Вечити младожења/XVI
Mесојеђе су, свуд се балови држе.
Дође касапски момак и донесе две билете, једну за господара Софру, а другу за Шамику. То су Полачекови послали. До три дана је бал у Ш. Шамика задржи калфу на ручак, а после ручка отпусти га са поздравом за Полачекове и са захвалношћу, и обећа им да ће доћи. Када је Шамика из Ш. отишао, договарали се у кући Полачековој о Шамики. Сваком се допада, и оцу, и сину, и госпођи Матилди и фрајла-Лујзи. Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”. Што госпођа Матилда говори, то фрајла Лујза осећа, и још више. Изгледа јој Шамика међу незграпним калфама као рузмарина крин. Није ни чудо, онај његов створ, та лепа ношња, тај његов племенит ход, тај attіtude, — све то јој се ужљебило у срце.
Сутра је бал, треба се спремити.
Шамика се с оцем договара.
— Отац, хоћемо ли сутра на бал?
— Иди ти сам, шта ћу ја онде?
— То би увреда била за старога Полачека; држаће да ви позив презирете. Кад сте били овде на балу, нема разлога и онамо да не одете, и то са мном.
Господар Софра преломио се; бар ће изближе познати кућу Полачекову. Готов је.
Сутрадан пред вече дођу у Ш. и отседну у биртији код ,,Белог коња”. Тако се та биртија звала. У селу Ш. леп спахијски дворац, али спахија не седи у селу. Спахија је гроф, и обично седи у Бечу. У дворцу седе његови чиновници, „беамтери”, и то каснар Шепс, ишпан Крауз, натшумар Гајзингер. Богат спахилук, имућни чиновници. — Сала је обична биртија где се пије и тежаци недељом играју; сад је за бал удешена. Мала сала. Патос лепо орибан, дувар окречен, украшен зеленим гранчицама, зимзеленом; четири огледала, неједнака, једно веће, друго мање, како је од кога узајмљено, од каснара, натшумара, или натароша, па онда црвеним „вапером” украшена. У ћошку је једна мала трибина, на коју се пење малим лествама. Ту је већ и банда, или оркестар. Једне хегеде, по нужди и „прим” и „контра”, један „Flüglhorn”, један „piccolo”, једна „бастромпета” и, за комплетирање, једна звиждаљка. Четири човека и пет инструмената.
Почиње се у седам сати; тако је бар на билети заказано. Већ ударило седам сати, почну свирати „полонесмарш”. Шамика чује музику, већ је обучен, али неће пре осам на бал. Соба им је у авлији, и све се чује. Већ је осам сати, а бал још не почиње. Има у другој соби још неких са стране, и ту чекају да започне, пре неће. Фрајла Лујза већ је чула да је Шамика ту; чула је од шегрта, ког је послала да види јесу ли ту. Жао јој је што нису одмах код њих отсели; калфа је заборавио то јавити, премда му је било казано.
Већ пола девет, а нема никога. Госпође и фрајле већ су обучене у седам сати, па се још не мичу. Госпођа каснарица Шепсовица, са својом ћерком, готова, тако исто Краузовица и Гајзингеровица, са кћерима, па шаљу слугу код „Белог коња” да види је ли већ онде натарошка, са ћерком и учитељка. Госпођа Криблерка и госпођа Хауерка, опет, такођер су готове, па шаљу да виде јесу ли онде каснарица, натшумарица и ишпаница. Неће ниједна да је прва, јер иначе би се ранг смањио. Шамика гледа кроз прозор у салу, нема још „хотволеа”; ту је само кнез с неколико одборника, и њихове кћери, али они неће почети док каснарица не дође; иначе, биће увреда.
Шамики је дуго чекати. Договори се са оцем, да брзо упрегнути у његове лепе саонице, па иду у „визиту” код Полачека. Фрајла Лујза није се због каснарице затезала, но чекала је да пре ње дође на бал Шамика, па макар после каснарица и не дошла.
