Вечити младожења/XVII
Шамика иде Чамчи у кавану.
Уђе у кавану. Већ је после ручка.
— На здравље, господин фишкал! — поздрави га Чамча, и с поштовањем позлаћену капицу скине.
— Једну каву, црну.
Чамча му донесе каву.
— Седите малко. Хоћете ли дати још који бал?
— Још два.
— Ноблбал?
— Не, прво пургербал.
— А зашто не ноблбал?
— Већ је био један нобл, сад иде пургербал. Знате зашто? Од ноблбала немам никакве хасне. Ту се слабо пије, а од лемонаде, пунша и посластице нема хасне, него од пургербала. И на првом сам штетовао; млого сам приправио, па није прошло.
— А од пургербала имате више хасне?
— Тај пуни џеп. Кад се пургери рашћепуре ти троше; онда је мој џеп пун; па нису избирачи. Лане сам једног лиса за паприкаш скувао, и то су појели. Наравно, знам коме ћу и кад дати.
Шамика се смеје.
— Ал’ тек мени нећете лиса дати?
— Биће зецова и прасица.
— Па хоће л’ бити весело?
— Веселије нег’ на ноблбалу.
— Како то?
— До поноћи прави бал, а од поноћи до једног сата маскенбал.
— То мора лепо бити.
— Видећете; боље ћете се провести нег’ на првом, и то маска само као што кажем до једног сата, после опет прави бал.
— То сам баш љубопитан видети.
— А банда та иста, наша банда.
Чамчу зову гости, ишту карте. Сад већ Шамика све зна. Попије, плати и удали се.
— Доћи ћу, — излазећи рече.
Који дан, Чамча разашиље билете за пургерски бал. Шамика купи шест билета. Четврти дан је пургербал. Шамика седне на саонице, понесе билете па управо одвезе се у Ш. Фрајла-Лујзи од радости срце игра.
— Ја сам тако слободан опет моје подворење учинити. До три дана је опет бал. — Извади билете и преда.
— Какав ће то бити бал?
— Пургербал. Биће та иста музика што и пре, само што ће још више пургера, занатлија, бити. А од поноћи до једног сата маскенбал, после опет игранка.
— То не мора рђаво бити. Хоћете ли и ви у маске ићи, Herr von Kirić?
— Но то ми још не пада на ум; ми ћемо гледати, па смејати се.
Шамика се већ могао поверљиво са фрајлом Лујзом разговарати, па зато је употребио тако слободан, отворен израз, и фрајла му то не замера; колико искреније, толико боље.
— Само ћу вас још и то молити да што простије се обучете, да не кажу: „Гле, какав је то луксус!” И ја нећу обући фрак, нег’ друго што, ал’ зато ћемо се добро провести.
На то уђе госпођа Матилда, поздрави се; и њој то исто говори. Радују се. Фрајла Лујза не би бранила ма да опет код „Белог коња”, само да са Шамиком игра. Пред ручак дође и стари и млади Полачек. Шамика се претстави и, после обичног поздрава, каже му зашто је дошао и билете уручи. Уједно и њему изређа какав ће то бал бити, што Полачекови угодно приме, као и то да буду његови гости.
Већ је и ручак готов. Поручају. Шамика се још мало забави, па се препоручи и кући врати. Полачекови ће доћи на бал. Стари Полачек вели да му је угодније „пургербал” него ли „ноблбал”.
Ту је и дан бала. Шамика се не приправља; може ићи онако као што је сад обучен. Пред вече Шамика ишчекује, кад ето на двоје саонице Полачекови у авлију. Слуга понесе пртљаг, а Шамика их прати у парадну собу. Пресвуку се. Шамика изјављује им радост што су дошли па позива сестру Катицу да је претстави. Дође Катица. Сва у црнини; оно лепо бело лице у противности са црном хаљином још лепшим се показује. Претставе се и поздраве. Катица је била васпитана девојка, смиреног, али елегантног понашања. Виде пред собом већ старију девојку, али још чудо лепу. Госпођа Матилда не може да се уздржи, пита је за ким носи црнину.
— Извините ме, бóља ми не допушта исказати; мој брат ће вам све испричати.
А Катици се Лујза допадне, то невино, умиљато лице. Седну и неко време занимају се, па онда Катица се извини да се мора удалити, а зазвони за служавку, која ће их послужити. Покрај наклона удали се.
