Вечити младожења/VII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

VII
◄   VI XXVI VIII   ►

Кад су путници отпутовали, ударише косо преко два Дунава, па су дошли у Вац. Ту се мало одморише, па онда све даље.

„Провијанта” су имали доста, па тек онде су стали, где је требало коње хранити и појити.

Путују и дању и ноћу.

Кад дођу у каково село, чарду, стану, па кочијашима дају што донети, а они, свачим снабдевени, имају све боље него што могу у чарди добити. Па и вино им друкчије нето у чарди; с њиме и самог бирташа у чарди напоје.

Тако дуго су путовали, и дођу већ близу пољске границе. Преноћиће у једној великој чарди. Уђу у чарду, поруче што за себе и за кочијаше. Бирташ отворен човек, али из разговора види се да је „шарен”.

Чамча пита има ли за њих собе. Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати.

Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати. Господар Софра мислио је да ће одмах у тој соби и јести, али Чамча га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер ретко која чарда да нема опасних људи. Пушке оставе унутра, само је господар Софра са собом наџак понео. Собу закључају, и један кочијаш већ пази.

У биртији чемерна публика. За једним столом седе њих тројица, сваки у руци по један наџак. Чакшире нису имали. На сваком кратак „inexpressible“ и босоноги, лица ужасна, управо конфишцирата. Чамча опази да им је на ногама доле неки велики модар прстен, читав круг озлеђен; нема сумње да су ти још недавно букагије носили, или можда су још недавно у тамници лежали. Путници вечерају.

Голи синови поглед крвав бацају на путнике, један на другог гледају, шапућу.

— Чамчо, ми смо на злу месту, видиш оне? — шапне господар Софра Чамчи.

— Видим. Погледај им само ноге.

— Видим, — рече господар Софра и маше главом.

Кречар сав побледи.

Од голих синова сад један изиђе, сад уђе; тако се мењају, али увек опасан поглед на путнике бацају. На пољу обилазе кола, но онде су кочијаши. Ту су и коњи, под ведрим небом. Један изиђе, али више се не врати.

Један опет међу њима устане и приђе к њима и иште лулу дувана, баш од господара Софре. Мађарски говоре. Господар Софра дâ му дувана, па га мери; али и њега голаћ мери.

И бирташ је променио лице; забринут је, познаје се.

Сад су већ били начисто. Један другоме дâ знак, па оду у собу. И Чамча се поплашио, премда је био предострожан. Кад уђу у собу, закључају се. Четири кочијаша ваљда ће кадри бити коње и кола чувати.

Господар Софра иште вина. Чамча извади.

— Хајде да пијемо, ту се спавати не може. Да сам знао да ћу међ’ такове људе доћи, не би’ се био кренуо. Но сад како је, тако је, хајд да пијемо, па онда да певамо, да им покажемо да се не бојимо, — рече господар Софра, а из великих црних очију варнице му скачу. Није већ то „Грк Софра”, то је већ нешто друго.

— Можемо пити, али немојте певати, мислиће да смо пијани, већ пијте па ћутите, а ја ћу на дувару прислушкивати шта говоре; дувар танак, чуће се, — рече Чамча.

Господар Софра и Кречар пију, а Чамча прислушкује.

У биртији прави лопови. Сад улазе, сад излазе, сад нови долазе.

Лопови се разговарају; Чамча зна добро мађарски, као и остали.

— Шта мислите, какви су то људи?

— Судац није ни један!

— То су трговци!

— И то „рацки”.

— Да, ти су најбогатији!

— Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте.

— Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина.

— Тај ће наш бити

— Тај ће мој бити!

Тако се разговарају, па све улазе, излазе, мере, рачунају своје и непријатељске силе.

Сад је већ доста било господару Софри и дружини, морају се за бој приправити. Већ је дубока ноћ. Софра отвори врата, у руци му наџак.

— Идем да прегледам напољу, сад ћу се вратити.

Изиђе, ослови момке да буду на опрези, дозове једног у собу и да му три пиштоља, да се поделе, јер мораће се бранити, а још сваки момак има по наџак. Узео је Кречарев пиштољ, јер зна да га неће употребити. Сад се закључају.

Лопова све више у биртији. Њих дванаест, а тринаести капетан. Гдекоји има пушку, гдекоји пиштољ, али наџак сваки. Сад ће бити по њих шићара, што икада.

Она прва тројица, голаћи, нису се хтели за онај пар боље обући и оборужати, да их не познају, али ноге их Чамчином оку издадоше. Лопови пију па онда певају; и песма им се односи на шићар, који је већ у изгледу. Кад то чу господар Софра, пушке и пиштоље метне на кревет а наџак држи у руци, па их нуди да певају.

Лопови још певају, а сад започе господар Софра громким гласом: „О кто, кто, Николаја љубит”, али тако да лопови чути га могу.

— Певајте!

