Večiti mladoženja/XV
Kad je Šamika otputovao, gospodar Sofra brojao je dane, mesece, iščekujući sina. Teško mu je dočekati ga. Otišao je, daleko u tuđu zemlju, bogzna kakvo zlo može ga postići; mlad je, neiskusan, ali treba svet da proba.
Prođoše meseci, njega jošte nema. Pisao je dvaput, jedared iz Udine, drugi put iz Venecije. Ali sad otac ne zna šta je posle zadnjeg pisma, kada se kupao u moru.
Kada je gospodar Sofra pročitao pismo, koje je proučio i doznao da se Šamika baš onda u moru kupa kada je pismo pisao, užasne se. Misli se šta da čini. Ode Čamči na savetovanje. Baš kad je otišao, u njegovoj otsutnosti je Pera čekmedže obio. Dođe u kavanu kod Čamče, pismo u džepu nosi. Za jednim stolom sedi Krečar i sin mu, „fiškal” Aleksa. Piju kanu. Čamča služi goste. Gospodar Sofra sedne za taj sto. Pozdrave se.
— Čamčo, daj kane.
Zapodenu razgovor običan.
— Kako si, Sofro?
— Nemoj me pitati, dobio sam pismo od Šamike, zlo je.
Vadi pismo iz džepa.
— Ta valjda nije umro?
— Evo čitaj, — baci mu pismo.
Čamča čita.
— Pa šta je to? Piše ti da se u moru kupa, pa šta je to?
— Podaj dalje pismo.
Čamča pruži „fiškalu”. „Fiškal” čita.
— Tu nema opasnosti, kupao se u moru.
— Ded, Jovo, i ti čitaj!
I Krečar čita.
— Tu nema opasnosti.
— No vi ste čudni ljudi! U moru se kupati! Ja sam čitao u Kenđelca „Jestestvosloviju” da mesec vuče gore more, pa onda opet spušta ga, i to svakog meseca; pa ako se Šamika baš onda kupao u moru, kad su se valovi rodili, nije l’ se mogao u moru udaviti?
— Ta valjda nije lud da se baš onda kupa.
— E, mladost ludost. Bog zna nije l’ baš onda.
— A šta si ga onda poslao u Talijansku, kad se bojiš mora?
— Ti znaš šta smo se i na suvu napatili, a nekmoli na moru kad je bura.
— Ko se boji vrabaca, nek’ ne seje proju, — veli Čamča.
Al’ ti si bar bio u Trijestu, Čamčo. Jesi l’ se kadkog kupao u moru?
— Koliko puta, pa mi nije ništ’ falilo.
— No, ja sam nesrećan otad, još i to dete da mi propadne u moru.
— Je si l’ ti samo njemu poslao novaca, nemaj brige. Onda nemaj brige, do dve nedelje je tu.
— Bog iz tebe govorio!
— A šta tvoj Pera s konji trguje?
— Nemoj me o njemu ni pitati! Bekrija, pa bekrija!
— Pa sad gledaj, ženi Šamiku. Pa na kome će to tvoje dobro ostati? Ne vidiš da si već omatorio, a kuća ti već ostala kao pusta.
— Ta to sam i rad, da doživim svatove Šamikine.
— Pa nek’ i tvoj Šamika mnogo ne izbira; ima tu devojaka dosta, valjda je koja njega vredna.
— Ja njemu na volju ostavljam, nek’ uzme koju hoće.
Tako im u razgovoru vreme prođe, pa opet svaki svojoj kući.
Gospodar Sofra nema mira ni danju ni noću. Već su dve nedelje prošle, pa nikakva glasa. Još ako za nedelju dana ne dođe, onda će ga kurentirati. Jednog dana, baš u podne, gospodar Sofra sa Katicom ruča, o Peri se razgovaraju, kad čuju se neka kola u avliji. I to moraju strana kola biti, jer gospodar Sofra pozna svoj a kola čak iz drugog sokaka kad idu. Misli se, pa ustane da vidi. Tek što na vrata, a eto Šamike.
— Dobar dan, oče, evo me!
Ljubi oca u ruku. Otac ga grli, ljubi. Suza mu kanu. I Katica ga ljubi.
— ’De si sine moj, mišlja’ da si u moru propao. Što se kupaš u moru?
