Večiti mladoženja/VIII
Sutradan u deset sati je već štatarijalna komisija tu. „Štatarijum” je već bio objavljen. Živi lopovi povezani su za kolje: njih devetorica; četvrti, ranjeni, pred zoru je umro. Probude putnike pa i njih na ispit. Lopovi su sve priznali, a ino nisu ni mogli, jer je svedoka bilo dosta. Drži se sud, i svi budu na smrt osuđeni, na vešala. Prave se vešala. Tu je i dželat i pop. Pre zahoda sunca svi budu povešani.
Jedan od njih, neki „Kiš-bači”, pre nego će na vešala, oprosti se sa svetom, i učio ga da ne bude nevaljao: njega su, veli, zlo odgojili; pa onda svuče čizme i zamoli da ih ženi njegovoj predadu, da ne idu u štetu; i dao je opomenuti da decu od zla odvraća, da uzmu svi primer od njihovog oca; i, očitav još „očenaš”, sigurnim korakom stupio je na vešala. Sutradan ih skinuše i ukopaše sa onom četvoricom. Pri odlasku komisije, još je gospodar Sofra sve dobrim vinom počastio. Posle odlaska komisije, društvo mora još koji dan ostati, dok se ranjeni kočijaši oporave. Birtaš, koji je inače na dobroj nozi stajao sa lopovima, jer je po okolnostima prinuđen bio, zahvali se gospodaru Sofri što mu je očistio čardu od tako opasnih lopova, i samo ta još za nešto moli.
— Gospodaru, ne mogu vam dovoljno zahvaliti što ste mi te ljude s vrata skinuli. Morao sam im uvek jelo i piće zabadava davati, pa da se najmanje protivim, zlo mojoj glavi. Zaziraće otsad novi lopovi od moje čarde, to sam uveren. No još bi’ vas nešto molio.
— Šta?
— Da mi se date namalati u mojoj čardi, u birtiji, da znaju ko je tri lopova jednim nadžakom ubio. A vidim da ste „Rac”, pa ću nazvati moju čardu „Racčarda”, a vi ćete se u celoj okolini spominjati i diviće se vašem junaštvu.
Gospodar Sofra se nasmeši.
— Pa dopusti, Sofro, nek’ te namalaju, to nije nikakva sramota, — reče Čamča.
— Dopustite, gospodaru, vi ste otsada slavan čovek, i vaše ime ću zabeležiti otkuda ste.
Gospodar Sofra misli se.
— Pa ko bi me ovde na čardi namalao?
— Nemajte brige, selo nije daleko, onde je baš sad jedan moler, mala crkvu, pa će vas baš sasvim dobro namalati.
— Pa hajd’ nek’ bude.
Birtaš odmah sedne na konja, te upravo u selo po molera. Našao ga baš u crkvi gde mala. Kada je moler čuo kakvog muža ima malati, obreče da će odmah sutradan doći, samo neka mu kola pošalju. Pukao je glas po celoj okolini kako je jedan tri ajduka umljeskao. Birtaš vrati se radostan i javi, a gospodar Sofra sam pošlje s birtašom svoja kola po molera. Moler dođe i ponese sav nužan materijal. Gospodar Sofra pozva ga na doručak.
— No sad, kaži mi, Čamčo, kako da se dam malati? Kad sam potukao te lopove, imao sam na sebi običan jankl. Hoću li se u njemu?
— Nipošto. U dolami!
I moler je za dolamu. Gospodar Sofra reši se za dolamu. No kad je već dolama tu, mora biti tu i ćurdija i sve ostalo što tome odgovara. Tako gospodar Sofra izvadi sve paradne stvari: čakšire, čizme sa srebrnim mamuzama, dolamu, ćurdiju, pojas i kalpak, i tako će se namalati, ali, naravno, sa nadžakom u ruci.
Obuče se po redu, uzme nadžak i kaže da je gotov. Sad uđe u birtiju. Razgledaju gde bi bilo najbolje. Moler nađe jedno mesto na duvaru, u čelo, da svakom koji uđe odmah u oči padne. Gospodar Sofra već stoji u svoj svojoj veličini, i moler ga mala. Više puta je taj dan stajati morao: prvi dan ga dovrši, a drugi dan izgladio. Sasvim je pogođen. Gosporad Sofra sam sebi se dopadne. Kad je sve gotovo bilo, a birtaš hoće molera da isplati, no ne da gospodar Sofra, on ga pošteno nagradi. Sad se birtaš i moler začude s kakvim čovekom imaju posla. Gospodar Sofra sad počasti i molera i birtaša.
Kad moler ode, putničko društvo opet zapodene svoj stari običan razgovor.