Чамча и Кречар помажу, али слабо. Кречарев глас једва се чује, а Чамча сваки час кашљуца, а господар Софра надмеће се са лоповима. Он је стари вашарџија, па познаје муштерије. У певању ужасна дисхармонија. Лопови мисле да се друштво изопијало, па држе да је сад време послу. Наједаред умукну. Чује се неки жубор. Време настало.

Господар Софра нареди да сваки узме пушку у руке, једноцевку (дуплонке још онда није било), па једног намести остраг у један ћошак, а другог у други ћошак, а он ће близу врата; у десној руци наџак, у левој руци запет пиштољ.

— Ја сам вашарџија; на оваквом месту лопови не смеју одма’ пуцати, већ тек онда кад беже, па кад се бране, или у шуми. Па шта, зар нас толики бојали бисмо се ти’ изгладовани’ неколико лопова? Мој један кочијаш Сава ће сам на тројицу.

Напољу ларма, већ се лопови са кочијашима туку, кочијаши се довикују.

Сад клопкају на вратима.

— Отварајте!

Не одговара им се.

— Развалићемо врата!

Почну врата издизати.

Господар, Софра прекрсти се, повикне „помози свети Никола”, па стане пред врата на два корака, а наџак подигао.

Провалише кроз врата.

Први капетан лоповски. Тек што се промолио, а њега господар Софра силним ударцем наџаком по челу. Преметнуо се; тек је једаред рикнуо. Навале још двојица. Господар Софра мало натраг отскочи и наџаком обори и трећег. Ето сад четвртог. Кречар се сав окаменио, заборавио је петла навући; Чамча пак, одмах како су врата проваљивали, подвукао се под кревет, но кад је видео како Софра лопове обара, окуражи се, напне петла, напери пушку на четвртог и погоди га у трбух. И напољу се чује пуцњава и вика. Како се почело пуцати, остали лопови, видећи да они у соби ништа не извршују, а четврти рањен ужасно јауче, почну бежати, и разбегоше се, а своје нису могли однети, јер сад тек господар Софра излете с пиштољем, па пуца за лоповима.

Сад су спасени.

Два кочијаша су лако рањена. Бирташ одмах пошаље у прво село по лекара и да ствар пријави. Бежећи, лопови су наишли на једну пандурску патролу на коњима, буду везани и похватани, па онда с њима опет натраг у чарду.

Сва три прва су мртва од наџака Софриног, а четврти још жив. Комесар га испита; све је исповедио, све је издао. Испитао је и путнике. Комесар ће послати једног момка да вишој власти јави. Међутим дође и лекар, завеже ране кочијашима и лопову, а оне мртве изнесоше напоље и покрај њих наместише стражу. Још комесар путницима јави да морају ту остати, јер је сад „штатаријум”, па ће им се на месту судити.

После тога комесар са лечником оде у биртију, а господар Софра, узрујан опет седне, и зове друштво да пију.

— Но ви сте баш кукавице; да мене не би, потукли би вас као мачке.

— Јест’, да, а ко рäни четвртог?

— Испод кревета, — насмеши се подругљиво господар Софра.

Но ту је господар Софра показао да је негда табак био; под таквим ударцима све су главе попуцале.

— Хајд’ сад опет да пијемо, да уталожимо код кога јед, код кога страх. — Свети Никола, благодарим ти. Како први пут у цркву ступим, одма’ ћу ти од фунте свећу запалити и сребрно кандило на жртву принети!

Па опет:

„О кто, кто, Николаја љубит”.

И Чамча помаже, али сада много боље.

— Је л’, Чамчо, сад боље иде?

— Хтео сам и ја још пре битке отпојати мој тропар, светог Стевана, али нисам смео, бојао сам се да ћу се и ја и Кречар још већма поплашити. Но сад, после срећно окончане, победоносне борбе, отпеваћу најпре мој тропар, па онда у твоју славу „Возбраноје“ Чамча красно отпоји, а ови му помажу.

— Сад да су видиле наше жене какви смо јунаци! Имаћемо им шта приповедати, — рече Чамча, па опет даље пева. — Пијмо сад у здравље наших жена и деце! — рече господар Софра.

Кад чуше комесар и лечник, ослободе се, пак као непознати иду у собу. Надају се да ће добро бити примљени.

Куцну, друштво их лепо прими. Сад и ови седну. Господар Софра дâ донети још половаче добра вина из првих кола па почне обојицу частити, а момцима даде у биртији донети колико су хтели.

Ту је опет било певања, и сам је комесар певао. Напослетку почасти их са „ауспрухом”, али се нису разишли, док није свануло. Пред полазак, господар Софра и Кречар награде обојицу, сваког са шест дуката, због учињене услуге у хватању лопова и лечења. Сад се опет закључају, легну и заспе.

Какве су сне морали имати господар Софра, Кречар и Чамча?