Вечити младожења/XV
Kад је Шамика отпутовао, господар Софра бројао је дане, месеце, ишчекујући сина. Тешко му је дочекати га. Отишао је, далеко у туђу земљу, богзна какво зло може га постићи; млад је, неискусан, али треба свет да проба.
Прођоше месеци, њега јоште нема. Писао је двапут, једаред из Удине, други пут из Венеције. Али сад отац не зна шта је после задњег писма, када се купао у мору.
Када је господар Софра прочитао писмо, које је проучио и дознао да се Шамика баш онда у мору купа када је писмо писао, ужасне се. Мисли се шта да чини. Оде Чамчи на саветовање. Баш кад је отишао, у његовој отсутности је Пера чекмеџе обио. Дође у кавану код Чамче, писмо у џепу носи. За једним столом седи Кречар и син му, „фишкал” Алекса. Пију кану. Чамча служи госте. Господар Софра седне за тај сто. Поздраве се.
— Чамчо, дај кане.
Заподену разговор обичан.
— Како си, Софро?
— Немој ме питати, добио сам писмо од Шамике, зло је.
Вади писмо из џепа.
— Та ваљда није умро?
— Ево читај, — баци му писмо.
Чамча чита.
— Па шта је то? Пише ти да се у мору купа, па шта је то?
— Подај даље писмо.
Чамча пружи „фишкалу”. „Фишкал” чита.
— Ту нема опасности, купао се у мору.
— Дед, Јово, и ти читај!
И Кречар чита.
— Ту нема опасности.
— Но ви сте чудни људи! У мору се купати! Ја сам читао у Кенђелца „Јестествословију” да месец вуче горе море, па онда опет спушта га, и то сваког месеца; па ако се Шамика баш онда купао у мору, кад су се валови родили, није л’ се могао у мору удавити?
— Та ваљда није луд да се баш онда купа.
— Е, младост лудост. Бог зна није л’ баш онда.
— А шта си га онда послао у Талијанску, кад се бојиш мора?
— Ти знаш шта смо се и на суву напатили, а некмоли на мору кад је бура.
— Ко се боји врабаца, нек’ не сеје проју, — вели Чамча.
Ал’ ти си бар био у Тријесту, Чамчо. Јеси л’ се кадког купао у мору?
— Колико пута, па ми није ништ’ фалило.
— Но, ја сам несрећан отад, још и то дете да ми пропадне у мору.
— Је си л’ ти само њему послао новаца, немај бриге. Онда немај бриге, до две недеље је ту.
— Бог из тебе говорио!
— А шта твој Пера с коњи тргује?
— Немој ме о њему ни питати! Бекрија, па бекрија!
— Па сад гледај, жени Шамику. Па на коме ће то твоје добро остати? Не видиш да си већ оматорио, а кућа ти већ остала као пуста.
— Та то сам и рад, да доживим сватове Шамикине.
— Па нек’ и твој Шамика много не избира; има ту девојака доста, ваљда је која њега вредна.
— Ја њему на вољу остављам, нек’ узме коју хоће.
Тако им у разговору време прође, па опет сваки својој кући.
Господар Софра нема мира ни дању ни ноћу. Већ су две недеље прошле, па никаква гласа. Још ако за недељу дана не дође, онда ће га курентирати. Једног дана, баш у подне, господар Софра са Катицом руча, о Пери се разговарају, кад чују се нека кола у авлији. И то морају страна кола бити, јер господар Софра позна свој а кола чак из другог сокака кад иду. Мисли се, па устане да види. Тек што на врата, а ето Шамике.
— Добар дан, оче, ево ме!
Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби.
— ’Де си сине мој, мишља’ да си у мору пропао. Што се купаш у мору?
— Фалио сам што сам тако писао, али фала богу кад се видисмо здрави!
Радости нема краја.
Ту се сад све унесе. Шамика је гладан, па седне с њима за сто и поруча.
Најпре им Шамика исприча како се у мору купао безопасно.
— Па што ми ниси писао тако? Ја мишља’ да си ти међу морски валови.
Сад извади из сандука што је накуповао. Оцу је донео једну стиву лулу у талијанској форми. Катици лепе мараме и хаљине. Катица се удаљи. Донесу кану. Господар Софра пуни први пут талијанску лулу.
— Е сад, сине мој, да те питам нешто друго. Што си онде све видно, то ћеш ми други пут приповедати. Кажи ми јеси л’ нуспут какву девојку уочио?
— Нисам. Како ћу се у Талијанској женити?
— Ал’ овде ближе гдегод, успут јеси л’ гледô?
— Уморан сам био јако, ал сад ћу.
— Видиш да је кућа пуста. Катица је као Дувна, на њу рачунати не можемо, а Пера не само да је бекрија, него и лопов. Недавно ми пробио чекмеџе.
— Како то?
— Баш кад сам писмо од тебе добио, отишао сам Чамчи на савет, баш онда.
— То је лопов, тај ће на вешала доћи! Па је л’ много украо?
