Вечити младожења/XX

Јаков Игњатовић

Вечити младожења

XX

◄   XIX

XXVI

XXI   ►

Прошло је пет година. Шамика још није ожењен. Господара Софру једва човек може познати. Погурављен, осушен старац. Каква разлика између некадашњег и садашњег господара Софре! То није више тај јаки Софра, који је са три ударца три лопова убио! Већ је далеко преко седамдесет година. Леп век, али тај јак састав погуравио се под великим ударима. И сад га још једе невоља. Два сина, две дубоке раке. Већ је изгубио наду да ће се икад Шамика оженити и да ће од њега унучад дочекати. Падне му напамет: с муком стечено његово имање у чије ће руке доћи? Стресе се кад се помисли.

Образ му је сав збрчкан, на челу дубоке боре, руке суве, кожа на њима сува, нема више влаге, светли се што је окорела. Но ипак изглед лица му је паметан. Што ближе смрти, све је паметнији. Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек филозофско лице добије. Пред смрт човек један другом највећма наличи. А Шамика? Ни Шамика није више негдашњи Шамика.

Већ је прешао грчко мајоренство, већ је преко тридесет и пет година. Оћелавио је, па се чини још старијим. Истина, лепа глава, лепо чело још, али до пола ћелав . . . па већ и беле косе виде се, прогрушане. Већ је мраз лист опрљио. Не хити му се више женити. Каже још да хоће, али сам не зна кад ће и како ће.

Код господара Софре шегрти се мењају у дућану; он већ слабо брине за дућан, држи га за живота свога још само части и спомена ради. Већ није ни пун као некада. Пера тера своје. Никад не може да изведе свој план. Живад и коњи му увек цркавају, а оно што остане, дође за дуг егзекуција, па све однесе. Сад Пера нема ништа. Откуд ће живети? Већ више пута је обијао чекмеџе и на очиглед шегрта новце однесе. Чека једно предвече господар Софра у дућану, вреба хоће ли доћи Пера, јер му прети, ако му не пошље новаца, да ће му доћи у госте. Пред вече кишовито време, хладан ветар на Дунаву, ни пред дућаном нема никог. Шета се по дућану, кад ето Пере са још два лађарска коњушара. Из очију им добро не гледа. Пера уђе са коњушарима. Баци преки поглед на оца, глади велике бркове, на нешто се спрема. Ту је шегрт, баци преки поглед и на њега.

— Добро вече!

Отац се не одазва.

— Докле ћу ја бећар бити покрај вас?

Отац ћути, прекрстио на леђима руке, па се шета.

— Дакле, ја увек бећар, а Шамика господин?

Отац ћути.

— Дајте ми новаца!

Отац ћути. Сад Пера иде за тезгу и отвори чекмеџе. У чекмеџету само неколико крајцара. Баци фијоку о земљу љутито. Сад приђе оцу, стане пред њега и мери га. Извади из џепа штрангу.

— Видите л’ ову штрангу?

Отац ћути не миче се. Пера се разљути.

— Та што ћу ја ту с тобом млого, дижите га!

Приправни бећари шчепају старца, дигну га и понесу к дувару где је ударен био велики клин, на ком је пре сланина висила, па завежу му штрангом врати обесе га о клин. Отац се отима, виче: „Лопови, ватра!” Шегрт истрча на стражња врата, па у горњи кат, да зове Шамику.

— Старог господара доле вешају, помагајте!

Шамика узме брзо напуњени пиштољ, па трчи доле. Донде је Пера старцу по џеповима тражио од касе кључ. Отац виче, копрца се.

На срећу, дође Шамика са напереним пиштољем, што бећари виде и побегну, а оца Шамика и шегрт ослободе. Однесу га горе у собу и дворе га, док је мало себи дошао. Сваки час тек уздахне, па виче: „Јао, несрећан отац ја!” Сутрадан дође сасвим к себи. Шамика је код њега.

— Отац, ја морам тог лопова суду предати.

— Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја? Дај ми промишљења.

— Та, лопов, убиће вас једаред!

