Вечити младожења/XIV
Шамика, кад је отпутовао, није ни сâм знао куда ће најпре. Рад би у Милано, а рад би у Млетке. Венеција и „Мајланд”, то је била Мека и Медина за путнике рат plaisir. На путу у делижансу један му једно, други друго препоручује. Реши се за Млетке. Но пре него што ће границу прећи, променио је банке у лире.
Још један из Немачке с њим путује, али овај тек нешто штрбека талијански, а Шамика баш ништа. Дођу до Удине. Одавде оду у Coneglіano, па онда у Веlluno, Trevіso и, још тумарајући којекуд, дођу у Млетке. Ту морају наћи који ће их водити. Наиђу на једног калауза, и тај их води куд се њему допада. Возе се лагуном и каналима, сами не знају куда ће, па тек одједаред нађу се у Сан-Паоло и ту се настане. Море, водени путеви, црне, брзе гондоле, силне цркве и палате учинише на Шамику неки фантастичан утисак. Није веровао сам себи. Кад ноћу заспи, а он снива канда једнако у какву панораму гледа. Три дана не може да се разабере, док му се око на тај чудан свет не научи. Сравњава Кошицу са Млецима!
После неколико дана, када се охрабри, он и тај Немац иду да гледају како изгледа изнутра варош. Али не зна како ће, више воде него земље, па све се мора на чамцу возити. У почетку за сувоземног човека не баш најпријатнија забава. Али кад се мало научи, милота. Већ кад је у San-Paolu, посетиће најпре стародревну цркву San Gіovannі Paulo. Па онда свуд редом пролазио је кроз неколико дана без престанка лагуне, риве, канале, фондамента, „Rіva deі Schіavonі”, „Пијачету”, „Маркову пијацу”, „Понте ријалто” и свуд где је шта знаменитог било.
Но за време његовог бављења, што је год видео, највише му импоновала црква светог Марка у „Campanіle di San Oarco” са оним лепим аркадима. А најмилија шетња му је била од „Lіdo” према „Chіoggіa”. Доцније тако му се допало, да не би бранио онде засвагда живети. Није ни чудо: Шамика, такав dandy, покрај финих Талијанкиња! Научио је брзо и Талијански, јер талијански се језик лепи. Готово сваки дан је ишао у позориште, и то највише у „Fenіce”, и то кроз „водену” капију. Забележио је све како се даме носе, од горе до најмање ситнарије. Имаће шта код куће приповедати. Научио је јести „остриге”, морских шкољака, морског рака, „страхино” и „горгонцоле”, а без пармезана никад није чорбу јео. Па онда воће, смокве, урме, наранџе; већ је у фебруару јео зреле кајсије. Купô се једаред у лагуни, баш близу мора, и то је морска вода.
Пре него што ће се свући, иште папир и перо да оцу напише писмо. И онако треба му новаца, истрошио се, па ће баш овом приликом оца изненадити. Седне па пише писмо:
„Љубезни оче!
Ако сте ради за мене разумети, ја сам фала богу здрав, и молим бога за ваше здравље. Ја се сад баш у мору купам; то је врло здраво, тако овде кажу. Млого људи сам овде видио, све вам сад не могу казати, но кад се вратим, исприповедаћу вам. Млого свашта сам ту научио, о чему никад ни сањао нисам. Но јако сам се истрошио, јер је пут скуп, а и овде је велика скупоћа: једна зрела крушка, што код нас тек октобра зре, сребрн цванцик. Пошаљите ми, молим вас, новаца, једно две хиљаде, на пошти, и то у дукатима, јер овде банке не иду. Рад сам што да накупујем. Како добијем новце, одмах ћу се вратити. Поздравите све. Адресирајте овако: Venezіa San Paulo Nr. 5008.
У Венецији, 1 априла 18...
љубећи вам десницу
покорни син
Шамика”
Окупа се и обуче. Кад оде, преда на пошту писмо.
Тако Шамика проводи време, а женидба не пада му ни на ум.
Дуго чека, па тек једаред јави му пошта да су новци са писмом стигли. Отвори писмо и чита:
„Драги Шамика,
Твоје писмо примио сам. Ја сам здрав, но то ме веома опечалило, кад сам чуо да се у мору купаш. Зар онде нема других илиџа, већ мораш у мору? Ја сам због тога опечаљен јако. Могу те таласи морски однети. Ако си жив, како добијеш писмо, а ти одмах натраг. Од бриге не могу да спавам, врати се. — Твој родитељ С. К.”
Када је Шамика прочитао писмо, најпре смеје се, после му је опет жао што је тако на лако писао.
Све спреми, па ће да се враћа.
Но, спомена ради, купио себи за сат златан ланац венецијански, јер венецијански филигран је у свету најсавршенији; па онда јапунџе „венецијанер”, са јакама на катове, да може сваком казати да је то баш из Венеције; па онда „карбонари”, то је сад у моди. Напослетку је купио лепих ситнарија и за даме, да им може „сервирати”.
Тако спреман крене се. Дуго је путовао, али ипак срећно се вратио. Отац га већ жељно ишчекује, чезне за њим, једва чека да га види.