Večiti mladoženja/XVII
Šamika ide Čamči u kavanu.
Uđe u kavanu. Već je posle ručka.
— Na zdravlje, gospodin fiškal! — pozdravi ga Čamča, i s poštovanjem pozlaćenu kapicu skine.
— Jednu kavu, crnu.
Čamča mu donese kavu.
— Sedite malko. Hoćete li dati još koji bal?
— Još dva.
— Noblbal?
— Ne, prvo purgerbal.
— A zašto ne noblbal?
— Već je bio jedan nobl, sad ide purgerbal. Znate zašto? Od noblbala nemam nikakve hasne. Tu se slabo pije, a od lemonade, punša i poslastice nema hasne, nego od purgerbala. I na prvom sam štetovao; mlogo sam pripravio, pa nije prošlo.
— A od purgerbala imate više hasne?
— Taj puni džep. Kad se purgeri rašćepure ti troše; onda je moj džep pun; pa nisu izbirači. Lane sam jednog lisa za paprikaš skuvao, i to su pojeli. Naravno, znam kome ću i kad dati.
Šamika se smeje.
— Al’ tek meni nećete lisa dati?
— Biće zecova i prasica.
— Pa hoće l’ biti veselo?
— Veselije neg’ na noblbalu.
— Kako to?
— Do ponoći pravi bal, a od ponoći do jednog sata maskenbal.
— To mora lepo biti.
— Videćete; bolje ćete se provesti neg’ na prvom, i to maska samo kao što kažem do jednog sata, posle opet pravi bal.
— To sam baš ljubopitan videti.
— A banda ta ista, naša banda.
Čamču zovu gosti, ištu karte. Sad već Šamika sve zna. Popije, plati i udali se.
— Doći ću, — izlazeći reče.
Koji dan, Čamča razašilje bilete za purgerski bal. Šamika kupi šest bileta. Četvrti dan je purgerbal. Šamika sedne na saonice, ponese bilete pa upravo odveze se u Š. Frajla-Lujzi od radosti srce igra.
— Ja sam tako slobodan opet moje podvorenje učiniti. Do tri dana je opet bal. — Izvadi bilete i preda.
— Kakav će to biti bal?
— Purgerbal. Biće ta ista muzika što i pre, samo što će još više purgera, zanatlija, biti. A od ponoći do jednog sata maskenbal, posle opet igranka.
— To ne mora rđavo biti. Hoćete li i vi u maske ići, Herr von Kirić?
— No to mi još ne pada na um; mi ćemo gledati, pa smejati se.
Šamika se već mogao poverljivo sa frajlom Lujzom razgovarati, pa zato je upotrebio tako slobodan, otvoren izraz, i frajla mu to ne zamera; koliko iskrenije, toliko bolje.
— Samo ću vas još i to moliti da što prostije se obučete, da ne kažu: „Gle, kakav je to luksus!” I ja neću obući frak, neg’ drugo što, al’ zato ćemo se dobro provesti.
Na to uđe gospođa Matilda, pozdravi se; i njoj to isto govori. Raduju se. Frajla Lujza ne bi branila ma da opet kod „Belog konja”, samo da sa Šamikom igra. Pred ručak dođe i stari i mladi Polaček. Šamika se pretstavi i, posle običnog pozdrava, kaže mu zašto je došao i bilete uruči. Ujedno i njemu izređa kakav će to bal biti, što Polačekovi ugodno prime, kao i to da budu njegovi gosti.
Već je i ručak gotov. Poručaju. Šamika se još malo zabavi, pa se preporuči i kući vrati. Polačekovi će doći na bal. Stari Polaček veli da mu je ugodnije „purgerbal” nego li „noblbal”.
Tu je i dan bala. Šamika se ne pripravlja; može ići onako kao što je sad obučen. Pred veče Šamika iščekuje, kad eto na dvoje saonice Polačekovi u avliju. Sluga ponese prtljag, a Šamika ih prati u paradnu sobu. Presvuku se. Šamika izjavljuje im radost što su došli pa poziva sestru Katicu da je pretstavi. Dođe Katica. Sva u crnini; ono lepo belo lice u protivnosti sa crnom haljinom još lepšim se pokazuje. Pretstave se i pozdrave. Katica je bila vaspitana devojka, smirenog, ali elegantnog ponašanja. Vide pred sobom već stariju devojku, ali još čudo lepu. Gospođa Matilda ne može da se uzdrži, pita je za kim nosi crninu.