Сад се све спрема; мушкарци седну на кратку вечеру, а женске се облаче. Господар Софра и Полачекови лепо су се поздравили. После кратке вечере, сви се спреме. Полачекови су тако исто обучени као и код „Белог коња”, а Шамика навукао је црне панталоне, црн кратак „герок” од фине кадифе, рукавице што је већ три дана носио. Ништа необично, као год у сваки дан што се носи. Само се за једно побринуо. Онај исти дан дао је из Пеште донети два лепа букета од свежег цвећа, један за фрајла-Лујзу, други за госпођу Матилду. Катица неће ићи на бал. Већ осам година како не иде. Шамика им је успут на кратко споменуо зашто је у црнини. Обе је сажаљевају.
На саоницама дођу на бал. Овде већ све игра увелико. Пургербал је. Ту је већина честитих мајстора, малих трговаца, неколико „фишкала” и „фишкалица”, и нешто од суда, — помешано друштво. Има их неколико у фраку, неколико у атилама, а остало у кратким и дугачким капутима; то код мушких. Женске, матере и кћери, у доста скромном оделу, све лак еспап. Само код гдекоје трговкиње понешто ђердана. И ту има „квадропа” — garde de robe. Шамика код својих дама све то у ред стави, па унутра, да види тај „пургерски бал”. Кад су ушли све на њих гледа. Шамика прегледа публику, па како се гошће на столицама стáне, он одмах узме Лујзу, па игра. Баш су валцер свирали. Шамика, као обично, елегантно игра. После, опет, игра са госпођом Матилдом. Млађи Полачек, јак касапин, игра као бесан.
Донде, пак, господар Софра и старији Полачек отишли су у „екстра”-собу, па играју „маријаша”. Полачек би играо на веће што, али господар Софра неће.
Даме, фрајле, завидљиве погледе бацају на Лујзу, а на Шамику сажаљиве. Тек што им очи не говоре: шта тражиш по туђим странама, зар ми нисмо достојне?
Но, ко је још овде? Један сув, висок човек, лепих образа, сувоњав, бркови марцијални, у шпенцеру са сребрним пуцетима, чизме с мамузама, игра као бесан са једном добром играчицом. Кад год Шамика почне играти, а он с том играчицом јури за њим, хоће на пету да му стане. Не зна се који је бољи играч од њих двојице. То је Пера Кирић, брат Шамикин. Шамика, како се само може, уклања му се. Пера на њега мрко гледа; кад га гледа, глади јуначке бркове.
У средини сале стоје играчи, те мере играчице. Свакојаки: у капуту и фраку, у чизмама и ципелама. Гдекоји играч узме на очи какову, пође корак два, па опет натраг; не усуђује се, слаб је играч. Други опет, готово трчи да ангажује. То је један трговачки калфа. Али једним скоком преварио га је један касапски калфа, па му играчицу преотео. Ту је и Нестор Профит, са госпођом. Угледна госпођа, и добра играчица. Он ће најпре са својом госпођом пробе ради, јер је рђав играч. Започне. Игра се валцер. Заклати се. Она лепо цифра, али мора га вући; сад насрће на њу, сад се од ње откида, сад гурне друге играче, сад удари у центрум. На играче стаје, на све стране трља, гура; гурају се; игра као на билијару и одбија се као манданелу — мантинели, — па тако отскаче.
Тако се игра до поноћи. Напослетку играју коло. Сад на одмор. Вечерају. Ту је на скупу породица Полачекова, ту је господар Софра са Шамиком. У челу стари Полачек, као гост, а до њега господар Софра, па редом. Музика свира, наздравља се, напија се; „туш” један за другим без престанка.
При концу вечере чује се вика: „Маске, маске!” Сви куљају у салу. Ето масака! Напред иде један оџачар са метлом и чисти капуте. Други, опет, обучен као лопов, са наџаком и пиштољем; трећи као просјак, проси крајцару. Софра му талир подарује. Сад женске маске: једна, као бабица, носи уфачловано дете; друга, опет, као пастирка обучена, и тако све једно за другим иде. Та пастирка иде управо фрајлаЛујзи, па јој препоручује да не полази за најбољег играча-Шамику. То је преобучено мушко. Бабица, опет, доноси дете фрајла-Лујзи и честита јој. Лопов, опет, прети са наџаком Шамики. Најзад дође картара па показује карте Шимики и Лујзи. Тако је свака маска нашла себи свога с ким ће се титрати.