— Тако једно двадесет форинти, каже шегрт. Но нека га ђаво носи. Друго да се разговарамо. Хоћеш ли се женити?
— Хоћу.
— Па гледај једаред.
Шамика му се свечано обрече да ће се оженити.
Сад опет сваки свој посао гледа. Шамика дође у кавану код Чамче, приповеда шта је видео у Венецији. Сви се диве. Каже шта је јео, све што год Талијани, само не мачке, вране и бумбаре.
— Шта, зар и бумбаре једу? — пита га Кречар.
— Салату праве од њи’ са луком и зејтином.
Шамика је сад први човек у вароши.
После три недеље спреми се опет на пут, — у Кошицу. Обрекао је градоначелниковој кћери да ће је узети. Отац му дâ новаца и отпутује. Кад у Кошицу, а градоначелникова кћи већ се удала. Бавио се ту две недеље, па се врати. Сад поче бајати око својих варошанака. И већ једну би уловио, или би она њега уловила, да се није опет што догодило.
Код Чамче је бал, и то „ноблбал”. Многи са стране долазе. Доћи ће на бал и један касапин из села Ш, са супругом и дивном, лепом ћерком, јединицом. Плава, висока девојка. Тај касапин, господар Полачек, врло је богат и стари познаник господара Софре. Познају се и поздраве. Наравно да Шамика ту не сме фалити.
Шамика обучен као да је из кутије искочио. На њему фини фрак и панталоне црне, марамица на врату тако удешена, машлије тако израђене као што нико не може, само Шамика. Па бео прслук, па шапутле, венецијански сат око врата, па његово елегантно држање, — сви на њега гледају. Па кад се „ангажира”, с каквом грацијом прави кораке до играчице, па онај леп наклон, — прави Селадон! Он зна потпуно етикецију, зна да треба страној фрајли првенство дати. Први валцер игра са фрајлом Полачековом. Добра играчица. Онда игра с другима. Свако баца око на Шамику. Дође полка. Шамика и то фино изређује. Господар Софра стоји између сале и креденца, па гледа како му син игра; тако исто и господар Полачек гледа на своју кћер, али Шамику мери.
— Ал’ господар Кирић, имате финог сина!
— Ал’ ви имате фину кћер!
Комплименти се праве.
Шамика кад и кад иде у једну стражњу собу; онде је на патосу креда, па штуцери ђон рибају, да у сали не поклизну.
Фрајла Лујза — тако се звала Полачекова кћи — радо је играла са Шамиком; и Шамики се фрајла Лујза допада. Изгледа као бела голубица. Већ пре поноћи разнео се глас по балу да отац даје покрај фрајле Лујзе педест хиљада форинти. Каваљери, све је облећу. Али бадава. Она је упрла очи само на Шамику. Настане одмор. Господар Софра и Полачек седе заједно, и то озбиљно; особито господару Софри није до бала, весеља; он је дошао само због Шамике, да види на коју ће око бацити. После вечере нуди господар Софра Полачека дуваном. Овај прими кесу и захвали му се.
Сад опет почне игранка. Повичу: „Котиљон!” Шамика ће командирати, и то са фрајла-Лујзом. Дивна игра. Какве фигуре извађа Шамика, све везе, плете, свак му се диви! Па кад Шамика седи са још једним dos à dos на столици са играчицом, ту сумње нема да ће Шамика изабран бити. Па тек кад игра мазур, кад петом удара а играчицу јури, титра се с њом, таласа се на лево и десно, прави Адон! Није ни чудо, учио је мазурку у Кашови од уланског официра, рођеног Пољака, који је у Кошици „фајерпикет” командирао, па после надметао се са најбољим пољским играчима у Лавову. Шамика и Лујза већ толико се упознаше, да га је позвала у посету к њима у Ш., на што Шамика и дâ реч. Тако прође бал. Полачек се опрости са господаром Софром, а Шамика са фрајла-Лујзом. При растанку Шамика, као прави „галантом”, пољуби је у руку, а фрајла Луза, стиснув му руку, захвали се.
Сви се разиђу.
Сутрадан, после ручка, господар Софра и Шамика разговарају се.
— Но, отац, како вам се допада Полачекова кћи?
— Красна, здрава девојка, и отац честит; матере нема.
— Даје покрај ње педест хиљада.
— Шта ми је новац, ја девојку тражим!
— Није згорег и новац!
— Па је л’ ти се допада?
— Мени се допада. Хоћете да је узмем?
— Не би’ био противан, ал’ само не допада ми се једно.
— Шта вам се не допада?
— Та знаш сам, Швабица је!
— Па ви не бисте хтели Швабицу?
— Не зато што је Швабица по језику, већ што није нашег закона.
Шамика се зарумени, — надао се томе. Господар Софра је необорив православљанин.
— Нећу на две феле да се у кући крсти.
— Може се и томе помоћи.
— Како?
— Да пређе на нашу веру.
— Онда је сасвим друго.
Шамика лакше одане.
— Позвала ме да их посетим.
— Можеш кад ’оћеш; кола су увек готова.