— Већ сам и онако убијен. Дај ми мира!

Оде Чамчи. Још нико ништа не зна о тој ствари. Шегрту је заповедио да се не усуди коме год о томе говорити. Чамчу зове на страну.

— Чамчо, имам ти нешто казати, врло важно.

— Је ли тајна? Јер ако је тајна, то ми немој говорити, јер ће још данас цела варош знати.

— Али једаред можеш у твом животу мене ради тајну сачувати.

— Тебе ради хоћу, и то сад први пут у мом животу.

— Синоћ ме хтео Пера обесити; већ сам висио.

— Како то?

Све му исприповеда.

— Шамика хоће да га преда суду.

— Нипошто.

— Зашто?

— Теби већа срамота.

— Тако и ја мислим. Но, лопов ће ме још убити. Шта да радим?

— Остави до врага дућан.

— Никада до смрти.

— А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове.

— Право кажеш, тога ћу се држати.

— Ето баш је без службе Марко Ћебетаров; тај ће одма’ доћи, сад је без службе.

— Пошљи га одма’ к мени.

Господар Софра оде, и овог сата дође Марко Ћебетар, погоди се и ступи одмах у службу.

Тај жалостан случај господар Софра исприповедао је још и Кречару, и нико га није већма него он жалио.

🙝 🙟

Шамики опет дође воља своје галантерије проводити. Све празно време проводи међу дамама, без обзира на године. То је жалосно код момака да кад су млади не мисле да ће икад оматорити; кад оматоре, још се држе за младе. Сад Шамика, кад седи међу младим девојчицама, изгледа као међу љубичицама засађени рен.

🙝 🙟

Била је једна фрајла од првих кућа, Јуца Соколовића, изредне лепоте. Држали су је за најлепшу. Када је Шамика којекуд женидбе ради блудео, била је још дете. Кад дорасла, пала је у очи једном младом лаћману, варошком сину, и хтела за њега поћи. Отац не да. Лаћман хоће да се свуче ради фрајле Јуце, али отац неће за то да зна; а за лаћмана не даде је, да којекуд по свету лута. Тако каже њен отац. Фрајла Јуца — жива или мртва, или њега — или никог. Била је одважна. Кад није ништа помогло, фрајла Јуца натегне флашу с витриолом и отрује се. Но, на срећу, покрај брзе помоћи излечи се, али не сасвим; увек јој је нешто после тога фалило. Када се мало опорављала, Шамика дође к њој. Родитељи су дозвољавали па се с њиме занимала музиком коју је јако волела. Пролазили су месеци, он једнако тамо долази, из чистог, невиног наклона, да девојци болест с тим олакша. Лаћман се ожени; опет Јуци задата нова рана. Шамика је теши, доноси јој букете, књиге, посла стиде, све што му на ум падне и што она зажели. Чује то отац, и мило му је. Мисли, кад сасвим оздрави девојка, да ће је Шамика узети. Кућа честита. Шамики, пак, тако што још на памет не пада. Чамча слави крсно име светог Стевана. Даје за своје пријатеље велику вечеру. Позвати су и господар Софра и Кречар. Господар Софра не може Чамчи позив одбити. Ту су и они. Повукли се у ћошак њих два старца. Приспе вечера, банда свира. Па онда после вечере млађи играју у сали, у другој соби картају се, а господар Софра и Кречар повуку се у трећу собу, да не чују ларму; није им до тога. Чамча им зна нарав, ништа не говори, већ донесе им у собу сваке ђаконије. Њих двојица сами у соби. Почну се разговарати:

— Мој Јово, шта сам дочекао, да морам умрети, а кога после себе остављам? Шамика је добар, лудо добар, ал’ се не жени; досад се још није оженио. Пера је лопов. Благо теби. Ти имаш једног сила, ал’ честитог; тај не иде никуд, само гледа своју кућу.

— Море, има и шесторо деце!

— Да је рђав, млого би му било и једно.

— Па шта ти је тешко?

— Жао ми је моје муке.

