Večiti mladoženja/XXI
Posle smrti gospodara Sofre nastupi Šamika nasledstvo kao univerzalni naslednik. Malu kuću ustupi Peri i isplati mu hiljadu forinti, kao Legat. Pera primi hiljadu forinti, ali nije s tim zadovoljan, ište polovinu. Šamika ne odgovara. Poruči jednom zidaru i jednom građaru da dođu k njemu s alatom. Oni dođu. Pera ih dovede do velike kuće kod Dunava, meri kuću, označi im tačku, kaže im da će sto forinti dati da kuću na pole seku, ako mogu da pretesterišu. Majstori su u čudu, setili se šta je, najpre ne usuđuju se, ali Pera im sklopi u šake sto forinti i hrabri ih da na njegovu odgovornost to čine. Majstori počeše kuću rušiti. Čuje to Šamika, dozove pandure, pa pozatvara Peru i majstore.
Podigla je sestra Lenka parnicu protiv Šamike, no bez uspeha.
Otac frajla-Juce, Sokolović, razboli se naglo i umre. Juca ne može nikako da ozdravi. Mati udovica ima više dece, ali Juca joj zenica u oku. Doktor kaže da Juca neće dugo živeti. Od trupa strada; to se ne da zakrpiti. Dakle, od udadbe nema ništa.
Juca, doduše, ne leži, uvek je na nogama, ali jednako vene; izgleda kao sen, i opet je lepa, a pamet izredna. Svi joj po volji čine. Šamika jednako onamo odlazi, teši je, zanima je. Tako godinu dana traje. Juca sve slabija. Šamika je uzeo jako k srcu njenu nevolju, većma mu je bilo žao nego ikome. Juca, opet, divi se velikodušju Šamike, kad ima toliko strpljenja kod bolesne devojke. Misli se: kako bi jedna devojka pokraj takvog čoveka srećna bila! Izrodi se među njima nežno prijateljstvo. Svet zna da je Šamika uvek kod Juce, pa se čudi kako mu nije dosadno kod nje.
Jedared Šamika sam sa Jucom razgovara.
— Gospodine Kiriću, žao mi je što toliko truda polažete. I da vam nije dosadno sa mnom?
— Ja sam najradije kod vas.
— Kod bolesne ženske?
— Ništa zato, ja poštujem i ono što je bilo, a ne samo što jeste. Vaša pamet je ista, a vaša pređašnja slika nezaboravljena, a sadašnja me na istu opominje.
Njemu se Juca dopada što je negda bila zdrava i lepa. Pravi „galantom”!
— Ja vas sažaljujem, gospodin-Kiriću!
— Zašto?
— Što vas usrećiti ne mogu. Kamo sreće da sam vas mesto laćmana izbliže poznavala!
— Već sam omatorio.
— Ništa zato, ženite se.
— Koga da uzmem?
— Birajte koja vam se dopada.
— Nije to laka stvar.
— Ne treba je držati za tešku, pa onda lako ide. Vidite, ja ću vam nešto kazati, ali to držim da će tajna ostati.
— Zar se o tom sumnjate?
— Bože sačuvaj, ta ja znam da su vaša usta zatvorena kutija, — nasmeši se. Oči lepe, kao žižak svetle. Kakvo neopisano smešenje, kakva svetlost očiju! Ironija za život!
— O tom možete uvereni biti.
Sad nastavi. Lice ozbiljno, kanda veliki ispit polaže.
— Vidite, ja sam bolesna, jako bolesna, i opet bi’ se udala. Laćman se oženio brzo, srce mu na lako uzelo moj život. Mlada sam još, moram umreti, a bila sam rada srećna biti i dobrotom koga usrećiti, — duboko uzdahne, oči pune suza.
I Šamikine oči suzne. Produži.
— Kad umrem, nema koji će moje srce u spomenu držati. Ovako bolesna bi’ se udala, pa bi’ lakše umrla u toj misli da me ko iskreno žali.
Šamika zamišljen.
