Вечити младожења/IX

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

IX
◄   VIII XXVI X   ►

Путују даље. Чамча закаже пут, па малочас сви тројица заспе, сан их овладао. Подуже је трајало, док су до првог села дошли. Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде.

— Чамчо, какво је ово село?

— Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити. Чамча опет заспи, а господар Софра и Кречар тек дремају. Дођу у друго село. Ту пробуде Чамчу; и време је: коње треба ’ранити. После тога одавде се крену даље. Путовали су тако још два дана и дођу у село В. Мало село, но у њему велики спахијски дворац, ту седи богати гроф. Б. Отседну у једној чивутској механи. Нема ни штале за толико коња. „Провијант” им је већ изишао, појели су га на путу сасвим, само вина и ракије имају. Бирташ Арон није код куће, само жена му Рифка са кћерима. Ишту јести. Бирташица каже да нема, вели „шабес” је. Шта ће сада? Сланину су сву појели кочијаши, дугачак је био пут.

— Шта ћемо сад, Чамчо? — запита господар Софра.

— Не бој се ништа, само се ви шетајте по авлији, ја ћу већ изредити.

Господар Софра и Кречар шетају се по авлији, пуше. Чамча пред кујном хода и пази, кад ће Рифка у механу ући. Рифка оде у механу. У кујни никога. На огњишту, у једној шерпењи, цврче чварци гуске одеране, у другој се гуска кува, у трећој гушчја џигерица се пржи. Чамча уђе у кујну, извади бритву и отсече парченце од џигерице па кошта. Сад узме варјачу, па меша гушчије; па опет кошта. На то дође Рифка. Кад је видела како Чамча кошта гуске, јаукне, ухвати за руку Чамчу па се јадикује.

— Но, шта је?

— Јао, господару, шта сте урадили? Та то је било „кошер”, сад већ није више. Па, гле, и од џигерице фали; ваљда сте и чварке коштали? Убиће ме мој Арон.

— Па шта је што сам коштао?

— То ми не можемо јести, није „кошер”!

— Шта вам ја сад могу помоћи? — рекне па хоће да излази.

Рифка га ухвати за руку.

— Господару, ми то не можемо јести; сад ви то купите, јер ће ме убити Арон.

— Ја сад нећу, зашто нам одма’ нисте дали?

— Купите, молим вас, даћу вам јефтино.

Сад се стану погађати, и погоде се.

— А ви наместите сто да једемо све то; исплатићу вам.

Рифка, жалосна, намешта у једној соби сто за путнике, па одмах наложи ћеркама да другу гуску кољу. Вечера је готова.

— Софро, Кречару, хајде да вечерамо, све је већ у реду.

Кад уђу у собу, али јело се носи.

Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима. Али кад дођу чварци, па велика џигерица, — милина је погледати. Била је јако кљукана гуска, а џигерица тако велика, да се сви насите. А вино им таман за то.

После вечере почну озбиљан разговор.

— Чамчо, какво је ово село?

— То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати.

— Када?

— Сутра.

— Али овде није опасно место, као она чарда? — запита Кречар.

— Није, ’де си видео да гроф спахија седи ’де је опасно?

— А познајеш ли ти грофа?

— Познајем.

— Ал’ ако и овде наседнемо, Чамчо, тешко теби. Колико си ме само наједио код армицијаша! — рече господар Софра.

— То је зато било, што ми ниси дао спавати, кад смо из чарде отишли, — да ти се осветим.

— А како ћемо сутра започети?

— Сад ћу вам одма’ казати. Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу.

— Само нек испадне добро.

— Ја сам познат код истог грофа, па сутра ћу отићи ја са Кречаром онамо, а ти ћеш донде остати овде.

— А зашто то?

— Е, да ти кажем зашто. Ти немаш правог трговачког изгледа, преширок си. Ми ћемо се онде погодити, а ти ћеш бити задовољан ако ти и Кречар добијете за аков „ауспруха” пет стотина форинти. Је л’ тако?

— Јесте.

— Јесте л’ обојица задовољни?

— Јесмо.