— Па на млађима свет остаје.

— Теби је лако рећи: „И ниње одпуштајеши раба твојега”, ал шта ћу ја?

— Та и Шамика није тако оматорио да се не може женити. Колико година био си ти стар кад си се по други пут женио?

— То је друга ствар. Шамика неће никада.

Изрече, а држи у руци чашу вина. Скупи лице, очи сузе.

— Није још данас.

— Мани се, нема ништа од тога, Шамика се неће нигда оженити. — Суза му кану.

— Сад је свет такав. Остави се; како је тако је. Ми бар, нас двојица, трудили смо се да оставимо после нас нешто.

— Ти имаш коме, ал’ коме ћу ја? У несрећни час што сам Шамику за фишкала начинио, а о оном бећару ни разговора.

— Мани се сад тог разговора. Данас је свети Стеван, богзна хоћемо ли идућег дочекати. Зато будимо поштено весели; ми смо већ старци, гроб је близу.

— Већ у гроб волео би’ бити.

— Мани се још гроба. Знаш, Софро, ми смо већ од детињства пријатељи.

— Јесмо, и остаћемо до гроба.

— Били смо увек верни другови.

— Тако је.

— Један другом смо потпомагали.

— Тако је.

— Нисмо се никад увредили.

— Тако је.

Господар Софра брише сузе.

— Па опет, мој Софро, било је како је било, али и ми смо већ остарели. После нас шта ће бити, то бог свети зна; и није већ дуго време, и ми ћемо морати на други свет, скоро, скоро.

Обадвојица замишљени, ништа не говоре, куцају се и пију. Старцима је вино мало у мозак ушло.

— Па видиш, Софро, право каже Чамча: данас јесмо, сутра нисмо. Кад умремо, свему је крај.

— Није ми жао умрети, Јово, не бојим се смрти.

— Ни ја, — рече одрешито Кречар.

— Ал’ жао ми је мога труда, и не само што сам изредио, нег’ и оног што сам тек изредити могао. — И суза му кану.

— И мени је жао, а знаш кога?

— Кога?

— Мене и тебе.

— И мени је то жао, — дубоко уздахну Софра.

— Видиш, Софро, ми овде сад седимо; тамо у сали музика свира; онде је нов, млад живот, а ми смо трули пањеви.

— Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити.

— Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани.

Кречар дигне чашу и куца се. Господар Софра куца се и испије, па одједаред почне горко плакати.

— Мој Јово, — говори кроз плач — највећма ми је жао што, кад умрем, нећемо више заједно бити; то ми је највећма жао што се морамо једаред раставити. — Плаче, јеца.

Кречару се на жалост да, па и он плаче.

— Дед, Софро, да се куцнемо; може бити да је којем последњи пут на Чамчином крсном имену.

— Морамо се једаред раставити.

Једнако плачу. На то уђе Чамча и види да плачу.

— Шта је то? Ви плачете покрај вина! Ваљда вино није добро?

Они још плачу, јецају.

— Та који вам је враг?

— Е, мој Чамчо, ми плачемо, и знамо зашто. Сад овде још пијемо, ал’ једаред морамо се раставити, морамо умрети, — одговара кроз плач Кречар.

— Ви сте баш луди! Та и ја сам већ, фала богу, седамдесет, и ја нећу навек живети, ал’ док живим, хоћу да сам весео. Та немојте лудовати.

Обојица мало тргну се.

— Сад ћу донети руски теј, тај ће вас разгалити.

Чамча оде по теј. И Чамча је стар, али нема те бóље као господар Софра. Док су два старца јадиковала, музика је свирала у сали; што старцима фали, допуниће омладина. Чамча донесе руски теј и за њих и за себе. Пију и разгале се.

— Дакле, вами је жао што се једаред раставити морате? Та и богосин Исус се раставио једаред од оца, па је сишао на земљу, а шта ће вама фалити ако од доле горе пођете. Та и ја сам стар, и ја нећу дуго. Метнимо руку на срце да никог преварили нисмо, па је души пасош готов. А мислим да смо сва тројица више добра нег’ зла чинили.