— Izvinite me, bólja mi ne dopušta iskazati; moj brat će vam sve ispričati.
A Katici se Lujza dopadne, to nevino, umiljato lice. Sednu i neko vreme zanimaju se, pa onda Katica se izvini da se mora udaliti, a zazvoni za služavku, koja će ih poslužiti. Pokraj naklona udali se.
Sad se sve sprema; muškarci sednu na kratku večeru, a ženske se oblače. Gospodar Sofra i Polačekovi lepo su se pozdravili. Posle kratke večere, svi se spreme. Polačekovi su tako isto obučeni kao i kod „Belog konja”, a Šamika navukao je crne pantalone, crn kratak „gerok” od fine kadife, rukavice što je već tri dana nosio. Ništa neobično, kao god u svaki dan što se nosi. Samo se za jedno pobrinuo. Onaj isti dan dao je iz Pešte doneti dva lepa buketa od svežeg cveća, jedan za frajla-Lujzu, drugi za gospođu Matildu. Katica neće ići na bal. Već osam godina kako ne ide. Šamika im je usput na kratko spomenuo zašto je u crnini. Obe je sažaljevaju.
Na saonicama dođu na bal. Ovde već sve igra uveliko. Purgerbal je. Tu je većina čestitih majstora, malih trgovaca, nekoliko „fiškala” i „fiškalica”, i nešto od suda, — pomešano društvo. Ima ih nekoliko u fraku, nekoliko u atilama, a ostalo u kratkim i dugačkim kaputima; to kod muških. Ženske, matere i kćeri, u dosta skromnom odelu, sve lak espap. Samo kod gdekoje trgovkinje ponešto đerdana. I tu ima „kvadropa” — garde de robe. Šamika kod svojih dama sve to u red stavi, pa unutra, da vidi taj „purgerski bal”. Kad su ušli sve na njih gleda. Šamika pregleda publiku, pa kako se gošće na stolicama stáne, on odmah uzme Lujzu, pa igra. Baš su valcer svirali. Šamika, kao obično, elegantno igra. Posle, opet, igra sa gospođom Matildom. Mlađi Polaček, jak kasapin, igra kao besan.
Donde, pak, gospodar Sofra i stariji Polaček otišli su u „ekstra”-sobu, pa igraju „marijaša”. Polaček bi igrao na veće što, ali gospodar Sofra neće.
Dame, frajle, zavidljive poglede bacaju na Lujzu, a na Šamiku sažaljive. Tek što im oči ne govore: šta tražiš po tuđim stranama, zar mi nismo dostojne?
No, ko je još ovde? Jedan suv, visok čovek, lepih obraza, suvonjav, brkovi marcijalni, u špenceru sa srebrnim pucetima, čizme s mamuzama, igra kao besan sa jednom dobrom igračicom. Kad god Šamika počne igrati, a on s tom igračicom juri za njim, hoće na petu da mu stane. Ne zna se koji je bolji igrač od njih dvojice. To je Pera Kirić, brat Šamikin. Šamika, kako se samo može, uklanja mu se. Pera na njega mrko gleda; kad ga gleda, gladi junačke brkove.
U sredini sale stoje igrači, te mere igračice. Svakojaki: u kaputu i fraku, u čizmama i cipelama. Gdekoji igrač uzme na oči kakovu, pođe korak dva, pa opet natrag; ne usuđuje se, slab je igrač. Drugi opet, gotovo trči da angažuje. To je jedan trgovački kalfa. Ali jednim skokom prevario ga je jedan kasapski kalfa, pa mu igračicu preoteo. Tu je i Nestor Profit, sa gospođom. Ugledna gospođa, i dobra igračica. On će najpre sa svojom gospođom probe radi, jer je rđav igrač. Započne. Igra se valcer. Zaklati se. Ona lepo cifra, ali mora ga vući; sad nasrće na nju, sad se od nje otkida, sad gurne druge igrače, sad udari u centrum. Na igrače staje, na sve strane trlja, gura; guraju se; igra kao na bilijaru i odbija se kao mandanelu — mantineli, — pa tako otskače.