— Ако ли пак преко пет стотина за аков добијем, пристајете ли да сувишак буде мој?

— Да ти је просто!

— Па онда кад свршимо, он ће нас звати на ручак, а ми ћемо му рећи да још један шљахтец путује с нами, па га не можемо сама оставити. Знаш, као што сам ти већ казао, шљахтец је немеш, па Пољаци мађарске шљахтеце воле; и они гуле рају, као год и наши у Мађарској; један занат им је, па ће онда одма’ и тебе позвати на ручак. Хоћеш доћи?

— Ако по ту цену продаш „ауспрух”, ево руке да ћу доћи.

— Ја сам задовољан. Но још једно: морам ли онда доћи обучен у парадно?

— Па да, ваљда нећеш у „јанклу”.

— Дакле, сад смо готови. Данас ћемо раније лећи, да се испавамо, јер смо уморни, да онде будемо бистри. Легну спавати.

Сутрадан Чамча и Кречар обуку се у „трајдрот”, шешир цилиндер на главу, у сваког сребрн сахат са сребрним ланцем, па управо грофу Б. у дворац. Гроф је баш био код куће. Слуга их пријави, они уђу. Гроф је одмах познао Чамчу.

— Откуд ви, господар-Чамчо, овде?

— Милостиви іllustrіssіme domіne, ми идемо у Кракову на вашар. Ово је мој друг трговац.

— Седите. Па шта ћете куповати у Кракову?

— Платна.

— А за продају носимо нешто фина вина.

— Баш фина?

— Врло фина, „ауспрух”, десетогодишњи, никаквом токајцу не уступа.

— Па ’де је то вино?

— У коли, у механи код чивутина Арона, запечаћено.

— Имате ли мустре од њега?

— Имамо.

— Да видим.

— Сад ће о’де бити.

Чамча ослови Кречара да донесе запечаћену боцу.

Кречар поклони се и оде.

Разговарају се донде. Пита га гроф како му иду послови, како одавно није био у Пољској. Чамча му на све одговара. Дође и Кречар са боцом. Чамча му узме из руке, па покаже грофу.

Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро. Звони по слугу да му отвори боцу.

Кад отворе, гроф сам сипа у чашу, кошта, све му мири. Хвали, каже да је изврсно.

— Пошто?

— Последња цена аков шест стотина форинти.

Гроф мисли се, опет гледа, кошта, допада му се.

— Добро, узећу га. Је ли у бурету тако што?

— Истоветно.

— А ви га довезите овамо.

Поклоне се и оду.

Кад дођу у механу, јаве то господару Софри.

— Софро, добро је, продали смо вино; прежимо коње, одма’ га морамо однети.

Господару Софри светле се очи од радости, смеши се.

— Ово је први дан срећан.

Брзо коње упрегну, седну и зачас су онде. Гроф проба „ауспрух”; истоветан је са мустром. Извади новце и исплати. Чамча прими у руке и преда Кречару.

— Но баш мило ми је што сте ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги гости, господа; имам разна вина додуше, ал’ и ово ће ми баш требати. Позивам вас сутра на ручак, да будете моји гости.

— Опростити, іllustrіssіme domіne, имамо још једнога сапутника; њега би морали у меани код Арона оставити.

— А ко је то?

— Један шљахтец из Мађарске.

— Шљахтец из Венгерске? Мило ће ми бити да га угостим. Венгерски шљахтец, то је брат Пољака. Поздравите га и позовите га у моје име на ручак, а ја ћу сутра већ каруце по њега и вас послати.

С тим буде крај.

Благодаре, поклоне се, и оду.

Кад дође у механу, а Чамча све игра по соби.

— Ево, Софро, новаца,

Кречар вади новце и броји, па пет стотина метне на страну на сто, а друго подели на поле.

— Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино.

Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости.

— Нисам ти казао да ћемо продати? Штета што нисмо више понели. Но још нешто. Гроф те позива сутра на ручак, као венгерског шљахтеца; сутра му је имендан, свети Станислав, биће овде млого господе.

Господар Софра грохотом се насмеје.