И доиста, ићи ће тамо Шамика.
После неколико дана оде Шамика у посету у Ш. Велико чисто село; тује и спахијски дворац. Уђе у Полачекову кућу.
Кућа пространа, грађе за марву велике, штале, шупе. Пре него што Же даље, види да је јака кућа. Полачек баш изиђе са сином из штале, позна га, одмах се упути Шамики.
— Добро дошли, господин фишкал! Драго ми је, изволите унутра. Ово је мој син.
Уђе унутра; ту га дочека фрајла Лујза и млада госпођа Матилда, супруга млађег Полачека. Фрајла Лујза матере није имала господар Полачек је удовац.
Сад отац и син препоруче се, па оду. Започе се разговор о балу. Лујза се хвали како је задовољна била; госпођи Матилди је жао што није могла доћи; имала је главобољу. Но ако опет буде бал у У., онда ће доћи да мало поигра котиљон са „фишкалом”. Госпођа Матилда на ове задње речи насмеши се, погледа на фрајла-Лујзу и Шамику. Фрајла Лујза се зарумени. Она је њој већ много о Шамики говорила. Из очију фрајле Лујзе види се да јој је мило што је Шамика дошао; познало се то већ при претставци, па сада, разговарајући се, баца поглед на огледало и намешта косу. Види се да би се рада Шамики допасти или држи да му се већ допала, почем је одржао реч. Госпођа Матилда изиђе напоље, да се ручак што боље зготови. Донде ће њих двоје сами остати. Разговарају се, договарају се где и како ће се на балу састати, али с бојом још не излазе. Тек фрајла Лујза кад и кад лагано уздахне, и тај уздисај, који је иначе дубок, хоће да загуши, али по прсима и дугачким tempo познаје се.
Дође време ручку. Сви су ту. Ручак као у једног богатог касапина. Нема ту гарниране говеђине, нити којекаквих entremets, или faіsan à la Cambacères, — но говеђина проста, какву само касапин из дебелог марвинчета исећи може, па каква телетина, па дебео ћуран, иако се са лешњицима није хранио. Па вино боље него измешан „clіquot”. Господар Полачек пита за господара Софру зашто није и он дошао. Шамика га извињава. После се разговарају о економији, и свршетком ТОГ разговора господар Полачек оде ка посао са сином, а госта женскима препоручи.
Фрајла Лујза остави га, са дозволом, на једно магновање са госпођом Матилдом, па оде у другу собу. Чује се глас гитара. Шамика слуша, чује акорде и неке интродукције, позна одмах да он боље свира од фрајле Лујзе, премда и она не свира баш тако рђаво, али Шамика је на гитару мајстор. Фрајла Лујза дође са гитаром.
— Herr von Kirić, ви свирате гитар?
— Жао ми је, ал’ не свирам, — а овамо смеши се.
— Та ви свирате, смејете се!
— Не знам; ја бих вас молио. Нешто знам али слабо, но после вас ћу и ја покушати.
Госпођа Матилда је гања да свира.
— Свирај, Лујза. После ће господин фишкал свирати.
Накани се фрајла Лујза, и почне певати са пратњом песму: „Meіn Herz іst Horst der Lіebe”. Кад је отпевала, пружи гитар Шамики. Шамика удешава, па започе. Уз свирање отпева и песму: „Wіe stark pocht meіn Herz”. Довео је у „удивленије” обадве. Фрајла Лујза нагла се на руку, замишљена је, ништа не говори. Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце. Па није ни чудо, Шамика је већ у Кошици свирање добро проучио, а у Венецији до савршенства дотерао. Па оно његово талијанско „тремоло”! Шамика види да је фрајла Лујза замишљена, па да јој нежност ту забашури, да се не постиди, опет друго свира. Свирао је један марш, али са таквом тачношћу, таквом енергијом, да би помислио то је какав „квартет”.
Тако је још даље свирао, док му падне на памет да треба одлазити. Прва посета не сме бити дугачка. Гледа да заврши, но фрајла Лујза га запита:
— Кад буде овде бал, хоћете доћи, Herr von Kirić?
— Бићу срећан.
— Истина, неће бити тако нобл као код вас, али ко је с ким задовољан, тај се и овде може добро провести.
— То и ја мислим.
— Дакле доћи ћете?
— Ако добијем билету, — смеши се као бајаги.
— Немајте бриге, послаћемо.
Још се донекле разговарају. Шамика се извини да мора ићи. Госпођа Матилда иде звати оба Полачека, ови дођу тако као из посла и срдачно опросте се, молећи га и други пут за посету. Опрости се, седне на кола и врати се.
Оцу после приповеда како је код Полачека лепо примљен био, и опет позван, како им је жао што отац није дошао, и поздравили су га сви.
— Шта ћу ја онде, кад ти идеш да гледаш девојку. Мислили би одма’ да смо дошли просити девојку. То је твој посао, а ја ако ћу к њима, ја ћу у каквом послу Полачеку без тебе.
— Добро, отац, разговараћемо се о том други пут.