Вечити младожења/VIII
Сутрадан у десет сати је већ штатаријална комисија ту. „Штатаријум” је већ био објављен. Живи лопови повезани су за коље: њих деветорица; четврти, рањени, пред зору је умро. Пробуде путнике па и њих на испит. Лопови су све признали, а ино нису ни могли, јер је сведока било доста. Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.
Један од њих, неки „Киш-бачи”, пре него ће на вешала, опрости се са светом, и учио га да не буде неваљао: њега су, вели, зло одгојили; па онда свуче чизме и замоли да их жени његовој предаду, да не иду у штету; и дао је опоменути да децу од зла одвраћа, да узму сви пример од њиховог оца; и, очитав још „оченаш”, сигурним кораком ступио је на вешала. Сутрадан их скинуше и укопаше са оном четворицом. При одласку комисије, још је господар Софра све добрим вином почастио. После одласка комисије, друштво мора још који дан остати, док се рањени кочијаши опораве. Бирташ, који је иначе на доброј нози стајао са лоповима, јер је по околностима принуђен био, захвали се господару Софри што му је очистио чарду од тако опасних лопова, и само та још за нешто моли.
— Господару, не могу вам довољно захвалити што сте ми те људе с врата скинули. Морао сам им увек јело и пиће забадава давати, па да се најмање противим, зло мојој глави. Зазираће отсад нови лопови од моје чарде, то сам уверен. Но још би’ вас нешто молио.
— Шта?
— Да ми се дате намалати у мојој чарди, у биртији, да знају ко је три лопова једним наџаком убио. А видим да сте „Рац”, па ћу назвати моју чарду „Рацчарда”, а ви ћете се у целој околини спомињати и дивиће се вашем јунаштву.
Господар Софра се насмеши.
— Па допусти, Софро, нек’ те намалају, то није никаква срамота, — рече Чамча.
— Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име ћу забележити откуда сте.
Господар Софра мисли се.
— Па ко би ме овде на чарди намалао?
— Немајте бриге, село није далеко, онде је баш сад један молер, мала цркву, па ће вас баш сасвим добро намалати.
— Па хајд’ нек’ буде.
Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера. Нашао га баш у цркви где мала. Када је молер чуо каквог мужа има малати, обрече да ће одмах сутрадан доћи, само нека му кола пошаљу. Пукао је глас по целој околини како је један три ајдука умљескао. Бирташ врати се радостан и јави, а господар Софра сам пошље с бирташом своја кола по молера. Молер дође и понесе сав нужан материјал. Господар Софра позва га на доручак.
— Но сад, кажи ми, Чамчо, како да се дам малати? Кад сам потукао те лопове, имао сам на себи обичан јанкл. Хоћу ли се у њему?
— Нипошто. У долами!
И молер је за доламу. Господар Софра реши се за доламу. Но кад је већ долама ту, мора бити ту и ћурдија и све остало што томе одговара. Тако господар Софра извади све парадне ствари: чакшире, чизме са сребрним мамузама, доламу, ћурдију, појас и калпак, и тако ће се намалати, али, наравно, са наџаком у руци.
Обуче се по реду, узме наџак и каже да је готов. Сад уђе у биртију. Разгледају где би било најбоље. Молер нађе једно место на дувару, у чело, да сваком који уђе одмах у очи падне. Господар Софра већ стоји у свој својој величини, и молер га мала. Више пута је тај дан стајати морао: први дан га доврши, а други дан изгладио. Сасвим је погођен. Госпорад Софра сам себи се допадне. Кад је све готово било, а бирташ хоће молера да исплати, но не да господар Софра, он га поштено награди. Сад се бирташ и молер зачуде с каквим човеком имају посла. Господар Софра сад почасти и молера и бирташа.
Кад молер оде, путничко друштво опет заподене свој стари обичан разговор.
— Шта сад раде наше жене? — рече Софра.
— Плачу па још да знају што смо ту прекужили, умрле би од стрâ’ — упадне Кречар.
— Какав стра’ — кад смо победитељи? — примети Чамча, па опет отпоји „Возбраноје”.