— Falio sam što sam tako pisao, ali fala bogu kad se vidismo zdravi!
Radosti nema kraja.
Tu se sad sve unese. Šamika je gladan, pa sedne s njima za sto i poruča.
Najpre im Šamika ispriča kako se u moru kupao bezopasno.
— Pa što mi nisi pisao tako? Ja mišlja’ da si ti među morski valovi.
Sad izvadi iz sanduka što je nakupovao. Ocu je doneo jednu stivu lulu u talijanskoj formi. Katici lepe marame i haljine. Katica se udalji. Donesu kanu. Gospodar Sofra puni prvi put talijansku lulu.
— E sad, sine moj, da te pitam nešto drugo. Što si onde sve vidno, to ćeš mi drugi put pripovedati. Kaži mi jesi l’ nusput kakvu devojku uočio?
— Nisam. Kako ću se u Talijanskoj ženiti?
— Al’ ovde bliže gdegod, usput jesi l’ gledô?
— Umoran sam bio jako, al sad ću.
— Vidiš da je kuća pusta. Katica je kao Duvna, na nju računati ne možemo, a Pera ne samo da je bekrija, nego i lopov. Nedavno mi probio čekmedže.
— Kako to?
— Baš kad sam pismo od tebe dobio, otišao sam Čamči na savet, baš onda.
— To je lopov, taj će na vešala doći! Pa je l’ mnogo ukrao?
— Tako jedno dvadeset forinti, kaže šegrt. No neka ga đavo nosi. Drugo da se razgovaramo. Hoćeš li se ženiti?
— Hoću.
— Pa gledaj jedared.
Šamika mu se svečano obreče da će se oženiti.
Sad opet svaki svoj posao gleda. Šamika dođe u kavanu kod Čamče, pripoveda šta je video u Veneciji. Svi se dive. Kaže šta je jeo, sve što god Talijani, samo ne mačke, vrane i bumbare.
— Šta, zar i bumbare jedu? — pita ga Krečar.
— Salatu prave od nji’ sa lukom i zejtinom.
Šamika je sad prvi čovek u varoši.
Posle tri nedelje spremi se opet na put, — u Košicu. Obrekao je gradonačelnikovoj kćeri da će je uzeti. Otac mu dâ novaca i otputuje. Kad u Košicu, a gradonačelnikova kći već se udala. Bavio se tu dve nedelje, pa se vrati. Sad poče bajati oko svojih varošanaka. I već jednu bi ulovio, ili bi ona njega ulovila, da se nije opet što dogodilo.
Kod Čamče je bal, i to „noblbal”. Mnogi sa strane dolaze. Doći će na bal i jedan kasapin iz sela Š, sa suprugom i divnom, lepom ćerkom, jedinicom. Plava, visoka devojka. Taj kasapin, gospodar Polaček, vrlo je bogat i stari poznanik gospodara Sofre. Poznaju se i pozdrave. Naravno da Šamika tu ne sme faliti.
Šamika obučen kao da je iz kutije iskočio. Na njemu fini frak i pantalone crne, maramica na vratu tako udešena, mašlije tako izrađene kao što niko ne može, samo Šamika. Pa beo prsluk, pa šaputle, venecijanski sat oko vrata, pa njegovo elegantno držanje, — svi na njega gledaju. Pa kad se „angažira”, s kakvom gracijom pravi korake do igračice, pa onaj lep naklon, — pravi Seladon! On zna potpuno etikeciju, zna da treba stranoj frajli prvenstvo dati. Prvi valcer igra sa frajlom Polačekovom. Dobra igračica. Onda igra s drugima. Svako baca oko na Šamiku. Dođe polka. Šamika i to fino izređuje. Gospodar Sofra stoji između sale i kredenca, pa gleda kako mu sin igra; tako isto i gospodar Polaček gleda na svoju kćer, ali Šamiku meri.
— Al’ gospodar Kirić, imate finog sina!
— Al’ vi imate finu kćer!
Komplimenti se prave.
Šamika kad i kad ide u jednu stražnju sobu; onde je na patosu kreda, pa štuceri đon ribaju, da u sali ne pokliznu.