То је тако читав сат трајало, кад наједаред сви беже у креденц; нешто страшно долази, ене звекеће на њему. Сала од страха готово празна. Кад али кроз велика врата улази делија, јашући на магарцу. Већ је насред сале. Магарац пун прапораца на „шабраку”; јахач у белим „трико” чакширама, на глави црвена зашпицена капа са прапорцем, па се делија свима клања. Магарац трипут рикне као добродошлицу.
Сад опет сви у салу, почну свирати, а магарац почне се ритати, збуни се од гунгуле, па управо јуриша у креденц, оданде опет у валију. Сви се смеју — и тим је „маскенбалу” крај.
После испитивају ко је шта био. Дознало се да је просјак — Кречар; није га било на балу; Пастирка — Перина играчица; лопов — Пера; бабица — госпођа Чамчиница; а делија на магарцу — сам Чамча. Чамча је своју улогу добро играо. Трико и остало што је било на њему оставио му је у залогу један комедијаш малог циркуса који је у Чамчиној башти продукције правио па је остао дужан.
Сад тек сви покуљају у креденц. Чамча је већ опет преобучен; тако и Кречар. Сад их заокупе, наздрављају; вици, певању нема краја. Пургерија сад се тек рашири. Троши се немилице. Чамча и Кречар морају да седну до Полачека и до господара Софре. Кречар седне до господара Софре.
— А шта је теби Кречару? Тако матор па да идеш у маске?
— Чамча ме натентао, тебе ради, да те мало развеселимо. Та знаш да смо се у животу доста напатили. Знаш за наш краковски пут? Па зар жалост до гроба да траје? Право има Чамча кад каже да живот не траје хиљаду година.
— Ал’ смо већ остарили.
— Да не одемо невесели у гроб.
Кречар није такав био као што се показивао на краковском путу, таква ћуталица. Онде га страх угушио; он је весељак, мада је оматорио.
Сад Кречар, господар Софра и Полачек старији иду да се картају у „екстра”-собу, онако на ситно. Но није дуго трајало опет се врате, да виде шта деца раде. у сали се игра котиљон. Предводи Шамика. Игра котиљон и Пера; добар играч. Дође Пера са још једним на столице за избор. Њега избере госпођа Матилда. Сад опет седи Пера сам, а фрајла Лујза са још једном. Пера избере Лујзу и изокреће је ужасно. Шамика га само гледа па глади бркове.
— Можеш гледати колико хоћеш, не бојим се, мада си сто школа учио, — промрмља Пера.
Крај котиљону. Котиљон се преобрази у полку. Ту се опет јуре Пера и млађи Полачек, сад један, сад други стиже, и тек што један другом на пету не скочи. Сад ће бити мађарски „соло” и „чардаш”.
Ту је Пера ремек начинио, нема му пара. Игра као Кинижи, кнез Павао, кад је после битке играо, у зубима држећи три мртва Турчина. И доликује му. Отац га гледа са сажаљењем, и не може та дуго гледати, већ се окрене па опет у креденц.
Публика виче: „Браво Пера Кирић!” Ту је био Пера први јунак.
Напослетку одигра се још облигатна игра „јастучићи”, — ту се пургери и пургерке по вољи исцмакају, и — крај балу.
Разилазе се. У сали свеће се гасе и у среди велики „полилеј”. Сви су задовољни, а најзадовољнији је Чамча, јер је доиста џепове напунио. Господар Софра са Полачековима опет на саоницама врати се кући и одмах сви полегају. Око подне сви устану, и још пре ручка Лујза и госпођа Матилда праве „физиту” Катици. Она их лепо прими и не пита их што о балу, а кад оне што о томе заподену, она ћути. Време је ручку. Сви се опет КОД трпезе састану. Разговарају се о балу, о маскама. Полачеку је Чамча био смешан, али да господара Софру развесели, Чамча ће све учинити. Од детињства добро живе, и доцније се врло пазили; и кад је господар Софра табаклук оставио и постао трговац, нису били противници, но штавише ишли су једно другом на руку. Кад је био Шамика шест година стар, Чамча је имао малу ћерку од четири године, па већ онда договорили се да Шамика, кад дорасте, узме његову кћер, да се опријатеље. Но смрт учини крај, девојче умре. Тако су Шамику већ у детињству женили.
Шамика приповеда о том балу као о каквој комедији, и све би добро било, вели, само да није тог „лопова” Перу видео. Даље вели да су му те лоповске хаљине у маски и сличиле.