Tako se igra do ponoći. Naposletku igraju kolo. Sad na odmor. Večeraju. Tu je na skupu porodica Polačekova, tu je gospodar Sofra sa Šamikom. U čelu stari Polaček, kao gost, a do njega gospodar Sofra, pa redom. Muzika svira, nazdravlja se, napija se; „tuš” jedan za drugim bez prestanka.
Pri koncu večere čuje se vika: „Maske, maske!” Svi kuljaju u salu. Eto masaka! Napred ide jedan odžačar sa metlom i čisti kapute. Drugi, opet, obučen kao lopov, sa nadžakom i pištoljem; treći kao prosjak, prosi krajcaru. Sofra mu talir podaruje. Sad ženske maske: jedna, kao babica, nosi ufačlovano dete; druga, opet, kao pastirka obučena, i tako sve jedno za drugim ide. Ta pastirka ide upravo frajlaLujzi, pa joj preporučuje da ne polazi za najboljeg igrača-Šamiku. To je preobučeno muško. Babica, opet, donosi dete frajla-Lujzi i čestita joj. Lopov, opet, preti sa nadžakom Šamiki. Najzad dođe kartara pa pokazuje karte Šimiki i Lujzi. Tako je svaka maska našla sebi svoga s kim će se titrati.
To je tako čitav sat trajalo, kad najedared svi beže u kredenc; nešto strašno dolazi, ene zvekeće na njemu. Sala od straha gotovo prazna. Kad ali kroz velika vrata ulazi delija, jašući na magarcu. Već je nasred sale. Magarac pun praporaca na „šabraku”; jahač u belim „triko” čakširama, na glavi crvena zašpicena kapa sa praporcem, pa se delija svima klanja. Magarac triput rikne kao dobrodošlicu.
Sad opet svi u salu, počnu svirati, a magarac počne se ritati, zbuni se od gungule, pa upravo juriša u kredenc, odande opet u valiju. Svi se smeju — i tim je „maskenbalu” kraj.
Posle ispitivaju ko je šta bio. Doznalo se da je prosjak — Krečar; nije ga bilo na balu; Pastirka — Perina igračica; lopov — Pera; babica — gospođa Čamčinica; a delija na magarcu — sam Čamča. Čamča je svoju ulogu dobro igrao. Triko i ostalo što je bilo na njemu ostavio mu je u zalogu jedan komedijaš malog cirkusa koji je u Čamčinoj bašti produkcije pravio pa je ostao dužan.
Sad tek svi pokuljaju u kredenc. Čamča je već opet preobučen; tako i Krečar. Sad ih zaokupe, nazdravljaju; vici, pevanju nema kraja. Purgerija sad se tek raširi. Troši se nemilice. Čamča i Krečar moraju da sednu do Polačeka i do gospodara Sofre. Krečar sedne do gospodara Sofre.
— A šta je tebi Krečaru? Tako mator pa da ideš u maske?
— Čamča me natentao, tebe radi, da te malo razveselimo. Ta znaš da smo se u životu dosta napatili. Znaš za naš krakovski put? Pa zar žalost do groba da traje? Pravo ima Čamča kad kaže da život ne traje hiljadu godina.
— Al’ smo već ostarili.
— Da ne odemo neveseli u grob.
Krečar nije takav bio kao što se pokazivao na krakovskom putu, takva ćutalica. Onde ga strah ugušio; on je veseljak, mada je omatorio.
Sad Krečar, gospodar Sofra i Polaček stariji idu da se kartaju u „ekstra”-sobu, onako na sitno. No nije dugo trajalo opet se vrate, da vide šta deca rade. u sali se igra kotiljon. Predvodi Šamika. Igra kotiljon i Pera; dobar igrač. Dođe Pera sa još jednim na stolice za izbor. Njega izbere gospođa Matilda. Sad opet sedi Pera sam, a frajla Lujza sa još jednom. Pera izbere Lujzu i izokreće je užasno. Šamika ga samo gleda pa gladi brkove.
