Вечити младожења/XVIII
Шамча је дао још један, последњи, „ноблбал”. Али Полачекови не могу доћи, јер је старом нешто позлило. Неће ићи ни Шамика. Настао је пост. Шамика иде у Ш. Сваке недеље је по двапут онде.
Стари Полачек види да се деца радо гледају, па се са сином договара шта ће бити од целе те ствари.
— Шта мислиш, Пепи, мисли ли тај млади фишкал Лујзу просити?
— Ја би’ тако рекао.
— Па ако запроси, шта ћемо чините?
— Честит је човек, а и отац богат.
— Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале. Да бог сачува сваког од њи’, далеко им лепа кућа!
— Ал’ Кирић само титулу носи као фишкал, он не ради. Чујем да ће отац њему све оставити, а богат је, као што знаш, не знам није ли од нас претежнији.
— Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик.
— То ништ’ не чини.
— То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати.
Стриц тај, брат старог Полачека, у другом селу је свећеник и богат.
— Дало би се све то изгладити.
— Видећемо, само овако не може дуго остати; ако он корак не учини овог поста, ставићу ја на њега питање шта мисли, јер не могу допустити да се девојка узалуд на глас износи.
— Стрпимо се малко.
Договору је крај; стрпиће се мало. Шамика једнако долази; лепо га примају. Последњом приликом изјави Шамика Лујзи љубав и намеру своју да је рад запросити. Она из срца пристаје. Том приликом Ша— мика замоли од ње мало косе, да кад је види, увек му буде у спомену. Лујза му усрдно и то учини. Оде у другу собу, расплете своју лепу плаву косу и најлепши комад исече и донесе. Завије у папирић и преда Шамики; смеши се и зарумени. Шамика отвори папир, гледа косу, па пољуби.
— Лепа златна коса, као злато №З, — рече Шамика па опет завије и метне у леви џеп, да му је ближе срца.
Сад десном руком ухвати десну руку Лујзе. Она сва румена у земљу гледа, а уздисај се чује. Лепа је као звезда зорњача. Покрај узајамног обећања растану се. Шамика дође кући. Поче размишљати како ће започети код Лујзиног оца. Код Лујзе је све лако било, али како ће код оца? Код куће га отац увек опомиње да једаред ствар преломи. Чекаће још две недеље, па ће онда учинити отсудан корак.
Међутим, Пера своје тера. Зима је дуга, коњи немају шта да једу, живад скапава. Хиљаду форинти је већ потрошио, прави дугове. Дужан је Нестору Профиту. Даје му, додуше, термине, али опет не може да плати. Профит треба свој новац, па оштрије иште; Пера се разљути, па испсује Профита. Профит га да на суд, и Пера добије у суду да мора Профиту платити за четрнаест дана педесет форинти под претњом сврхе. Прође и то, Пера не може да плати.
Дође у Перину кућу егзекуција и плени му најбољег коња. Пера још не плаћа.
Испише се мунта — лицитација — на заплењеног коња. Дође дан мунте, и коњ ће се продавати у три сата после подне. Пре подне иде добошар, па свуд бубња да се продаје заплењени коњ Пере Кирића. Кад то чу Пера, а он седне на другог коња па за добошарем.
Добошар дође на пијацу, бубњује, па виче: „Даје се сваком на знање да ће се данас после подне у три сата продавати на мунти коњ господара Пере Кирића; који има вољу, нека купи”. Пера на коњу до добошара, жене и деца око њих, па кад је добошар своје извикао, онда опет Пера виче, дере се: „Није истина, неће се продавати! Лопов магистрат, лопов Профит!” Жене и деца смеју се, па иду за њима као на комедију. Добошар иде у други сокак, и Пера за њим на коњу, па како добошар извикне, он опет то исто, за њим, па свугде тако.
У три сата држи се мунта у Периној авлији. Ту су већ који ће мунтати. Ту је Чамча. Господар Софра га је подметнуо, дао му новце да он купи. Почну мунтати. „Ко да више”. — Чамчи остане коњ. Пера је донде ћутао, а кад Чамча хоће да води коња, он опет почне све грдити, и не дâ коња водити. Дође пандурска патрола, Перу отерају у „решт”, а Чамча одведе коња.
Пера је морао издржати казну од три дана „решта”, па су га пустили. Чамча је са оцем у договору. Вратиће коња Пери. Пошље Пери коња, и да му казати да му врати новац кад узмогне. Али ипак Пера остаје при своме плану; пролеће није далеко, биће за коње и живад хране.
Само отац остаје ожалошћен.