— Но ти си баш враг, Чамчо. Правиш медведа и од мене и од грофа. Не би’ ишао, ал’ кад сам реч задао, морам.

Сад су сви задовољни. Цео дан им је прошао у задовољству. Сад није „шабес”, па су добили јела у механи, и за се и за момке. Сутрадан, како освану, а путници се почну облачити. Кречар и Чамча, као пређашњи дан, у „трајдроту”, и брзо се обукли, но код господара Софре мало дуже траје — — — — —.

....Чакшире, чизме с мамузама, појас, долама, ћурдија, калпак и штап. Још и велики прстен хтеде на прст навући. Не даде му Чамча, но донесе му сабљу да опаше. Софра се смеје.

— Прстен нипошто, но сабљу.

— Зашто?

— Шљахтец кад навуче прстен, мора на њему бити изрезан немешки грб, а код тебе је ленгер; види се, па ће одма’ познати да си „купец”.

Да му и сам за право, и сети се код сабље Чамчине враголије.

— Па кад се будеш разговарао, а ти ако не разумеш, погледај на мене, па ћу ти ја растумачити. И то одговарај мађарски, јер иначе неће те држати за Венгра.

— Добро.

— Па онда, ако те шта питају за Бунипарту, немој га кудити, нити Русе хвалити, јер можемо зло проћи; Пољаци су бесни, држаће нас за шпијуне.

Кад га је Чамча поучио како се има понашати, онда обученог мери да ли што још не фали. Све је у реду.

— Видиш, сад не изгледаш као „купец”.

Чамча је наредио да се раније обуку зато да, кад каруце дођу, не нађу га у „јанклу”. Арон и Рифка, кад су га видели тако обученог, све до земље му се клањају. „Венгерски шљахтец”, рече Арон. Сад су готови, лако им је дочекати каруце, а донде могу још и доручати, што и учинише. Кад ето каруца. Стану пред механу. Унутри један лепо обучен шљахтец, пријатељ грофов, дошао да поздрави „венгерског шљахтеца”. Кад сиђе, пред њега иде Чамча, зна већ обичаје, уведе га унутра и претстави га господару Софри.

— Servus, spectabіlіs amіce, ego sum nobіlіs polonus ех stіrpe Jaroslavsky. („Слуга сам, поглавити господине, ја сам пољски племић, од породице Јарославског”.)

Господар Софра клања се, рукује се, али не говори ништа, гледа на Чамчу. Чамча ће га из блата извући.

— Допустите, domіne spectabіlіs, у Мађарској не зна сваки шљахтец латински, не иде сваки у латинску школу: само они иду који ће бити попови или суци, — но ја ћу већ по мађарски туматичи.

Сад Чамча мађарски истумачи што је рекао шљахтец, па тако опет даље тумачи. Шљахтецу је врло жао било што са господаром Софром није могао латински разговарати, но ипак задовољио се по нужди и са тумачењем. Шљахтец је позив учинио у име грофа, али о Чамчи и Кречару ни речи. Њих није нужно том формом позвати, јер и један и други је само „купец”; доста кад их је накратко гроф позвао. Шљахтец танак, висок Пољак, мери господара Софру; истина, мали му је, али му се допада драстичног израза глава и његово држање. Држао га за неку фелу коњаничког шљахтеца. Шљахтец, покрај позива, дошао је и посете ради, те се може још доста забавити. Чекаће се и онако дуже на ручак.

Ту сад покрај тумачења заведе се дужи разговор. Ако је господар Софра што неспретно казао што духу Пољака не одговара, Чамча је то закрпио, сасвим друго што уплео него што је господар Софра рекао.

Изнесу бела хлеба сечена на тањиру, па онда шљивовице и „ауспруха”, да бира по вољи, шта му се допада. Шљахтец кошта ракију, допада му се, пије, узме који залогај, па опет пије. После тога опет проба „ауспрух”. И то му се допада, пије. Није му до реда, је ли ракија за вином, или вино за ракијом, само кад је добро. Кад је већ време било да се иде, а шљахтец учтиво позове, па тако сви упарађени седну у велике каруце, горе два шљахтеца, а доле два „купца”, јер бадава, мада су гости, пред шљахтецом не могу седети. Довезу се у дворац. Ту слуге скидају госте, показују куд треба ући. Шљахтец уведе госте у салу, напред води испод руке господара Софру.