— Možeš gledati koliko hoćeš, ne bojim se, mada si sto škola učio, — promrmlja Pera.
Kraj kotiljonu. Kotiljon se preobrazi u polku. Tu se opet jure Pera i mlađi Polaček, sad jedan, sad drugi stiže, i tek što jedan drugom na petu ne skoči. Sad će biti mađarski „solo” i „čardaš”.
Tu je Pera remek načinio, nema mu para. Igra kao Kiniži, knez Pavao, kad je posle bitke igrao, u zubima držeći tri mrtva Turčina. I dolikuje mu. Otac ga gleda sa sažaljenjem, i ne može ta dugo gledati, već se okrene pa opet u kredenc.
Publika viče: „Bravo Pera Kirić!” Tu je bio Pera prvi junak.
Naposletku odigra se još obligatna igra „jastučići”, — tu se purgeri i purgerke po volji iscmakaju, i — kraj balu.
Razilaze se. U sali sveće se gase i u sredi veliki „polilej”. Svi su zadovoljni, a najzadovoljniji je Čamča, jer je doista džepove napunio. Gospodar Sofra sa Polačekovima opet na saonicama vrati se kući i odmah svi polegaju. Oko podne svi ustanu, i još pre ručka Lujza i gospođa Matilda prave „fizitu” Katici. Ona ih lepo primi i ne pita ih što o balu, a kad one što o tome zapodenu, ona ćuti. Vreme je ručku. Svi se opet KOD trpeze sastanu. Razgovaraju se o balu, o maskama. Polačeku je Čamča bio smešan, ali da gospodara Sofru razveseli, Čamča će sve učiniti. Od detinjstva dobro žive, i docnije se vrlo pazili; i kad je gospodar Sofra tabakluk ostavio i postao trgovac, nisu bili protivnici, no štaviše išli su jedno drugom na ruku. Kad je bio Šamika šest godina star, Čamča je imao malu ćerku od četiri godine, pa već onda dogovorili se da Šamika, kad doraste, uzme njegovu kćer, da se oprijatelje. No smrt učini kraj, devojče umre. Tako su Šamiku već u detinjstvu ženili.
Šamika pripoveda o tom balu kao o kakvoj komediji, i sve bi dobro bilo, veli, samo da nije tog „lopova” Peru video. Dalje veli da su mu te lopovske haljine u maski i sličile.
Dođe posle ručka i Krečar, pa se dalje razgovaraju. Najpre, naravno, gospodar Sofra pretstavi Krečara Polačekovima, no Polaček ga već poznaje i bez toga; imao je već s njim posla.
— Nego znaš, Sofro, kakvu je komediju opet izredio Čamča?
— Kakvu komediju?
— Kad su se maske svukle, iskali su jesti: jedan ište zeca, drugi prasetine. Prasetine ladne je još bilo, ali on nema zeca. Molio ih da počekaju jedan sât; ovi čekaju, piju i jedu donde prasetine. Društvo je bilo već malo nakresano, ali on uhvati svog belog mačka bio je dosta debeo, ispeče ga Sara, i tako maskaši pojedu ga i ne znajući šta jedu. Smeju se.
— Vraški Čamča, nismo li i mi pojeli mačka?
— To ne, ima on već svoje ljude, koji mu neće jako zameriti baš ako i saznaju; to su njegovi svakidašnji, znaš Jova opančar i Mitar abadžija, i takovi purgeri. Nego da će ga ipak nasaditi kad saznaju, to stoji; a saznaće, jer Čamča ne zna ništa zatajiti. Tek što izusti, ali eto Čamče.
— Nazdravlje ručak! Došao sam da vam se zahvalim što ste mi noćas čast dali. — Klanja se, rukuje se sa Polačekovima, pa i sa Kirićima.
— Kako je ispao profit? — pita Krečar.
— Vrlo dobro; bolje nego na noblbalu. Vi ste mi jako pripomogli.
— Kako? — zapita gospodar Sofra.