Дође после ручка и Кречар, па се даље разговарају. Најпре, наравно, господар Софра претстави Кречара Полачековима, но Полачек га већ познаје и без тога; имао је већ с њим посла.
— Него знаш, Софро, какву је комедију опет изредио Чамча?
— Какву комедију?
— Кад су се маске свукле, искали су јести: један иште зеца, други прасетине. Прасетине ладне је још било, али он нема зеца. Молио их да почекају један сâт; ови чекају, пију и једу донде прасетине. Друштво је било већ мало накресано, али он ухвати свог белог мачка био је доста дебео, испече га Сара, и тако маскаши поједу га и не знајући шта једу. Смеју се.
— Врашки Чамча, нисмо ли и ми појели мачка?
— То не, има он већ своје људе, који му неће јако замерити баш ако и сазнају; то су његови свакидашњи, знаш Јова опанчар и Митар абаџија, и такови пургери. Него да ће га ипак насадити кад сазнају, то стоји; а сазнаће, јер Чамча не зна ништа затајити. Тек што изусти, али ето Чамче.
— Наздравље ручак! Дошао сам да вам се захвалим што сте ми ноћас част дали. — Клања се, рукује се са Полачековима, па и са Кирићима.
— Како је испао профит? — пита Кречар.
— Врло добро; боље него на ноблбалу. Ви сте ми јако припомогли.
— Како? — запита господар Софра.
— Казаћу вам. Да су били сами мањи пургери, не би тако испало; јели би, пили би обично пиће, па крај. Ал’ кад видеше вас, масније, како ви трошите, кад видеше како ова господа и господин фишкал доносе „ауспрух” и шампањер, онда и они се надмећу, па троше, па то је хасна.
Смеју се.
— Но знате шта сам дошао још да вас молим?
— Шта?
— Да ми будете довече гости, на киселу чорбу и ладно печење.
— Куд би опет данас ишли? Зар синоћ није било доста?
— Учини ми, Софро, по вољи, нећеш се кајати. Знаш да сам твој разбибрига, а с тим учинићеш ми велико добро.
— Какво добро?
— Разгласићу да ћете и ви доћи к мени на вечеру и на руски теј, чај, па јучерашњи пургери сви ће доћи, појешће све што је још остало и што још спремим. Ту ћу имати хасне, јер ће се надметати.
— Хајд’, Софро, да помогнемо Чамчи.
Господар Софра мисли се.
— Моли господара Полачека. Ако он пође, онда ћу и ја.
— Молим, господар Полачек, учините ми ту љубав.
— Ако господин Кирић хоће, онда ћемо и ми.
Господар Софра поклони се. Приволео се.
— А у колико сати?
— Опет у седам.
— А могу и женске доћи? — пита млади Полачек.
— Дакако, банда ће опет свирати.
Све је у реду, куцају се.
— Али кажи ми, Чамчо, ’де нађе те пајацке хаљине? — запита господар Софра.
— Знаш летос је било код мене комедијашко друштво, па су имали „рајтерај”; директор ми није могао све исплатити, па је нешто ронђа оставио у залоги, па од тих нешто сам на себе бацио. Сад да знам ’де су, послао би’ им; дуг је већ исплаћен.
Тако се донекле разговарају, па се Чамча препоручи и оде. При поласку још рече: „Нећете се кајати”.
Кад пред вече, јаве женскима куда ће. Оне су готове. Месојеђе су, па један дан може се пропустити. Неће се код куће вечерати. Спреме се и оду Чамчи; баш је седам сати. Кад дођу, Чамча је за њих спремио у углу један сто, одакле све могу видети, а не могу им досађивати. Ту се сместе. Банда већ свира. Скупљају се пургери. Ишту јести, пити; све се служи. Ту после види човек свакојаких фигура, права менажерија. После вечере пије се кафа, па опет вино. Чамча дође к столу где је господар Софра са својим гостима, и јасним гласом рекне, готово виче: „Изволите руског теја!”, да сви чују.
— Хоћемо, — рекне господар Софра.
И Полачек хоће. Даме хоће „пунша”, па за њихову љубав и Шамика ће „пунша”. Чамча, кад је био у Кракови, донео је руско-кинеског „теја”, али правог, који није видео мора, да му море снагу извуче, јер су га сувим донели. Донесе и „теј” и „пунш”. Кад Полачекове коштају тај „пунш”, диве се, а „рум” баш из Јамајке.
— Но, ја нисам у моме веку оваквог теја пио; ово је нешто особито, — рече млађи Полачек.