— Ти си, Софро, јунак, — рече Чамча, — ти се сад не бој путовати у овим пределима, твоје име и твоја контрафа од зла ће те сачувати; то ће се чак чути и у Пољској, доћи ће све то у новине, твоје описаније, а твоју фигуру је лако запамтити, спеваће те у песме.
— Па зар овде још мислиш да ће бити лопова?
— Има још једна банда, чуо си за Јанотича?
— Зар је и он у овој околини?
— Бог зна куд он тумара, но њега се не треба бојати, он на трговце не удара; кад их нађе, даду му какве робе, ако потребује, па даље иде. Он најрадије напада на богате попове, особито ако су каноници, на спахије, који рају угњетавају, а сиротињу помаже.
— Но, то је први поштен лопов за кога чујем. Но баш не би’ се бојао ни тог Јанотича, само да ми дође под наџак. Ону тројицу лопова, што су у биртији седели, рукама би их све измрвио. Мој негдашњи занат спасао је и мене и вас. Ја, стари табак, научио сам се на зиму и врућину, и та тврдоћа олакшала ми је трговину. Кад сам још био калфа, једаред у једној биртији напали су дванаест шнајдера моја два друга. Ја доскочим, па све шнајдере побацамо. Кад је био велики храм, ја сам морао носити на литији табачки барјак, који је од свију најтежи.
— Ал’ и јеси јак, штета што ниси солдат, ти би и Бунипарту ухватио.
— Дај руку мало.
Чамча пружи руку.
Софра му претисне мало руку, Чамча јаукне.
— Ал’ си баш јак ко коњ!
Тако се њих двојица разговарају, а Кречар само слуша, — још није из њега страх изишао. Чамча се мало поднапио, па час пева, час опет изиђе напоље, па од радости скаче, час трчи по авлији керећим „трапом”.
— Ух, ал’ ћемо код куће имати шта приповедати!
Наравно, Чамча ће код куће све то још већма исцифрати.
— Чамчо, кад дођемо у прву варош, да не заборавимо одма’ кући писати.
Чамча га и не слуша.
Већ се кочијаши опоравили, време је да се путује. Исплате што су били дужни бирташу. Сва спрема, парадне хаљине већ су сложене, кочијаши нахранише коње па прежу. Но бирташ сад њих хоће да почасти; добио је зеца, па их ка брзу руку почасти; још је кочијашима шунке поклањао, а ови већ све спремише, сва кола готова за пут. Опросте се са бирташем, седну на кола, па тако опет по реду путују. Прва кола пространа. Чамча покаже пут куд треба ићи, пружи се у кола па заспи. Тако исто и Кречар. Само господар Софра не спава, но запалио је велику стиву лулу па пуши, око баца пред пут, — један мора бити будан и на све мотрити.
Дођу до првог назначеног села.
Господар Софра пробуди Чамчу.
— Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад?
— Шта си ме будио? Знаш ’де смо, само тим путем треба даље ићи, па ћемо доћи у друго село, па онда опет у треће, и ту ћемо опет стати и коње ранити.
— Бре, нећеш спавати, ти си војвода, дуго ми је време, преклапај ма шта.
Дрма Чамчу, не дâ му спавати.
Чамчи није на ино, разбере се, и почне опет којешта преклапати. Но, он опет не дâ мира Кречару, пробудио га.
— Кад мени не даш спавати, ја опет не дам Кречару.
Шта си ме пробудио, Чамчо? Тако сам лепо снивао: био сам код куће, и тамо сам све лепо уређивао; код мене је све у реду.
— А јеси л’ што о мојим снивао, јесу л’ сви здрави? — запита господар Софра.
— Сви су здрави, поздравили те.
— А јеси л’ био са мојом Саром?
— Јесам, поздравила те. Пита кад ћеш се вратити.
— Поздравио сам је, тек сам сад на најбољем путу.