— Pa biste se udali, frajla-Juco?
— Bi’.
— Bi l’ pošli za mene?
— Pošla bi’. Vi ste mi bili verniji, iskreniji drug neg’ sve drugarice. Otkako sam bolesna, sve vreme vaše meni ste žrtvovali.
— Ja vam dajem ruku.
Pruži joj ruku. Juca primi ruku.
— Šta će mati o tome reći?
— Nad ovo malo života ja sam gospodar.
— Mogu vas od matere zaprositi?
— Možete.
— Ako bude protivna?
— Dužnost je zapitati je, drugo je naša stvar.
Ugovor je gotov.
— Vidite, Juco, i ja sam nesrećan. Prvo u porodici, kao što je svetu poznato. A u izboru nisam bio srećan, nisam se mogao oženiti. Nek’ bude.
— Ma tri dana takvog prijatelja ime nosila, lakša će mi biti smrt.
Ugovor je sklopljen. Sutradan, po dogovoru, Šamika ide da prosi Jucu. Ide upravo u sobu gospođe Sokolovićke. Lupne, uđe. Gospođa je sama.
— Dobar dan, milostiva, činim podvorenje.
— Drago mi je; jeste l’ bili već kod Juce?
— Nisam, upravo k vama dolazim, u važnom poslu.
— Šta to može biti? — zapita višim tonom.
— Frajla Juca je jako bolesna, jel’te?
— Nažalost.
— Nema izgleda na bolje?
— Doktor tako kaže.
— Pa tako da umre neudata?
— Šta ćemo?
— Uvereni ste da sam frajla-Juce prijatelj?
— Najbolji, sama Juca priznaje; kaže da bi bez vas već odavno umrla.
— Ja se žrtvujem za nju.
— Vidim, i zahvaljujem vam.
— Al’ ja hoću za Jucu da više žrtvujem.
— Kako?
— Došao sam da od vas prosim ruku Jucinu.
— Kakvu ruku?! — reče ubezeknuta Sokolovićka.
— Ruku vaše Juce, da se za mene uda.
Sokolovićka gleda ukočeno Šamiku, misli da je poludeo.
— Šta vi, gospodine, govorite? Da uzmete Jucu?
— Jest, da uzmem Jucu.
— A ne vidite da je Juca pola u grobu?
— Moje je srce njen grob.
— Boga mi, ja vas ne razumem.
— Ja vas razumem. Mislite, tako bolesna devojka ne može se udati.
— Da to Juci kažem, mislila bi da sam poludila.
— Ja sam već sa Jucom svršio.
— Nije moguće?
— Pitajte. I sad ću se oprostiti, da vam vremena na to dam. Klanjam se, zbogom!
Šamika ode, a gospođa Sokolovićka kao gromom udarena, ne zna šta da misli.
Razbere se, ide k Juci.
— Juco je l’ tu bio danas Kirić?
— Još nije bio, čekam ga.
— Kod mene je bio. Meni se čini da taj čovek nije pri sebi, da je poludio.
— Zašto?
— Znaš zašto je bio kod mene?
— Zašto?
— Prosi te, hoće da te uzme, a ti bolesna. Nije l’ to lud čovek?
— Nije lud.
— Dakle, ti znaš da te prosi?
— Znam, već me isprosio, dala sam mu ruku, samo je tebi išao da daš blagoslov.
Sokolovićka oštrim okom gleda na kćer, drži da je i ona poludela.
— A znaš li ti da si bolesna?
— Znam, i skoro ću umreti.
— Pa kakva je to udaja?
— Zar niste nikad čuli da se koja udala, pa je posle tri meseca umrla.
— Al’ su zdrave bile kad su se udale.
— I moja je duša zdrava; više je duša neg’ telo. Ja ću se udati za njega, ma treći dan umrla.
— Ta je l’ moguće?
— Kad njemu nije protivno, što vami smeta?
— Sad ću te ostaviti, jer vidim da si uzrujana; posle ćemo se o tome razgovarati.