— Ни ја, — маше главом стари Полачек, одобравајући.
— Ја сам га пио у Кракову, па и сад каткад код Чамче. Заиста нема замерке, — рече господар Софра.
Пургери кад виде да се за столом господара Софре „теј” пије, и приметивши како махањем главе „теј” хвале, и они повичу: „Дајте теја, чаја!” И пургери хвале како је добар „теј”. Виде шта други ради, па и они одобравају. Да је Полачек послао био „теј” натраг, да није добар, и пургери би то исто учинили. Има у људској нарави нешто укорењено: да један од другога мисли, науке прима. Друштво господара Софре није јело зеца, па ни Кречар, који је ту с њима; боје се од мачка. Но јели су телетину. Кад је Шамика из резона попио „пунш”, хоће сад „теја”.
— Дајте Чамчо, тог доброг „теја”.
Малочас, а Чамча му донесе „теја”, па ће малко причекати док Шамика кошта. Шамика пали шећер с румом, па кошта. Баци кашику на сто.
— Зар је ово тај фаљени „теј”?
Замоли млађег Полачека да кошта.
Полачек кошта, смеши се.
— То није тај „теј”.
— Господар-Чамчо, коштајте. Ово је „камилнтеј”.
Чамча се смеје.
Полачек стари и господар Софра чуде се; и они коштају па се чуде.
— Господин фишкал, не чудите се. Тај „теј” је родио у мојој башти. јест, „камилнтеј” — шапће му у уши.
— Па што сте га мени дали?
— Да вас уверим какву ми хасну данас чините. Видите, шану му, ови пургери тек онда пију теј кад су јако накресани, па им можете шта хоћете дати. Скувам велики лонац „камилнтеја”, па им налијем млого рума, да је јако, па су они задовољни, као што видите. Само, молим, немојте ме издати. За вас ће се одмах други донети; но да га не носим натраг, да пургери не примете, допустите да га ја овде попијем.
Седне до Шамике. Шамика му дода шољу, и он испије, бацањем главе тврдећи како је добар, да се пургери не сете. Узрујани пургери то не примећују. — Видите, тако ја и с кафом; могу воде насути, могу и мастилом помешати после поноћи, па неће нико приметити. Зато ја више волем ово нег’ „ноблбал”.
Кад Чамча оде, сви се смеју. Има ту и пургерских госпођа и кћери; сад ће други бал да праве. Начине себи места, па играју коло. Сви гледају.
— И то тако лепо играју, да „нобл” господа могу се сакрити са њиховим валцером, кад се окрећу као метиљаве овце, — рече господар Софра, који је негда сам радо коло играо. Господар Софра и Полачек устану па их гледају, па ће им после господар Софра свима све платити што год попију, да им дâ отштету што их је Чамча са камилном насадио.
И фрајла-Лујзи се допада игра. Мада не зна, опет би играла.
— Herr von Kirić, зар ви не играте коло?
— Ах, то је „гумиласти!” Ја који сам у Венецији видио играти „Cerіtto”, да ја таково што играм!
Шамика је имао два своја обична јака израза: „гумиласти” и „кабинетсштик”; „гумиласти” кад што презире, „кабинетсштик” кад му се што допада. „Кабинетсштик” седи до њега, па му је коло „гумиласти”. Тако је разнежен Шамика; његов отац, кад је млад био, сасвим је друкчији био.
После кола мало ће се одмарати. Већ је пред зору, Полачек би кући. Примети то Чамча, па замоли да се мало претрпи; сад ће он с једном игром завршити.
Оде у кујну, доведе жену, госпођу Сару. Банда и публика већ знају шта ће бити и праве места. Сад Чамча са госпођом Саром на среду, па почну њих двоје играти „минет”. То је „минет”! Какво је то љубазно извијање, како Чамча Сари у игри ласка. Она његова интересантна фигура, оно лепо лице! Прави Адонис! Сви се од срца смеју. Заврше игру, а Чамча и Чамчиница начине комплимент као, обично, комедијаши. То је баш пар људи, тај Чамча и Чамчиница, баш као две капље једнаке!
Плате и разиђу се, господар Софра и гости; остали ће још до бела дана остати, и мало да неће још Чамча на магарцу по сали јахати. Дођу кући, испавају се. Пред подне устану, поручају, гости се захвале и оду. Још је при одласку Шамика обрекао фрајла-Лујзи да ће скоро у посету доћи.