Сад се старци мало утеше. Чамча је био у духу непоколебљив. Прође свечарство, сви се разиђу. Било је већ око дванаест сати. Напољу цича зима. Када се сутрадан господар Софра пробудио, осећа неку бољу у прсима. Нешто га боде у десној џигерици и у плећи. Ухвати га језа, па мала грозница; мора лећи. Опасна ствар, јер за старце грозница је готова смрт. Господар Софра лежи у кревету, грозница мало јача, тужи се на жеђ, сврби га гркљан. Мало заспи, почне фантазирати. Види то Шамика, и зове доктора. Доктор дође, пипа му пулс, одмах каже да је запаљење плућа, и то опасно. Фантазира, па опет к себи дође. Кад себи дође, Шамики каже да зове натароша и још четири сведока, хоће да пише тестаменат. Шамика оде сам у магистрат и позове сведоке. Док су ови дошли, господар Софра даде се у парадну собу однети, у кревет. Дођу сведоци.

— Пишите тестаменат. Предајем богу душу. Шамики остављам све моје „движимо и недвижимо имјеније”, а Шамика одавде да изда сваком слуги и слушкиљи по сто форинти, Марку Ћебетаровом осим платна све ситне ствари у дућану, нек’ се помогне. На цркву пет стотина. Пери малу кућу и хиљаду форинти.

Натарош пише. Све је готово. Софру подигну из кревета, подметну под тестаменат један стари протокол, и господар Софра дрхтајућом руком потпише име. Господа се удаље. Господар Софра зове свећеника.

— Дозовите ми попа да се причестим.

Малочас дође свећеник и причести га. Господар Софра заспи, фантазира. Баш је девети дан. Опет дође мало к себи. Шамика, Марко Ћебетаров, шегрт и слушкиња су код њега. Господар Софра поглед баца на контрафу покојне госпође Соке, па онда управи очи на лик светог Николе, стресе се и уздахне. Марко Ћебетаров брзо му склопи у руку горећу воштану свећу. Господар Софра још једаред стресе се и изда’не. Нема више господара Софре, мртав је. Док је покојни Софра издисао, Пера пред кућом хода горе доле, гледа на први кат, чека кад ће пући глас да је отац издан’уо. Као год врана кад осећа мирис какве стрвине. Лепо га укопају, метну га у гроб с десне стране покрај покојне госпође Соке. Сад су заједно. Софра, Сока, Пелагија, Катица. Сви су жалили Софру, али највећма Кречар. Кречар иде Чамчи да се истужи, а сузе му низ образ роне.

— Мој Чамчо, тешко мени, оде ми најбољи друг!

— Па једаред морамо умрети. Он је доживео лепу старост, седамдесет и осам. Шта ћеш више? Ја сам седамдесет и једна, па ми је доста да достигнем Софру. Сад ћеш ти скоро за Софром, а ја за тобом.

— Ал’ тек је опет човеку тешко, — брише Кречар сузе.

— Тешко, кад мора бити. Па кад човек једаред остари, треба да путује. Какав му је то живот? Знаш шта то значи: — имам десет деце, дваест момака, тридесет јунака, четрдесет људи, педесет оваца, шесет шкопаца, седамдесет пурана, осамдесет јаја? То је: — од десет година дете; од дваест година момак; од триест година јунак, најјачи; од четрдесет човек, најпаметнији; од педесет просед; од шесет бео као шкопац; од седамдесет ћуркаст као пуран; од осамдесет мућак, — губи памет. Па мени није ни жао. Живио сам како сам хтео, и не кајем се како сам живио, ма шта говорио. И после сто година опомињаће се Чамче. Казаће: Сад да нам је ту Чамча!

— Фала богу, нисам ни ја никог преварио, ваљда ће се и мене ко опоменути.

— Саро, донеси вина, оног доброг.

Госпођа Сара донесе и наспе.

— Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре. Ваљда ће се ко и нас тако сетити!

Пију.

— Бог да му душу прости!