— Kazaću vam. Da su bili sami manji purgeri, ne bi tako ispalo; jeli bi, pili bi obično piće, pa kraj. Al’ kad videše vas, masnije, kako vi trošite, kad videše kako ova gospoda i gospodin fiškal donose „auspruh” i šampanjer, onda i oni se nadmeću, pa troše, pa to je hasna.
Smeju se.
— No znate šta sam došao još da vas molim?
— Šta?
— Da mi budete doveče gosti, na kiselu čorbu i ladno pečenje.
— Kud bi opet danas išli? Zar sinoć nije bilo dosta?
— Učini mi, Sofro, po volji, nećeš se kajati. Znaš da sam tvoj razbibriga, a s tim učinićeš mi veliko dobro.
— Kakvo dobro?
— Razglasiću da ćete i vi doći k meni na večeru i na ruski tej, čaj, pa jučerašnji purgeri svi će doći, poješće sve što je još ostalo i što još spremim. Tu ću imati hasne, jer će se nadmetati.
— Hajd’, Sofro, da pomognemo Čamči.
Gospodar Sofra misli se.
— Moli gospodara Polačeka. Ako on pođe, onda ću i ja.
— Molim, gospodar Polaček, učinite mi tu ljubav.
— Ako gospodin Kirić hoće, onda ćemo i mi.
Gospodar Sofra pokloni se. Privoleo se.
— A u koliko sati?
— Opet u sedam.
— A mogu i ženske doći? — pita mladi Polaček.
— Dakako, banda će opet svirati.
Sve je u redu, kucaju se.
— Ali kaži mi, Čamčo, ’de nađe te pajacke haljine? — zapita gospodar Sofra.
— Znaš letos je bilo kod mene komedijaško društvo, pa su imali „rajteraj”; direktor mi nije mogao sve isplatiti, pa je nešto ronđa ostavio u zalogi, pa od tih nešto sam na sebe bacio. Sad da znam ’de su, poslao bi’ im; dug je već isplaćen.
Tako se donekle razgovaraju, pa se Čamča preporuči i ode. Pri polasku još reče: „Nećete se kajati”.
Kad pred veče, jave ženskima kuda će. One su gotove. Mesojeđe su, pa jedan dan može se propustiti. Neće se kod kuće večerati. Spreme se i odu Čamči; baš je sedam sati. Kad dođu, Čamča je za njih spremio u uglu jedan sto, odakle sve mogu videti, a ne mogu im dosađivati. Tu se smeste. Banda već svira. Skupljaju se purgeri. Ištu jesti, piti; sve se služi. Tu posle vidi čovek svakojakih figura, prava menažerija. Posle večere pije se kafa, pa opet vino. Čamča dođe k stolu gde je gospodar Sofra sa svojim gostima, i jasnim glasom rekne, gotovo viče: „Izvolite ruskog teja!”, da svi čuju.
— Hoćemo, — rekne gospodar Sofra.
I Polaček hoće. Dame hoće „punša”, pa za njihovu ljubav i Šamika će „punša”. Čamča, kad je bio u Krakovi, doneo je rusko-kineskog „teja”, ali pravog, koji nije video mora, da mu more snagu izvuče, jer su ga suvim doneli. Donese i „tej” i „punš”. Kad Polačekove koštaju taj „punš”, dive se, a „rum” baš iz Jamajke.
— No, ja nisam u mome veku ovakvog teja pio; ovo je nešto osobito, — reče mlađi Polaček.
— Ni ja, — maše glavom stari Polaček, odobravajući.
— Ja sam ga pio u Krakovu, pa i sad katkad kod Čamče. Zaista nema zamerke, — reče gospodar Sofra.
Purgeri kad vide da se za stolom gospodara Sofre „tej” pije, i primetivši kako mahanjem glave „tej” hvale, i oni poviču: „Dajte teja, čaja!” I purgeri hvale kako je dobar „tej”. Vide šta drugi radi, pa i oni odobravaju. Da je Polaček poslao bio „tej” natrag, da nije dobar, i purgeri bi to isto učinili. Ima u ljudskoj naravi nešto ukorenjeno: da jedan od drugoga misli, nauke prima. Društvo gospodara Sofre nije jelo zeca, pa ni Krečar, koji je tu s njima; boje se od mačka. No jeli su teletinu. Kad je Šamika iz rezona popio „punš”, hoće sad „teja”.