Ту је већ много господе.

— Nobіlіs hungarus, — претстави га шљахтец свима. Господар Софра клања се. Дочека га домаћин гроф, па Софра честита му имендан, и то мађарски, само је титулу научио — domіne іllustrіssіme. Чамча тумачи. Онда гроф претстави и Чамчу и Кречара као „купце”. Остали гости, Пољаци, све сами магнати и шљахтеци, у лепом пољском руву: појас, сабља, „конфедератка”, — милина их је било видети. Но и господар Софра није рђаво изгледао. Кад су сазнали да не зија латински, правили су латински примедбе. — Parvulus sed martіalіs (Мален али јуначког изгледа), — рече један.

— Но Чамча и Кречар у њиховим „трајдротима” изгледали су према целом друштву контрастно, као неко чудо. Правили су на њих И пикантне примедбе; особито о Чамчином носу.

Но кад поседаше, онда су тек гледали на господара Софру, јер кад је седео није изгледао мален, није мањи него ма који у друштву. Па силне прси и лице импоноваше. Сасвим се заборавило да је тако мали, а ноге се нису виделе као криве, а особито кад су за сто сели. Сели су за ручак. Велика, лепа сала, све од злата и сребра трепће. На дувару ликови знаменитих Пољака, слика славног војводе палатина Тарновског, Собјеског, Кошћушка, Домбровског, Поњатовског и још многих других.

Многе слуге служе.

Јела мешовита, француска и пољска. Ту је све једно за другим ишло, чорба-bоuіllоn — па овчје месо, рибе биберисане, и фине пастете, chaudeau, и крмеће печење. Од старије господе ово последње, по старом обичају, баш прстима једу. Служитељи носе фина вина, сипају у велике сребрне позлаћене пехаре, наздравља се у име Пољске, за Конфедерацију, куцају се са господаром Софром и за „Венгерску” и за „венгерске шљахтеце”. Ту је и музика и певачи, свакојаке феле инструмената, па уједно и певају и свирају. Ту је сад „Јешче Пољска не згинула” и „Јаци тади Краковјанци хлапци”. Док се пева и свира, слуге мењају јела и тањире. У жагору и певању, без сваке замерке, једе се виљушком, кашиком, како који хоће, стојећи, и то нико не примећава.

После ручка многи се разиђу, многи остану, но и сам господар Софра са друштвом препоручи се и опрости од домаћина, а шљахтец Јарославски опет их допрати на каруцама у механу. Шљахтец ће се још забавити овде. Чамча зна већ њихов обичај, изнесе му и бела и црна вина, и „ауспруха”. Шљахтец може бирати шта хоће. И доиста, сад једно, сад друго, сад треће је пио, па онда опет натрашке, и сам се већ једио што не може код једног да остане него мора мешати.

Кад му је већ сасвим доста било, опрости се и изљуби са господаром Софром, па ће њему Чамча почаст учинити, као што је он пред ручак господару Софри учинио, узео га испод рамена и, помоћу господара Софре, метнуо га у каруце, а он до њега, и тако га у дворац отпрати и преда.

Када се Чамча натраг врати, господар Софра развесели се. Мило му било, додуше, пољске магнате видети, али онде се није налазио у својој кожи. Није то шала: бити шљахтец па не знати са Пољацима говорити ни латински, ни пољски, ни француски.

— Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”. Куцају се, Чамча поји, а господар Софра и Кречар помажу.

— Верујте ми, тако ми долази канда сам био на каквој комедији, ’де су мене показивали. Но чујеш, Чамчо, ако ти будеш код куће што говорио, тешко теби.

— Не бој се ништа, то ти је на дику служило. Сви су на тебе лепо гледали, а нас у „трајдроту” преко рамена.

Донекле се тако разговарају, па онда легну. Сутра треба рано поћи, кочијашима је већ заказано.

Ујутру исплате бирташа и отпутују.