Frajla Lujza — tako se zvala Polačekova kći — rado je igrala sa Šamikom; i Šamiki se frajla Lujza dopada. Izgleda kao bela golubica. Već pre ponoći razneo se glas po balu da otac daje pokraj frajle Lujze pedest hiljada forinti. Kavaljeri, sve je obleću. Ali badava. Ona je uprla oči samo na Šamiku. Nastane odmor. Gospodar Sofra i Polaček sede zajedno, i to ozbiljno; osobito gospodaru Sofri nije do bala, veselja; on je došao samo zbog Šamike, da vidi na koju će oko baciti. Posle večere nudi gospodar Sofra Polačeka duvanom. Ovaj primi kesu i zahvali mu se.
Sad opet počne igranka. Poviču: „Kotiljon!” Šamika će komandirati, i to sa frajla-Lujzom. Divna igra. Kakve figure izvađa Šamika, sve veze, plete, svak mu se divi! Pa kad Šamika sedi sa još jednim dos à dos na stolici sa igračicom, tu sumnje nema da će Šamika izabran biti. Pa tek kad igra mazur, kad petom udara a igračicu juri, titra se s njom, talasa se na levo i desno, pravi Adon! Nije ni čudo, učio je mazurku u Kašovi od ulanskog oficira, rođenog Poljaka, koji je u Košici „fajerpiket” komandirao, pa posle nadmetao se sa najboljim poljskim igračima u Lavovu. Šamika i Lujza već toliko se upoznaše, da ga je pozvala u posetu k njima u Š., na što Šamika i dâ reč. Tako prođe bal. Polaček se oprosti sa gospodarom Sofrom, a Šamika sa frajla-Lujzom. Pri rastanku Šamika, kao pravi „galantom”, poljubi je u ruku, a frajla Luza, stisnuv mu ruku, zahvali se.
Svi se raziđu.
Sutradan, posle ručka, gospodar Sofra i Šamika razgovaraju se.
— No, otac, kako vam se dopada Polačekova kći?
— Krasna, zdrava devojka, i otac čestit; matere nema.
— Daje pokraj nje pedest hiljada.
— Šta mi je novac, ja devojku tražim!
— Nije zgoreg i novac!
— Pa je l’ ti se dopada?
— Meni se dopada. Hoćete da je uzmem?
— Ne bi’ bio protivan, al’ samo ne dopada mi se jedno.
— Šta vam se ne dopada?
— Ta znaš sam, Švabica je!
— Pa vi ne biste hteli Švabicu?
— Ne zato što je Švabica po jeziku, već što nije našeg zakona.
Šamika se zarumeni, — nadao se tome. Gospodar Sofra je neoboriv pravoslavljanin.
— Neću na dve fele da se u kući krsti.
— Može se i tome pomoći.
— Kako?
— Da pređe na našu veru.
— Onda je sasvim drugo.
Šamika lakše odane.
— Pozvala me da ih posetim.
— Možeš kad ’oćeš; kola su uvek gotova.
I doista, ići će tamo Šamika.
Posle nekoliko dana ode Šamika u posetu u Š. Veliko čisto selo; tuje i spahijski dvorac. Uđe u Polačekovu kuću.
Kuća prostrana, građe za marvu velike, štale, šupe. Pre nego što Že dalje, vidi da je jaka kuća. Polaček baš iziđe sa sinom iz štale, pozna ga, odmah se uputi Šamiki.
— Dobro došli, gospodin fiškal! Drago mi je, izvolite unutra. Ovo je moj sin.
Uđe unutra; tu ga dočeka frajla Lujza i mlada gospođa Matilda, supruga mlađeg Polačeka. Frajla Lujza matere nije imala gospodar Polaček je udovac.
Sad otac i sin preporuče se, pa odu. Započe se razgovor o balu. Lujza se hvali kako je zadovoljna bila; gospođi Matildi je žao što nije mogla doći; imala je glavobolju. No ako opet bude bal u U., onda će doći da malo poigra kotiljon sa „fiškalom”. Gospođa Matilda na ove zadnje reči nasmeši se, pogleda na frajla-Lujzu i Šamiku. Frajla Lujza se zarumeni. Ona je njoj već mnogo o Šamiki govorila. Iz očiju frajle Lujze vidi se da joj je milo što je Šamika došao; poznalo se to već pri pretstavci, pa sada, razgovarajući se, baca pogled na ogledalo i namešta kosu. Vidi se da bi se rada Šamiki dopasti ili drži da mu se već dopala, počem je održao reč. Gospođa Matilda iziđe napolje, da se ručak što bolje zgotovi. Donde će njih dvoje sami ostati. Razgovaraju se, dogovaraju se gde i kako će se na balu sastati, ali s bojom još ne izlaze. Tek frajla Lujza kad i kad lagano uzdahne, i taj uzdisaj, koji je inače dubok, hoće da zaguši, ali po prsima i dugačkim tempo poznaje se.