Mati ode. Sastane se sa sinom i sve mu ispriča. Sin kaže: „Juca je poludela”. Drži familijaran savet. Niko ne odobrava udadbu. Brat ode Juci u sobu i javi joj da oni na tu udadbu ne pristaju. Badava sva njegova slatkorečivost. Juca ne odgovara, ćuti.
Svi se čude toj prosidbi. Svaka tajna dođe na videlo. Već zuca po varoši da Šamika Kirić uzima Jucu Sokolovića. Kad o tom govore, jedno na drugo gleda, niko ne veruje. Kako bi se tako bolesna devojka mogla udati? Šamiki se takođe čude; kao mlad, zdrave devojke nije uzeo, a sad bolesnu. Niko ne veruje. Čude se, pitaju se. Kako bi Šamika na tu misao došao, kako bolesna Juca?! Pa opet nije čudo. „Utopljenik se hvata za slamku”. Ta slamka je Juca Šamiki. Ako život nije sto godina, ne mora biti ni deset, može biti i jedan dan. Jucina duša hoće jedan dan da po volji živi. Ta Šamika je dvorio za vreme bolesti Jucu bolje nego njen rod. Iz Talijanske donašao joj smokve, narandže i limunove. Ti limuni su ruzmarinskog krina, ali ti Jucu pozivaju u dvostruke svatove — u život i smrt. A Šamiki i jedan dan takve radosti utišava svu dosadašnju bólju.
Dođe Juci. Juca digne se sa stolice; njena veličanstvena visina, suva, tanka, suv obraz, obučena lepo, kroči pred Šamiku majestetično.
— Dobro došli!
Šamika je doneo lep buket, pa joj na prsi zadeva. Juca gleda dole na buket. Oh, kakav je to pogled! Lepa još usta smeše se, a oči zapaljene, kanda joj dušu gore. Juca uzdahnu, pruža Šamiki ruku.
— Ja sam bio kod matere.
— Znam.
— Ona ne dopušta.
— I to znam.
— Pa šta ćemo raditi?
— Ko je od moje duše gospodar osim boga?
— Ja sam gotova.
— I ja sam gotov.
— Al’ kako ćemo s materom?
— Ona se neće prelomiti, ni brat.
— Pa mi sami ne možemo?
Šamika gleda u oči, čudi se odvažnoj devojci.
— Juco, — dopusti mi da ti tako kažem — Juco, kad si tako odvažna, ja ću s tobom i u vatru i u vodu. Je li ne dopuštaju?
— Ne.
— Hoćemo li još koga pitati?
— Ne. Pitali smo koga smo trebali.
— Hoćemo se u tajnosti venčati?
— Ja sam gotova.
— I ja sam gotov.
Sad se dogovore i slože se u roku. Šamika će sve pripraviti. Još jedared će pokušati sreću kod matere. Mati ga odbije. Sad Šamika pripreme čini. Imao je na svoju ruku jednu babu, koja je u Sokolovića kući bila dobro primljena preko nje je Juca sve doznala šta Šamika radi. Šamika je otišao u Peštu, kupio materiju za venčane haljine, lep beli atlas, pa onda venac. Pa je od Juce iziskao od njene vrane kose i načiniti dao prsten, a na njemu na zlatu izrezati pismena „Š. K.” „J. K.” — Šamika Kirić, Juca Kirić. Kad su haljine bile gotove, uzeo je od krojača sva parčeta od njenih haljina. Cipele, rukavice, sve je pripravio, i još jedan lep zlatan đerdan. Sve donese i pošlje.
Šamika više u kuću Sokolovića ne ide, brat Jucin mu zabranio. Zabranio je i doktor, koji ne može dosta da se načudi nameri Šamike. Dogovore se o danu venčanja. Ne samo dan, nego i sat. Svećenik dever, sve je već u redu. Sutradan, u pet sati ujutru; Šamika doći će pa će je odvesti. Juca je rano legla i rano je ustala.