— Šta sad rade naše žene? — reče Sofra.
— Plaču pa još da znaju što smo tu prekužili, umrle bi od strâ’ — upadne Krečar.
— Kakav stra’ — kad smo pobeditelji? — primeti Čamča, pa opet otpoji „Vozbranoje”.
— Ti si, Sofro, junak, — reče Čamča, — ti se sad ne boj putovati u ovim predelima, tvoje ime i tvoja kontrafa od zla će te sačuvati; to će se čak čuti i u Poljskoj, doći će sve to u novine, tvoje opisanije, a tvoju figuru je lako zapamtiti, spevaće te u pesme.
— Pa zar ovde još misliš da će biti lopova?
— Ima još jedna banda, čuo si za Janotiča?
— Zar je i on u ovoj okolini?
— Bog zna kud on tumara, no njega se ne treba bojati, on na trgovce ne udara; kad ih nađe, dadu mu kakve robe, ako potrebuje, pa dalje ide. On najradije napada na bogate popove, osobito ako su kanonici, na spahije, koji raju ugnjetavaju, a sirotinju pomaže.
— No, to je prvi pošten lopov za koga čujem. No baš ne bi’ se bojao ni tog Janotiča, samo da mi dođe pod nadžak. Onu trojicu lopova, što su u birtiji sedeli, rukama bi ih sve izmrvio. Moj negdašnji zanat spasao je i mene i vas. Ja, stari tabak, naučio sam se na zimu i vrućinu, i ta tvrdoća olakšala mi je trgovinu. Kad sam još bio kalfa, jedared u jednoj birtiji napali su dvanaest šnajdera moja dva druga. Ja doskočim, pa sve šnajdere pobacamo. Kad je bio veliki hram, ja sam morao nositi na litiji tabački barjak, koji je od sviju najteži.
— Al’ i jesi jak, šteta što nisi soldat, ti bi i Bunipartu uhvatio.
— Daj ruku malo.
Čamča pruži ruku.
Sofra mu pretisne malo ruku, Čamča jaukne.
— Al’ si baš jak ko konj!
Tako se njih dvojica razgovaraju, a Krečar samo sluša, — još nije iz njega strah izišao. Čamča se malo podnapio, pa čas peva, čas opet iziđe napolje, pa od radosti skače, čas trči po avliji kerećim „trapom”.
— Uh, al’ ćemo kod kuće imati šta pripovedati!
Naravno, Čamča će kod kuće sve to još većma iscifrati.
— Čamčo, kad dođemo u prvu varoš, da ne zaboravimo odma’ kući pisati.
Čamča ga i ne sluša.
Već se kočijaši oporavili, vreme je da se putuje. Isplate što su bili dužni birtašu. Sva sprema, paradne haljine već su složene, kočijaši nahraniše konje pa prežu. No birtaš sad njih hoće da počasti; dobio je zeca, pa ih ka brzu ruku počasti; još je kočijašima šunke poklanjao, a ovi već sve spremiše, sva kola gotova za put. Oproste se sa birtašem, sednu na kola, pa tako opet po redu putuju. Prva kola prostrana. Čamča pokaže put kud treba ići, pruži se u kola pa zaspi. Tako isto i Krečar. Samo gospodar Sofra ne spava, no zapalio je veliku stivu lulu pa puši, oko baca pred put, — jedan mora biti budan i na sve motriti.
Dođu do prvog naznačenog sela.
Gospodar Sofra probudi Čamču.
— Hej, Čamčo, evo sela! Kuda ćemo sad?
— Šta si me budio? Znaš ’de smo, samo tim putem treba dalje ići, pa ćemo doći u drugo selo, pa onda opet u treće, i tu ćemo opet stati i konje raniti.
— Bre, nećeš spavati, ti si vojvoda, dugo mi je vreme, preklapaj ma šta.
Drma Čamču, ne dâ mu spavati.
Čamči nije na ino, razbere se, i počne opet koješta preklapati. No, on opet ne dâ mira Krečaru, probudio ga.
— Kad meni ne daš spavati, ja opet ne dam Krečaru.
Šta si me probudio, Čamčo? Tako sam lepo snivao: bio sam kod kuće, i tamo sam sve lepo uređivao; kod mene je sve u redu.
— A jesi l’ što o mojim snivao, jesu l’ svi zdravi? — zapita gospodar Sofra.
— Svi su zdravi, pozdravili te.
— A jesi l’ bio sa mojom Sarom?
— Jesam, pozdravila te. Pita kad ćeš se vratiti.
— Pozdravio sam je, tek sam sad na najboljem putu.