Прођу две недеље. Шамика се приправи и иде да покуша срећу код Полачекових. Дође у Ш. Уђе унутра; баш је ишао у собу старог Полачека, пре него што ће Лујзи. Ово је свечана, званична посета. На Шамики скупоцено руно. Долама, ћурдија, чакшире, чизме с мамузама, самуркалпак на глави, сабља о бедрици. Добро му стоји. Баш је сам у соби стари Полачек. Куцне, уђе.
— О, драго ми је, господине фишкале, извол’те сести.
— Господар Полачек, ја већ Од неког доба долазим у вашу кућу, и лепо сам примљен. Ево ме сад опет овде, и знате зашто сам дошао?
— Не знам, — одговори Полачек мало збуњен.
— Ја сам дошао да просим руку фрајла-Лујзе. Ја вашу кућу јако поштујем.
Полачек мало мисли се, па онда прослови:
— Опростите, господине, ја сам човек мајстор, нисам фишкал, али ћу вам онако од срца одговорити. Мени је мило. Ја познајем вашег оца и његову кућу, ја би’ вам драге воље дао моју кћер, ви сте фини господин, но само једно фали.
— Шта то може бити? — Шамика побледи.
— Ви нисте католик, па знате, како смо ми стари људи, ми хоћемо са нашом фамилијом да живимо и умремо у нашој вери.
— Па вера ту не смета ништа. Фрајла Лујза задржала би своју веру и код нас.
— То ви кажете, а богзна како ваш отац мисли.
— Тако исто као ја.
— Видите, ја већ да имам зета друге вере у кући, не би’ трпио; да, две вере у кући не би’ трпио.
— Ал’ мој отац ће то трпити, будите уверени. Хоћете пристати на то, ако мој отац саизволи?
—— Морам се промислити . . . за осам дана даћу вам одговор.
С тим буде крај разговору.
Била је званична посета, отац га сам уведе у собу код Лујзе, после тога задржава га на ручак, али се Шамика извини. Каже да мора одмах кући, ствар је важна, мора се одмах са оцем договорити. Он би рад коју реч насамо са Лујзом, али отац неће да се макне; види се да је рад бити на опрезу.
Опрости се и оде кући. Састане се са оцем и почну се договарати.
— Отац, ти си имао право.
— Јесам ли ти казао.
— Полачек је страшан католик.
— Као ја православан.
— Врло ме учтиво примио, ал’ смета му вера.
— Ваљда не дâ да кћи на нашу веру пређе?
— Не дâ.
— А ја би’ то хтео.
— Од чега је опет то?
— То је ред, једна вера у кући!
— Хоћеш ли пристати на то да она не прими нашу веру? Зато се опет можемо слагати.
— Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети. Види се ваљана девојка, а и сва кућа Полачекова је увек честита била; још сам му оца познавао. Но видећеш, неће ни на то пристати.
— Видећемо, за осам дана ће ми одговорити.
Крај договору.
Шамики су тих осам дана осам година; премеће се ноћу по кревету, не може да заспи. Код Полачекових, опет, госпођа Матилда и млади Полачек јако су заузети за Шамику. Они би је дали како Шамика хоће. Начује то девојка, падне у велику сумњу, обузме је унапред туга, моли брата и снају да јој притеку, јер отац ће питати стрица, свећеника, па зло. И, доиста, није се преварила. Отац други дан одмах оде брату свећенику на савет. Свећеник, како то чује, одмах му одрешито одговори да то нипошто не чини, ако је његов брат.
Но, будући је добра партија, да он, Шамика, пређе у католичку веру.
Свећеник верозаконим разлозима убеди свог брата, и, да ствар осигура, под првим утиском напише једно писмо Шамики, и дâ га брату да препише, па ће га Шамики послати.
Писмо је овако гласило:
„Благородни господине!
Колико би ми мило било да се моја кћи за вас уда, и да дође у такву честиту кућу, опет моје верозаконско чувство не допушта ми да моја кћи проводи свој век у кући, — иначе ма како поштованој — у кући где се једино-спасавајућа католичка вера не слави.
Иначе, да вам дам доказ како бих вас рад за зета имати, ако сте готови прећи у католичку веру — онда радо ћу вам дати моју кћер, и покрај ње педесет хиљада форинти.
Али само тако, под горе наведеним условима моја кућа вам је отворена.
Са поштовањем Полачек”.
То писмо одмах запечате и пошљу на пошту. Шамика добије писмо и чита. При читању побледи, падне му писмо из руке; дигне га, опет га чита, сам себи не верује. Оцу још неће да каже; иде код Чамче, да се мало разабере. Пред вече дође кући. Не може да вечера. Отац позна његову промену; пита шта му фали.
