести Јуцу боље него њен род. Из Талијанске донашао јој смокве, наранџе и лимунове. Ти лимуни су рузмаринског крина, али ти Јуцу позивају у двоструке сватове — у живот и смрт. А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу.

Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ, обучена лепо, крочи пред Шамику мајестетично.

— Добро дошли!

Шамика је донео леп букет, па јој на прси задева. Јуца гледа доле на букет. Ох, какав је то поглед! Лепа још уста смеше се, а очи запаљене, канда јој душу горе. Јуца уздахну, пружа Шамики руку.

— Ја сам био код матере.

— Знам.

— Она не допушта.

— И то знам.

— Па шта ћемо радити?

— Ко је од моје душе господар осим бога?

— Ја сам готова.

— И ја сам готов.

— Ал’ како ћемо с матером?

— Она се неће преломити, ни брат.

— Па ми сами не можемо?

Шамика гледа у очи, чуди се одважној девојци.

— Јуцо, — допусти ми да ти тако кажем — Јуцо, кад си тако одважна, ја ћу с тобом и у ватру и у воду. Је ли не допуштају?

— Не.

— Хоћемо ли још кога питати?

— Не. Питали смо кога смо требали.

— Хоћемо се у тајности венчати?

— Ја сам готова.

— И ја сам готов.

Сад се договоре и сложе се у року. Шамика ће све приправити. Још једаред ће покушати срећу код матере. Мати га одбије. Сад Шамика припреме чини. Имао је на своју руку једну бабу, која је у Соколовића кући била добро примљена преко ње је Јуца све дознала шта Шамика ради. Шамика је отишао у Пешту, купио материју за венчане хаљине, леп бели атлас, па онда венац. Па је од Јуце изискао од њене вране косе и начинити дао прстен, а на њему на злату изрезати писмена „Ш. К.” „Ј. К.” — Шамика Кирић, Јуца Кирић. Кад су хаљине биле готове, узео је од кројача сва парчета од њених хаљина. Ципеле, рукавице, све је приправио, и још један леп златан ђердан. Све донесе и пошље.

Шамика више у кућу Соколовића не иде, брат Јуцин му забранио. Забранио је и доктор, који не може доста да се начуди намери Шамике. Договоре се о дану венчања. Не само дан, него и сат. Свећеник девер, све је већ у реду. Сутрадан, у пет сати ујутру; Шамика доћи ће па ће је одвести. Јуца је рано легла и рано је устала.

Већ у три сата ујутру пробудила се и почне се облачити. Пред огледалом чешља лепу врану косу, гледа се, види своје увенуло лице, руке суве као перо. И опет се сама обукла.

Већ је сасвим обучена, само још венац меће на главу и пред огледалом удешава. Када је већ и венац наместила, стоји још пред огледалом, прекрстила руке, па се гледа. Суза јој кану на образ. Полумртва, а дивно изгледа. Да јој даш буктињу у руку — надгробни геније. Гледа на сат, броји тренутке. Већ је три четврти на пет. Сад ће доћи Шамика. Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара.

Она мисли да је њена верна баба, којој је кључ предала. Није, то је њен брат.

Брат кад види да нема кључа у брави, оде у собу и скочи кроз пенџер. У тај исти мах дошла баба да отвори капију и Јуцу да повезе. Кад види брата, назове добро јутро. Брат је и не гледа, већ брзо даље иде. Брату је неко тајну издао. Брат се сусретне са Шамиком. Шамика је већ ноћу дошао са два фијакера, с којима, како добије Јуцу, из вароши полази. Један фијакер стоји у Шамикиној авлији спреман, а на другом иде Шамика по Јуцу. Шамика је у парадној хаљини, са сабљом. Данас је за њега у животу свечан дан. Сусрете се с братом.

— Станите мало с фијакером, господине Кирићу.

Шамика стане.

Брат, и не питајући, отвори вратанца и седне до Шамике у фијакер.

— Господине Шамика, све знам. Од тога неће бити ништа. Како бисте ви узимали мртву девојку? Ви сте добар господин, ја вас поштујем, па и моја мати; и да вам о томе доказ дамо, ево понуђавамо млађу сестру, ако имате вољу, ал’ од овог нема ништа. Фијакер можете окренути. Збогом!

Брат искочи из фијакера и оде кући. Шамика убезекнут, збуњен, није му на ино, већ мора се вратити. Од женидбе нема ништа. Сам је крив; није знао ствар довољно у тајности држати. Неко је ствар издао, али не може да погоди.

Јуца, кад је чула врата отварати, држала је у руци зборник и молила се богу. Затвори зборник, али ето на вратима место Шамике, брат. Брат је гледа како је обучена, јежи му се кожа. Јуца му изгледа као с неба какав дух у женском облику. Једва може да послови.

— Мила Јуцо, узми из тог зборника какву молитву, моли се да ти бог то из главе узме што си наумила, а од сватова неће бити ништа; сад сам све покварио.

Јуца баци жалостан поглед на брата, дигне руке, очи укочене, почне се нијати, и сруши се. Пала је у несвест.

Брат виче за помоћ, сви се скупе, поливају је, под нос јој дају ароматичне ствари; дигну је, метну је у кревет. Дошла је к себи, али из кревета више не може. Јуца једнако болује у кревету. Шамики не дају више у кућу: не да се срде, већ његова присутност узбуди већма њена чувства. Доктор каже да нема ништа од Јуце. После шест недеља била је већ тако болесна да једва говори.

Сви су око ње, и сам доктор; дуго неће трајати. Већ је пред ноћ. Сви плачу. Она гледа укочено на брата. Брат приђе к њој, почне јој марамом зрак редити, да јој је лакше дисати.

— Кад умрем, обуците ме у венчане хаљине.

Једва је разумео шта говори. Опет гледа на брата.

— Убили сте ме. — Стресе се и душу испусти.

Бадава јој сад воштана свећа у руци.

Тако пропаде та дивна девојка, а нису јој допустили један дан задовољства.

А Шамика се опет није оженио.

Бадава, Шамика је „галантом”.