Чамча није радо био код куће, па кад се једаред на пут кренуо, није се ласно враћао. Особито је волео бити у Пољској, јер су га пољски шљахтеци због његова лакрдисања волели. Он није никад ишао обичним путем, већ странпутице. Једаред из Кракова пође натраг, обиђе све вароши у Галицији, три дана блуди којекуд; трајало је три године, а жена му не зна је л’ жив или мртав, па наједаред пише јој чак из Коломеје, отуд јој јавља да се већ кући враћа.
Тако у разговору дођу до једне вароши, већ се тороњи виде. То је Кошица. Ту ће стати добро одморити се. Приправе прво и прво „провијант”, јер је у Галицији тешко без њега путовати. Чамча, не казав друштву, оде некуд сам и купи лепу криву мађарску сабљу, добро је умота, да се не зна шта је, па бесприметно сакрије у свој сандук.
После одмора крену се и, тако путујући, дођу до пољске границе, до села З. Било је већ вече. На линији, на путу баш кућа од армиције. Повиче неко: „Стани!” Сад изиђе један у капуту, гледа у кола, у прва па онда све даље, да види нема ли што за армицију. Опет дође првим колима. Чамча пружи главу, али је умотан да га нико позвати не може, па почне са армицијашем пољски говорити. Армицијаш наложи да се кола не макну, него когод нек дође с њим у канцеларију, да се искаже шта има у колима, јер ако вина има ту, зло по путнике.
Чамча сиђе и оде с армицијашем у канцеларију.
Стане код стола, а њега армицијаш при свећи мери.
— Пане добродзјејни, пане лешедицка, како смо?
Армицијаш ухвати га за плећа, па готово својим носом такне нос Чамчин.
— Ој, чертовски Чамчо, откел ти пришел?
Љуби се с њим, стари су знанци. Чамча је „шверцер” особито на вину. Већ армицијашу у колима је био познат глас Чамчин, а Чамча му пољски рече да га друштво не разуме да га у своју собу води, све ће му исказати. Велика радост од армицијаша, зна да Чамча вина има. Сад армицијаш понуди Чамчу да остане преко ноћи, с колима заједно, и да друштво позове к њему. Чамча не дâ, опише му своје другове, па ће с њима да изреди комедију. Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад. Армицијаш смеје се, пристаје на све што Чамча каже, и бајаги показаће се строг. А није шала, пет акова „ауспруха”, и још има више од пет акова у половачетима, па пô акова ракије, што су за „провијант” попели и посакривали у сандуке.
Господар Софра и Кречар нису никад били у Пољској, па нису знали ни за такову армицију; и, да су знали да ће тако проћи, не би их видела Пољска.
Сад иде Чамча са армицијашем колима.
— Софре, зло је, господин армицијаш хоће да визитира кола, све сандуке.
— Па нек’ визитира, шта ће наћи у коли, шунке, печење, и неколико акова вина, велико чудо!
Господар Софра мислио је, ако баш и мора што платити, опет неће бити много, форинту, две по акову, па шта је то за господара Софру и Кречара.
Сад уђе господар Кречар и господар Софра, и ишту се управо у канцеларију. Дођу у канцаларију. Армицијаш ће их питати, а Чамча ће тумачити.
— Откуда сте?
— Из Мађарске.
— Ах, из Венгерске, тамо добро вино роди. Имате ли вина у коли?
— Имамо.
— Колико?
— Тако свега око десет акова.
— Друго ништа?
— И половаче ракије.
— Је ли добро вино? Да коштам.
— Јово, донеси из кола чутуру — рекне Софра Кречару.
— Јер моћно вино?
— Та није рђаво, код нас рђаво вино не роди, а ни сам рђаво не пијем.
Ту је већ и Кречар са чутуром и пружа је армицијашу.
Армицијаш натегне, маше главом.
— Добро је.
Сад узме чашу, наспе, а вино црно као катран; дигне чашу, гледа код свеће: чисто као кристал; натегне чашу и испије, допада му се.
— Ни кнез Сапијеха не пије бољег од овог, — рече одушевљено армицијаш и, покрај све своје званичне дужности, наспе сам себи из чутуре, и по други пут испије; не може да се уздржи, хвали вино и већ насипа трећу, но ту га Чамча прекине, бојао се да ће, из одушевљења према вину, тако и даље терати, па одмах путницима пардон дати. — Зато ослови армицијаша:
— Господине, шта ћемо платити армицији за то вино?