Ступе у кућу, поздраве се. Све је у приправности, све спремно. Фрајла Лујза у роза хаљинама, а госпођа Матилда у мало угаситијим. Старији и млађи Полачек у шпенцерима са сребрним дугметима. Господар Софра од кадифе чакшире и „јанкл” са сребрним пуцетима, чизме без мамуза. Није му више до мамуза. Шамика као из кутије, могао би на грофовски бал доћи.
Сад неће више чекати, поседају на двоје саонице, па управо „Белом коњу” на бал. Уђу у салу. Нико још не игра. Полачек млађи заповеди да свирају. Ту су већ и касапски момци у шпенцерима са сребрним пуцетима; здрави, лепи људи. Свирају „полонесмарш”. Шамика узме испод руке фрајла-Лујзу, млади Полачек госпођу Матилду, један калфа кнежеву кћер, други опет другу, и тако даље, па се шећу. Престану. Шамика по сали разгледа па тек иронично уздахну; није никад у свом веку на таквом балу био.
Свирају „лендлер”. Шамика иначе никад не игра „лендлер”; али сад мора. Сви играју. Чују то Шепсовица, Краузовица и Гајзингерка и чују да један елегантан гавалер игра са фрајла-Лујзом. Брзо седну на саонице, па на бал. Кад уђу унутра, разгледају да ли ко на њих гледа, клањају се, клања се и Шамика, и фрајла Лујза, и госпођа Матилда, али на лицу им се види ироничан засецај. Кад то чују госпође Криблерка и Хауерка, похите и оне, и већ ту су. Госпођа Криблерка и Хауерка победу су одржале.
Фрајла Лујза замоли брата да дâ „валцер” свирати. Брат одмах заповеди. Ту нема реда кад ће се шта играти, него сваки за себе што воли заповеди. Свирају „валцер”. Сад опет играју. И странци су већ ту. Кад виде каквом грацијом Шамика са Лујзом игра, каква је елеганција на Шамики, стане им мозак. Све завиде Лујзи, и жељно ишчекују да и с њима игра. Чули су већ за Шамику чији је син. Шамика, као „галантом”, са сваком игра, а оне у милини топе се. Бацају на њега примамљиве погледе, очи им моле да се смилује на њих, у игри лагано руку стискавају Све бадава; он је већ душом Лујзин.
Све се једно те једно игра. О одмору, опет, седи господар Софра до Полачека, и то у челу, јер је Полачеков гост. Дозову и банду; ту Полачек пије у здравље господара Софре, па да ударити „туш”, а господар Софра опет у здравље господара Полачека. После вечере банда опет омладини свира. Полачек и господар Софра још заједно у креденцу седе. Сад извади Полачек дуванкесу и понуди господара Софру са правим „верпелетским” дуваном. Господар Софра напуни своју велику, сребром оковану стиву лулу, запали, пуши и хвали дуван. Њих двојица се о својим кућевним стварима разговарају. У сали се увелико игра, све сам „лендлер”.
Долазе и они који пре поноћи нису били, имућније газде са породицом, који у чакширама и шпенцерима од зеленог маншестра, који од црног „сатингло”. У сваког бркови обријани.
Сад и млади и стари играју, и сам кнез. Музика од лендлера иде нотом по песми „Ich hab’ meіn Schіmmel verkauft”. Младе Швабице, које имају малу децу, донесу их у рукама, па кад коју позову да игра, она уклопи дете у руке првој до ње која не игра, па онда окреће се. Момцима и старијим све пуца маншестер, кад десном шаком колено десно удари, па окреће се. Дође до врата и Полачек са господаром Софром, па гледају; занимљиво је. „Хотволе” је сад престао играти. Заседну, па примедбе праве о игри, па испод мараме на устима тихо церекају се. Гдекоји се у игри преметну, и то је занимљиво. Шамика приповеда како је у Венецији играо.