— Ево добио сам писмо од Полачека.
Чита писмо.
— Ето видиш, нема ништа, јесам ти казао?
— Је л’ могуће да је такав свет? — рече и уздахне.
— Е, свако себи вуче. Такав сам и ја.
— Па шта ћемо сад?
— Све је прекинуто, тражи другу! Ја сам одма’ знао да ће тако испасти; сад тражи даље.
Дакле, неће од женидбе бити ништа, и то из верозаконског назора. Ма шта! А један бог!
— У последњим редовима стоји да ми је само под горе поменутим условима „кућа отворена”. То ће рећи, ако нећеш да будеш католик, више не долази.
Све је прекинуто.
Чека који дан, па отпише Полачеку овако:
„Поштовани господару!
Вашег писма садржај јако ме коснуо. Врло ми је жао, али веру нећу мењати, и тако поштедићу вашу поштовану кућу од даље посете, а за досадање, захваљујући се, остајем са поштовањем.
Шамика Кирић, адвокат“.
Писмо дâ на пошту. Шамика је невесео. У Полачековој кући такође невесело. Отац увек озбиљан, девојка плаче. Дође стриц свећеник, узме девојку на испит, приповеда јој какав би то грех био да она то учини, да се за шизматика уда, и живо јој претстављао, кад умре изван вере, за душу њену ту вечиту казну. Девојку је збунио. Да то два три дана тако потраје, морала би полудети. Госпођа Матилда била је њима јако наклоњена. Шамикина нарав јој се допала. Договара се са Лујзом, теши је да ствар још није изгубљена. Отац пази на кћер, не пушта је лако да куда иде, да он не зна шта ће онде. Матилда је слободнија. Да се уда, шта је стало Матилди; кад Полачек има још пет пута толико, колико би покрај Лујзе дао, даће то и другом. Госпођа Матилда поручи Шамики да дође у Б. да се с њом на извесном месту састане. Определила је место, дан и сат.
Шамика се пријави у заказано време.
Ту му госпођа Матилда исприча како је Лујза жалосна. Заподену разговор.
— Знате, Herr von Kirić, да је Лујза ту ствар тако к срцу узела, да може умрети. Да је видите, не бисте је познали. Старца би још лако задобили, он вас има у вољи; ал’ тај демон поп, тај њен стриц, све је покварио. Но ту још има помоћи.
— Какве помоћи?
— Ви нисте женска, фишкал сте, не може вам ни враг наудити. Јесте л’ одважни, имате ли куражи? Лујза ће вам свуд сладити где год хоћете да се с вами састане, па да се више кући не врати. Мој муж неће вам противан бити, јер вас воле; он се због вас са попом инатио! Он зна за то што ја вами сад говорим. Разумете ли ме?
Шамика се збунио.
Одважна, предузетна, Матилда му гледа у зеницу. Шамика у земљу гледа.
— Јесте л’ ме разумели?
— Јесам, да Лујза к мени ускочи.
— Јесте, она ће за вас, ако, устреба, живот жртвовати. Она је одважна, само ако сте ви . . .
— Добро, промислићу се, корак је опасан . . .
— Нема времена промишљавању. Ако има што бити, мора бити брзо, јер ће отац послати Лујзу далеко, својој родбини, и после ће доцкан бити.
— Па како би било, да до неколико дана дођем амо с коли, да се с њом састанем, па онда . . . као што ви кажете?
— Само закажите дан и сат, она ће овде бити; ал’ за сигурно, да се одма’ ствар прекине. Верујте, он ће се упочетку љутити, ал’ мој муж ће га утишати, па ће одма’ попустити, познајем ја њега, па нит’ ћете ви нит’ она вере мењати..
Шамика мисли се.
— Добро, осам дана од данас, у пет сати после подне бићу овде; готов сам на све.
— Стоји л’ партија?
— Стоји.
— Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом!
Оде одважна Матилда. Шамика, једнако збуњен, још не зна како ће да почне. Дође кући. Оцу не сме о томе ништа прословити, јер се боји да ће му рећи: „Нећу крадену девојку”. Дан по дан пролази, а још не зна како ће да започне. Још има три дана. Луј за већ спремна, само чека дан. А шта ће много да се спрема? Сад опет падне на памет Шамики да, ако доведе девојку, њен отац може подићи процес, па ће се и његов отац у то уплести. Нешто друго предомисли. Писаће јој писмо да ће онамо доћи до осам дана. Писмо је овако гласило:
„Љубазна Лујзо!>
Нисам још сасвим спреман, но чекај ме у тај исти дан и сат седмог априла, сигурно ћу доћи. — Твој
<right>Ш. К.”