— Dajte Čamčo, tog dobrog „teja”.
Maločas, a Čamča mu donese „teja”, pa će malko pričekati dok Šamika košta. Šamika pali šećer s rumom, pa košta. Baci kašiku na sto.
— Zar je ovo taj faljeni „tej”?
Zamoli mlađeg Polačeka da košta.
Polaček košta, smeši se.
— To nije taj „tej”.
— Gospodar-Čamčo, koštajte. Ovo je „kamilntej”.
Čamča se smeje.
Polaček stari i gospodar Sofra čude se; i oni koštaju pa se čude.
— Gospodin fiškal, ne čudite se. Taj „tej” je rodio u mojoj bašti. jest, „kamilntej” — šapće mu u uši.
— Pa što ste ga meni dali?
— Da vas uverim kakvu mi hasnu danas činite. Vidite, šanu mu, ovi purgeri tek onda piju tej kad su jako nakresani, pa im možete šta hoćete dati. Skuvam veliki lonac „kamilnteja”, pa im nalijem mlogo ruma, da je jako, pa su oni zadovoljni, kao što vidite. Samo, molim, nemojte me izdati. Za vas će se odmah drugi doneti; no da ga ne nosim natrag, da purgeri ne primete, dopustite da ga ja ovde popijem.
Sedne do Šamike. Šamika mu doda šolju, i on ispije, bacanjem glave tvrdeći kako je dobar, da se purgeri ne sete. Uzrujani purgeri to ne primećuju. — Vidite, tako ja i s kafom; mogu vode nasuti, mogu i mastilom pomešati posle ponoći, pa neće niko primetiti. Zato ja više volem ovo neg’ „noblbal”.
Kad Čamča ode, svi se smeju. Ima tu i purgerskih gospođa i kćeri; sad će drugi bal da prave. Načine sebi mesta, pa igraju kolo. Svi gledaju.
— I to tako lepo igraju, da „nobl” gospoda mogu se sakriti sa njihovim valcerom, kad se okreću kao metiljave ovce, — reče gospodar Sofra, koji je negda sam rado kolo igrao. Gospodar Sofra i Polaček ustanu pa ih gledaju, pa će im posle gospodar Sofra svima sve platiti što god popiju, da im dâ otštetu što ih je Čamča sa kamilnom nasadio.
I frajla-Lujzi se dopada igra. Mada ne zna, opet bi igrala.
— Herr von Kirić, zar vi ne igrate kolo?
— Ah, to je „gumilasti!” Ja koji sam u Veneciji vidio igrati „Cerіtto”, da ja takovo što igram!
Šamika je imao dva svoja obična jaka izraza: „gumilasti” i „kabinetsštik”; „gumilasti” kad što prezire, „kabinetsštik” kad mu se što dopada. „Kabinetsštik” sedi do njega, pa mu je kolo „gumilasti”. Tako je raznežen Šamika; njegov otac, kad je mlad bio, sasvim je drukčiji bio.
Posle kola malo će se odmarati. Već je pred zoru, Polaček bi kući. Primeti to Čamča, pa zamoli da se malo pretrpi; sad će on s jednom igrom završiti.
Ode u kujnu, dovede ženu, gospođu Saru. Banda i publika već znaju šta će biti i prave mesta. Sad Čamča sa gospođom Sarom na sredu, pa počnu njih dvoje igrati „minet”. To je „minet”! Kakvo je to ljubazno izvijanje, kako Čamča Sari u igri laska. Ona njegova interesantna figura, ono lepo lice! Pravi Adonis! Svi se od srca smeju. Završe igru, a Čamča i Čamčinica načine kompliment kao, obično, komedijaši. To je baš par ljudi, taj Čamča i Čamčinica, baš kao dve kaplje jednake!
Plate i raziđu se, gospodar Sofra i gosti; ostali će još do bela dana ostati, i malo da neće još Čamča na magarcu po sali jahati. Dođu kući, ispavaju se. Pred podne ustanu, poručaju, gosti se zahvale i odu. Još je pri odlasku Šamika obrekao frajla-Lujzi da će skoro u posetu doći.