Već u tri sata ujutru probudila se i počne se oblačiti. Pred ogledalom češlja lepu vranu kosu, gleda se, vidi svoje uvenulo lice, ruke suve kao pero. I opet se sama obukla.
Već je sasvim obučena, samo još venac meće na glavu i pred ogledalom udešava. Kada je već i venac namestila, stoji još pred ogledalom, prekrstila ruke, pa se gleda. Suza joj kanu na obraz. Polumrtva, a divno izgleda. Da joj daš buktinju u ruku — nadgrobni genije. Gleda na sat, broji trenutke. Već je tri četvrti na pet. Sad će doći Šamika. Čeka, svaki minut godina. Udara pet sati. Kako otkucne, a neko kapiju otvara.
Ona misli da je njena verna baba, kojoj je ključ predala. Nije, to je njen brat.
Brat kad vidi da nema ključa u bravi, ode u sobu i skoči kroz pendžer. U taj isti mah došla baba da otvori kapiju i Jucu da poveze. Kad vidi brata, nazove dobro jutro. Brat je i ne gleda, već brzo dalje ide. Bratu je neko tajnu izdao. Brat se susretne sa Šamikom. Šamika je već noću došao sa dva fijakera, s kojima, kako dobije Jucu, iz varoši polazi. Jedan fijaker stoji u Šamikinoj avliji spreman, a na drugom ide Šamika po Jucu. Šamika je u paradnoj haljini, sa sabljom. Danas je za njega u životu svečan dan. Susrete se s bratom.
— Stanite malo s fijakerom, gospodine Kiriću.
Šamika stane.
Brat, i ne pitajući, otvori vratanca i sedne do Šamike u fijaker.
— Gospodine Šamika, sve znam. Od toga neće biti ništa. Kako biste vi uzimali mrtvu devojku? Vi ste dobar gospodin, ja vas poštujem, pa i moja mati; i da vam o tome dokaz damo, evo ponuđavamo mlađu sestru, ako imate volju, al’ od ovog nema ništa. Fijaker možete okrenuti. Zbogom!
Brat iskoči iz fijakera i ode kući. Šamika ubezeknut, zbunjen, nije mu na ino, već mora se vratiti. Od ženidbe nema ništa. Sam je kriv; nije znao stvar dovoljno u tajnosti držati. Neko je stvar izdao, ali ne može da pogodi.
Juca, kad je čula vrata otvarati, držala je u ruci zbornik i molila se bogu. Zatvori zbornik, ali eto na vratima mesto Šamike, brat. Brat je gleda kako je obučena, ježi mu se koža. Juca mu izgleda kao s neba kakav duh u ženskom obliku. Jedva može da poslovi.
— Mila Juco, uzmi iz tog zbornika kakvu molitvu, moli se da ti bog to iz glave uzme što si naumila, a od svatova neće biti ništa; sad sam sve pokvario.
Juca baci žalostan pogled na brata, digne ruke, oči ukočene, počne se nijati, i sruši se. Pala je u nesvest.
Brat viče za pomoć, svi se skupe, polivaju je, pod nos joj daju aromatične stvari; dignu je, metnu je u krevet. Došla je k sebi, ali iz kreveta više ne može. Juca jednako boluje u krevetu. Šamiki ne daju više u kuću: ne da se srde, već njegova prisutnost uzbudi većma njena čuvstva. Doktor kaže da nema ništa od Juce. Posle šest nedelja bila je već tako bolesna da jedva govori.
Svi su oko nje, i sam doktor; dugo neće trajati. Već je pred noć. Svi plaču. Ona gleda ukočeno na brata. Brat priđe k njoj, počne joj maramom zrak rediti, da joj je lakše disati.
— Kad umrem, obucite me u venčane haljine.
Jedva je razumeo šta govori. Opet gleda na brata.
— Ubili ste me. — Strese se i dušu ispusti.
Badava joj sad voštana sveća u ruci.
Tako propade ta divna devojka, a nisu joj dopustili jedan dan zadovoljstva.
A Šamika se opet nije oženio.
Badava, Šamika je „galantom”.