Dođe vreme ručku. Svi su tu. Ručak kao u jednog bogatog kasapina. Nema tu garnirane goveđine, niti kojekakvih entremets, ili faіsan à la Cambacères, — no goveđina prosta, kakvu samo kasapin iz debelog marvinčeta iseći može, pa kakva teletina, pa debeo ćuran, iako se sa lešnjicima nije hranio. Pa vino bolje nego izmešan „clіquot”. Gospodar Polaček pita za gospodara Sofru zašto nije i on došao. Šamika ga izvinjava. Posle se razgovaraju o ekonomiji, i svršetkom TOG razgovora gospodar Polaček ode ka posao sa sinom, a gosta ženskima preporuči.
Frajla Lujza ostavi ga, sa dozvolom, na jedno magnovanje sa gospođom Matildom, pa ode u drugu sobu. Čuje se glas gitara. Šamika sluša, čuje akorde i neke introdukcije, pozna odmah da on bolje svira od frajle Lujze, premda i ona ne svira baš tako rđavo, ali Šamika je na gitaru majstor. Frajla Lujza dođe sa gitarom.
— Herr von Kirić, vi svirate gitar?
— Žao mi je, al’ ne sviram, — a ovamo smeši se.
— Ta vi svirate, smejete se!
— Ne znam; ja bih vas molio. Nešto znam ali slabo, no posle vas ću i ja pokušati.
Gospođa Matilda je ganja da svira.
— Sviraj, Lujza. Posle će gospodin fiškal svirati.
Nakani se frajla Lujza, i počne pevati sa pratnjom pesmu: „Meіn Herz іst Horst der Lіebe”. Kad je otpevala, pruži gitar Šamiki. Šamika udešava, pa započe. Uz sviranje otpeva i pesmu: „Wіe stark pocht meіn Herz”. Doveo je u „udivlenije” obadve. Frajla Lujza nagla se na ruku, zamišljena je, ništa ne govori. Njeno ćutanje govori. Posejao je pesmu u srce. Pa nije ni čudo, Šamika je već u Košici sviranje dobro proučio, a u Veneciji do savršenstva doterao. Pa ono njegovo talijansko „tremolo”! Šamika vidi da je frajla Lujza zamišljena, pa da joj nežnost tu zabašuri, da se ne postidi, opet drugo svira. Svirao je jedan marš, ali sa takvom tačnošću, takvom energijom, da bi pomislio to je kakav „kvartet”.
Tako je još dalje svirao, dok mu padne na pamet da treba odlaziti. Prva poseta ne sme biti dugačka. Gleda da završi, no frajla Lujza ga zapita:
— Kad bude ovde bal, hoćete doći, Herr von Kirić?
— Biću srećan.
— Istina, neće biti tako nobl kao kod vas, ali ko je s kim zadovoljan, taj se i ovde može dobro provesti.
— To i ja mislim.
— Dakle doći ćete?
— Ako dobijem biletu, — smeši se kao bajagi.
— Nemajte brige, poslaćemo.
Još se donekle razgovaraju. Šamika se izvini da mora ići. Gospođa Matilda ide zvati oba Polačeka, ovi dođu tako kao iz posla i srdačno oproste se, moleći ga i drugi put za posetu. Oprosti se, sedne na kola i vrati se.
Ocu posle pripoveda kako je kod Polačeka lepo primljen bio, i opet pozvan, kako im je žao što otac nije došao, i pozdravili su ga svi.
— Šta ću ja onde, kad ti ideš da gledaš devojku. Mislili bi odma’ da smo došli prositi devojku. To je tvoj posao, a ja ako ću k njima, ja ću u kakvom poslu Polačeku bez tebe.
— Dobro, otac, razgovaraćemo se o tom drugi put.