Čamča nije rado bio kod kuće, pa kad se jedared na put krenuo, nije se lasno vraćao. Osobito je voleo biti u Poljskoj, jer su ga poljski šljahteci zbog njegova lakrdisanja voleli. On nije nikad išao običnim putem, već stranputice. Jedared iz Krakova pođe natrag, obiđe sve varoši u Galiciji, tri dana bludi kojekud; trajalo je tri godine, a žena mu ne zna je l’ živ ili mrtav, pa najedared piše joj čak iz Kolomeje, otud joj javlja da se već kući vraća.
Tako u razgovoru dođu do jedne varoši, već se toronji vide. To je Košica. Tu će stati dobro odmoriti se. Priprave prvo i prvo „provijant”, jer je u Galiciji teško bez njega putovati. Čamča, ne kazav društvu, ode nekud sam i kupi lepu krivu mađarsku sablju, dobro je umota, da se ne zna šta je, pa besprimetno sakrije u svoj sanduk.
Posle odmora krenu se i, tako putujući, dođu do poljske granice, do sela Z. Bilo je već veče. Na liniji, na putu baš kuća od armicije. Poviče neko: „Stani!” Sad iziđe jedan u kaputu, gleda u kola, u prva pa onda sve dalje, da vidi nema li što za armiciju. Opet dođe prvim kolima. Čamča pruži glavu, ali je umotan da ga niko pozvati ne može, pa počne sa armicijašem poljski govoriti. Armicijaš naloži da se kola ne maknu, nego kogod nek dođe s njim u kancelariju, da se iskaže šta ima u kolima, jer ako vina ima tu, zlo po putnike.
Čamča siđe i ode s armicijašem u kancelariju.
Stane kod stola, a njega armicijaš pri sveći meri.
— Pane dobrodzjejni, pane lešedicka, kako smo?
Armicijaš uhvati ga za pleća, pa gotovo svojim nosom takne nos Čamčin.
— Oj, čertovski Čamčo, otkel ti prišel?
Ljubi se s njim, stari su znanci. Čamča je „švercer” osobito na vinu. Već armicijašu u kolima je bio poznat glas Čamčin, a Čamča mu poljski reče da ga društvo ne razume da ga u svoju sobu vodi, sve će mu iskazati. Velika radost od armicijaša, zna da Čamča vina ima. Sad armicijaš ponudi Čamču da ostane preko noći, s kolima zajedno, i da društvo pozove k njemu. Čamča ne dâ, opiše mu svoje drugove, pa će s njima da izredi komediju. Predloži mu da ih odma ne pusti, već da će najpre da izvidi burad. Armicijaš smeje se, pristaje na sve što Čamča kaže, i bajagi pokazaće se strog. A nije šala, pet akova „auspruha”, i još ima više od pet akova u polovačetima, pa pô akova rakije, što su za „provijant” popeli i posakrivali u sanduke.
Gospodar Sofra i Krečar nisu nikad bili u Poljskoj, pa nisu znali ni za takovu armiciju; i, da su znali da će tako proći, ne bi ih videla Poljska.
Sad ide Čamča sa armicijašem kolima.
— Sofre, zlo je, gospodin armicijaš hoće da vizitira kola, sve sanduke.
— Pa nek’ vizitira, šta će naći u koli, šunke, pečenje, i nekoliko akova vina, veliko čudo!
Gospodar Sofra mislio je, ako baš i mora što platiti, opet neće biti mnogo, forintu, dve po akovu, pa šta je to za gospodara Sofru i Krečara.
Sad uđe gospodar Krečar i gospodar Sofra, i ištu se upravo u kancelariju. Dođu u kancalariju. Armicijaš će ih pitati, a Čamča će tumačiti.
— Otkuda ste?
— Iz Mađarske.
— Ah, iz Vengerske, tamo dobro vino rodi. Imate li vina u koli?
— Imamo.
— Koliko?
— Tako svega oko deset akova.
— Drugo ništa?
— I polovače rakije.
— Je li dobro vino? Da koštam.
— Jovo, donesi iz kola čuturu — rekne Sofra Krečaru.
— Jer moćno vino?
— Ta nije rđavo, kod nas rđavo vino ne rodi, a ni sam rđavo ne pijem.
Tu je već i Krečar sa čuturom i pruža je armicijašu.
Armicijaš nategne, maše glavom.
— Dobro je.
Sad uzme čašu, naspe, a vino crno kao katran; digne čašu, gleda kod sveće: čisto kao kristal; nategne čašu i ispije, dopada mu se.