— Но за овакво вино сто форинти од акова, то није млого, а ракију ћу вам опростити.
Господар Софра гледа на Кречара, а Кречар на господара Софру; Чамча тек изврће очи и жалосно лице прави.
— Биће млого, господине. Ваљда би доста било педесет форинти?
— Не може бити, сто је такса.
Господар Софра крваве очи баци на Чамчу.
— Но овде ћемо проћи горе нег’ на чарди, — промумла и дубоко уздане господар Софра.
Кречар не може да говори, није шала, хиљаду форинти на десет акова, на њега спада пет стотина форинти, а не зна пошто ће се продати „ауспрух”. Могу га још на путу лопови попити. У срцу проклињу Чамчу.
— Дакле, ако хоћете, а ви платите и да не мерим, јер иначе узећу као контрабанд, па ћете још више платити.
Кад је Кречар чуо ред „контрабанд”, поплаши се.
— Чујеш, Софро? Контрабанда — то је зло!
Господар Софра мисли се, па десну руку метне на лево, испод срца, баш где буђелар у напршњаку унутри лежи. Чамча то примети.
— Дед, Софро, истави те новце; кад се, знаш, они’ пет акова прода, све ће то бити накнађено.
Господар Софра мрко погледа на Чамчу, па вади буђелар, изброји хиљаду форинти на столу, и квит.
Армицијаш прими новце и дâ му квиту.
Сад их позове армицијаш да остану целу ноћ код њега. Господар Софра каже да ће на колима спавати; мора кола чувати. Сад га опет заокупи армицијаш, моли га, моли га и Чамча, те једва га преклоне.
Ноћ лепа, ведро небо, кочијаши све чувају, а има штале за коње. Армицијаш уверава господара Софру да се ништа не боји, да није на рђавом месту. Чамча унесе „провијант” и једно половаче. Место да армицијаш њих части, они часте армицијаша. Армицијаш добро пије, већ се помало угрејао. Чамча му приповеда шта им се догодило у чарди. Особито кад је чуо да је господар Софра три хајдука убио, поче га армицијаш мерити, и све куца чашу с њиме. Господар Софра тек од беде одговара, зева, једва чека зору; тако исто и Кречар. Није шала, хиљада форинти. Сад Чамча гурне армицијаша. дâ му знак да је време уталожити господара Софру. Армицијаш извади новце, хиљаду форинти, и пружи господару Софри.
— Ево новци, амо квиту натраг. Ми Пољаци живимо, а покрај нас и други. „Нех жију Венгри”!
Господар Софра радостан извади квиту, прими новце и тури у буђелар. Одмах веселије лице. Тако исто и у Кречара; већ није био блед, заруменио се.
— Тен чертовски Чамча, тај је све то учинио. Ми смо већ давнашњи камарати, па је он све то, и зло и добро, наредио. Живели Венгри! Сад су сви весели. Господар Софра гледа на Чамчу, смеши се, маше главом и прстом му прети.
Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша. Кад је језиком овлажио уста, чашу нагне, па се прекрсти, па тако испије.
— То је токајско вино, то морам пити. Богзна кад ћу још до њега доћи.
Док су пили, Чамча изиђе напоље, дâ и латову армицијашком јести и пити у његовој соби, и обдари га. Он ће се већ за то са друштвом поревенити. Па онда још једно половаче вина и једну боцу „ауспруха”, у дар за армицијаша.
Већ зора руди, време је одлазити. Чамча наложи кочијашима да прежу. Чамча зове на страну армицијаша, нешто прошушка с њиме, и руку му нешто склопи, а покаже му прстом на вино и „ауспрух”. Разумели се.
Већ је све за пут спремно. Армицијаш сад извади бутељу ликера и моли их да они опет од њега приме. Отвори и наздрави им. Попију, опросте се и изљубе с армицијашем и оду.