То писмо преда свом верном кочијашу, налогом да гледа ма како да преда Лујзи или Матилди, и то исти дан. То је било уочи заказаног дана Кочијаш оде. Међутим ће се о томе и са оцем договарати. Састане се са оцем.
— Отац, Лујза ће опет бити наша, и да не мењам веру.
— Како?
— Поручила ми је да ће доћи у Будим. Већ је и дан и сахат заказан, па ћу је довести к нами!
— Шта, да ускочи, да је украдеш? То бити неће. Па каква је то девока која год оца, од своје куће бежи? Па онда да нас још Полачек у процес ували! Но, то ми још фали! Мани се ћорави’ послова!
То је господар Софра љуто изрекао, па неће више ни да слуша, већ мрнђајући удали се. Сад је Шамика између две ватре. Шамику глава заболи, не зна шта ће сад. Ипак чекаће излазак ствари; ваљда ће му Лујза што отписати, и рок продужити. Нестрпљиво чека идући дан, да кочијаш дође.
Кочијаш како је дошао у Ш., у кућу Полачекову, најпре оде у шталу, саставе се са кочијашем с ким је већ познат био. Вреба фрајлу до пред вече, не може да је види, а дан већ пролази. Саопшти ствар Полачековом кочијашу, који ту улогу на себе прими, да ће он сâм однети то писмо фрајла-Лујзи. Преда му писмо.
Кочијаш носи писмо, али је прави „Јокл”; носи писмо у руци и већ је близу собних врата фрајлаЛујзе. Нато изиђе из друге собе стари Полачек, види да кочијаш држи писмо, мисли да се њега тиче и пита га од кога је то писмо.
— Ко ти је дао то писмо? Дај га овамо!
Кочијаш се затеже.
— Та . . . ово писмо . . . хм . . . носим фрајла-Лујзи.
Узме му из руке писмо.
— Ко ти је дао то писмо?
— Један човек на сокаку.
— Иди у шталу.
Сад Полачек уђе у своју собу и прочита писмо. Пренеразио се. Од љутине не зна шта да ради. Сетио се шта мисли Шамика. Кад вечерају, а Лујза весела, оца служи, смеши се, баца крадом поглед на Матилду, а отац ћути до краја вечере. Кад после вечере, Лујза устане, хоће да иде, ал’ је отац заустави.
— Чекај, Лујзо, да ти нешто покажем; добила си писмо. Читај!
Лујза узме писмо, чита; и Матилда доскочи, па чита. Матилда зарумени, а Лујза побледи, почне се нијати и падне у несвест. Поливају је водом. Отац мирно удали се. Кад је дошла к себи, опет чита писмо, и она и Матилда, опет, десет пута, не могу да се начуде неодважности Шамике. Матилда каже да није човек, да је мекушац. Срећа што још и њу није у писму помешао.
— Но, то је . . . Ја сам га за друго нешто држала — рече Матилда.
— Но, то не би’ никад веровала, — рекне Лујза и уздахне дубоко.
Млади Полачек није био код куће. Сутрадан Лујза, по савету Матилде, иде оцу па иште опроштење. Исповеди му све. Клекне пред оца па моли. Отац јој каже да устане. Опрашта јој, али сутра одмах мора родбини на далеко путовати.
— Но то је гавалир! Ја сам касапин, нисам фишкал, али кога девојке штрангом вуку, тај се неће никад оженити, — рече поузданим тоном Полачек.
Сутрадан одмах спреме Лујзу, па са младим Полачеком родбини отпутује. Шамикин кочијаш дође кући, па јави Шамики да је предао писмо. Шамика га пита да ли је баш самој фрајли предао писмо у руке. Лаже, каже да јесте. Шамика му да на вино.
кад трећи дан, добије на пошти писмо. Отвори, чита:
„Господине!
Ствар нисте добро удесили. Као фишкал, могли сте тај параграф боље извести. Нисте заслужан моје Лујзе; тако одважна девојка треба јунака ђувегију. Да сте ми син, морали би за каштигу осам дана сукњу носити.
Полачек.”
Шамики се вилице тресу. Све је раскинуто, нема од женидбе ништа. Бадава, Шамика је „галантом”, али „драговић” никад. Онда је тек оцу начисто казао да од женидбе нема ништа.
Ништа, бар је себе и оца од незгоде ослободио.