— Ni knez Sapijeha ne pije boljeg od ovog, — reče oduševljeno armicijaš i, pokraj sve svoje zvanične dužnosti, naspe sam sebi iz čuture, i po drugi put ispije; ne može da se uzdrži, hvali vino i već nasipa treću, no tu ga Čamča prekine, bojao se da će, iz oduševljenja prema vinu, tako i dalje terati, pa odmah putnicima pardon dati. — Zato oslovi armicijaša:
— Gospodine, šta ćemo platiti armiciji za to vino?
— No za ovakvo vino sto forinti od akova, to nije mlogo, a rakiju ću vam oprostiti.
Gospodar Sofra gleda na Krečara, a Krečar na gospodara Sofru; Čamča tek izvrće oči i žalosno lice pravi.
— Biće mlogo, gospodine. Valjda bi dosta bilo pedeset forinti?
— Ne može biti, sto je taksa.
Gospodar Sofra krvave oči baci na Čamču.
— No ovde ćemo proći gore neg’ na čardi, — promumla i duboko uzdane gospodar Sofra.
Krečar ne može da govori, nije šala, hiljadu forinti na deset akova, na njega spada pet stotina forinti, a ne zna pošto će se prodati „auspruh”. Mogu ga još na putu lopovi popiti. U srcu proklinju Čamču.
— Dakle, ako hoćete, a vi platite i da ne merim, jer inače uzeću kao kontraband, pa ćete još više platiti.
Kad je Krečar čuo red „kontraband”, poplaši se.
— Čuješ, Sofro? Kontrabanda — to je zlo!
Gospodar Sofra misli se, pa desnu ruku metne na levo, ispod srca, baš gde buđelar u napršnjaku unutri leži. Čamča to primeti.
— Ded, Sofro, istavi te novce; kad se, znaš, oni’ pet akova proda, sve će to biti naknađeno.
Gospodar Sofra mrko pogleda na Čamču, pa vadi buđelar, izbroji hiljadu forinti na stolu, i kvit.
Armicijaš primi novce i dâ mu kvitu.
Sad ih pozove armicijaš da ostanu celu noć kod njega. Gospodar Sofra kaže da će na kolima spavati; mora kola čuvati. Sad ga opet zaokupi armicijaš, moli ga, moli ga i Čamča, te jedva ga preklone.
Noć lepa, vedro nebo, kočijaši sve čuvaju, a ima štale za konje. Armicijaš uverava gospodara Sofru da se ništa ne boji, da nije na rđavom mestu. Čamča unese „provijant” i jedno polovače. Mesto da armicijaš njih časti, oni časte armicijaša. Armicijaš dobro pije, već se pomalo ugrejao. Čamča mu pripoveda šta im se dogodilo u čardi. Osobito kad je čuo da je gospodar Sofra tri hajduka ubio, poče ga armicijaš meriti, i sve kuca čašu s njime. Gospodar Sofra tek od bede odgovara, zeva, jedva čeka zoru; tako isto i Krečar. Nije šala, hiljada forinti. Sad Čamča gurne armicijaša. dâ mu znak da je vreme utaložiti gospodara Sofru. Armicijaš izvadi novce, hiljadu forinti, i pruži gospodaru Sofri.
— Evo novci, amo kvitu natrag. Mi Poljaci živimo, a pokraj nas i drugi. „Neh žiju Vengri”!
Gospodar Sofra radostan izvadi kvitu, primi novce i turi u buđelar. Odmah veselije lice. Tako isto i u Krečara; već nije bio bled, zarumenio se.
— Ten čertovski Čamča, taj je sve to učinio. Mi smo već davnašnji kamarati, pa je on sve to, i zlo i dobro, naredio. Živeli Vengri! Sad su svi veseli. Gospodar Sofra gleda na Čamču, smeši se, maše glavom i prstom mu preti.
Sad još donesu jednu bocu „auspruha”, te časte armicijaša. Kad je jezikom ovlažio usta, čašu nagne, pa se prekrsti, pa tako ispije.
— To je tokajsko vino, to moram piti. Bogzna kad ću još do njega doći.
Dok su pili, Čamča iziđe napolje, dâ i latovu armicijaškom jesti i piti u njegovoj sobi, i obdari ga. On će se već za to sa društvom poreveniti. Pa onda još jedno polovače vina i jednu bocu „auspruha”, u dar za armicijaša.
Već zora rudi, vreme je odlaziti. Čamča naloži kočijašima da prežu. Čamča zove na stranu armicijaša, nešto prošuška s njime, i ruku mu nešto sklopi, a pokaže mu prstom na vino i „auspruh”. Razumeli se.
Već je sve za put spremno. Armicijaš sad izvadi butelju likera i moli ih da oni opet od njega prime. Otvori i nazdravi im. Popiju, oproste se i izljube s armicijašem i odu.