Око три сата нека журба, неки се приправљају кући. Још отсвирају један валцер; сад игра сав „хотволе”, па се почну разилазити. Да не би опет пре њих отишле натарошка и учитељка, брзо дају донети себи горње хаљине, па брзо напоље Шепсовица, Краузовица и Гајзингерка. Бадава се журе Криблерка и Хауерка, задоцниле су. У одласку оне три су победу одржале. Једне у почетку, друге на крају, — опет је равнотежа у рангу одржана.
Но баш зато се не жури Полачековима. Они остају. Остали су и остали: мушка господа, каснар, ишпан, натшумар, натарош и учитељ, па се измешали са Полачековима и Кирићима у креденцу, и осташе до зоре.
Балу је крај; само су неколико пари у маншестру још заостали. Сви се разиђоше.
Полачекови нуде Шамику и оца да с њима иду. Ови се захваљују и обричу се да ће их доцније посетити. Позову их на ручак у један сат после подне; на то се обрекну.
Легну спавати. У једанаест сати се пробуде, обуку се, па у пола један на саоницама оду Полачековима. Буду лепо примљени. Шамика је међу женскима, а господар Софра са старим Полачеком разгледа штале и стаје, гледа, мери марву како је лепа и хвали ред у кући Полачековој. Господару Полачеку то гове.
Већ је време ручку; иду унутра. Ту опет весело поручају. Сваки своје примедбе о балу чини.
После ручка млађи оду у парадну собу, и најпре се разговарају.
— Јел’те Herr von Kirić, наш бал је лепши од вашег? — упита фрајла Лујза и насмеши се, а госпођа Матилда грохотом се смеје.
— Зашто? Било је врло занимљиво. Такво што нисам никад видео; не кајем се што сам био на том балу.
— Хоће л’ код вас бити још какав бал?
— Наравно.
— Хоћете л’ нас позвати?
— Можете л’ посумњати?!
Сад фрајла Лујза донесе гитар, па у руке Шамики. Шамика свира и пева. Тако се подуже забављаху. Кад Шамика погледа на сат, зна да ће га отац скоро одазвати, па нешто вади из џепа.
— Ако се нећу замерити, да примите ово од мене у спомен ноћашњег бала.
То су биле ободе (минђуше) из Венеције, од косе плетене и златом исцифране; два пара. Тако исто и два пара таква прстена.
— То је венецијански филигран.
Једно учтиво пружи фрајла-Лујзи, а друго госпођи Матилди. Приме и захвале се; гледају тај фини посао, хвале га. Отац, господар Софра, већ је устао и зове Шамику кући, да се не задоцне. Лепо се опросте, па онда на саонице. Шамика пољуби у руку обе даме. Кад је господар Софра бунду на леђа хтео бацити, фрајла Лујза му помаже.
— Збогом, збогом!
Кад су кући дошли, после вечере опет се разговарају.
— Но, како вам се допада тај бал?
— Добро. Није ми било до смејања, али морао сам; и Полачек је удовац, па и он се морао смејати.
— А како вам се допада Полачекова обитељ?
— Добро. Све би добро било, само оно једно да није, што сам ти једаред казао.
— Даће се све то изгладити.
— Тешко.
— Видећемо.
— А јеси л’ јој том приликом што о томе говорио?
— Нисам; није било ни места ни прилике.
— Ал’ ја би’ рад да сам начисто што пре, па ако не буде ништа, да не губимо време.
— Само мало још стрпљења, док фашанге прођу. Не морам се баш у фашанге женити, као какав калфа.
— Додуше, може се и после Ускрса.
— Како фашанге прођу, одма’ ћу корак учинити. Сад мало нек још кроз балове прохујамо. Код Чамче ће сигурно бити још који бал, па ћемо их, опет, ми у госте позвати.
— Е, сад ти, синко, гледај твој посао, читај, пиши, шта знаш, ја опет морам своје надгледати, што је и твоје, јер видиш да помоћи ни од кога нема. Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим.
Ленка, сенаторовица, није оцу долазила. Покрај њеног супруга дигла је била процес против оца, због наследства, због материнства. Сенатор је доказивао да је сав иметак тециво, па материнство треба, наравно, да се међу децом дели.
Господар Софра се изравнао, али с њима више не говори.