Вечити младожења/VI
Госпођа Сока сама води кућу. Уме управљати, али за дућан много не мари. Пера је сад у дућану и у механи газда. Отац госпође Соке, покојни Угљеша, био је касапин од заната, и негда јако имућан. Госпођа Татијана, Угљешина жена, била је из добре, трговачке куће и васпитана. Лепу су кућу водили, но покојни Угљеша радо се картао, па се уплео и у неке процесе „наследствене”, па му адвокати и судије појели све. У томе је много бољи био господар Софра, који је играо „пунишака”, а од процеса би зазирао, и увек би рекао: „Боља је мршава нагодба него дебео процес”.
Доста то да после смрти Угљешине ништа није остало, само једи а кућа, и та мала. Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била је права „мученица” Татијана”. Син јој већ дорастао, и секао је разно месо и покрај тога су живели. И то добро су живели, јер госпођа Татијана све је знала у кући разделити, да ништа не буде излишно, а опет да је доста. У хаљинама умерено, али укусно, тако да кад је кћи Софија шта на себе метнула, све јој је добро стајало. Па онда у понашању све смерно; није ту било код њих за сваку ситнарију кикотања, „хи хи хи — ха ха ха”, већ мало лаганије, и сваки је пазио шта пред њима рећи. Једном речи, знале се држати. Па мати и кћи тако су се пазиле, кћи је тако поштовала матер, а мати је опет послушала кћер где треба, да би рекао: нису мати и кћи, већ две сестре које се пазе.
Па је и то уздизало што, после смрти Угљешине, госпођа Татијана, још доста млада и угледна удовица, за љубав своје деце, није се хтела удати, жртвовала се за своју децу. А госпођа Татијана могла се удати више пута, јер просилаца старијих било је доста, и то ваљаних. И сам господар Софра би је узео, да није кћи пошла за њега, тако му се била допала; то је више пута приповедао, и да Софија није хтела поћи, госпођа Татијана би сада била госпођа Кирићка, а Софија постала би госпођа Милорадовићка.
Госпођа Сока је сад у својој кући ред држала као код матере, само, наравно, овде је још теже, јер је сасвим пуна кућа.
Госпођа Сока је имала диван пород. Ленка већ прешла петнаест година, рекао би да је већ седамнаест, тако је развијена. Створ, стас диван, једно према другом све сразмерно. Ленка има лице овално, прави римски тип, обрве канда хоће да се саставе. У Пелагије лице сасвим грчко, фино исечено, као у најлепше фенкечинице у Стамболу, или какве Хијоткиње. Очи као рубин светле, стрељају, још сад, у тринаестој години. Шта ће бити доцније? Катици је тек десет година, много је на Пелагију, само нос већ није грчки, но палестински, мало јако савијен, али зато леп, одговара јој лицу. Син Пера у осамнаестој години танког, високог узраста, раван као трска, лепе велике черкеске очи, обрве састављене, зуби бели. У понашању отворен, пун фантазије, рекао би да није отац погодио што га је задржао за трговца, сувише простране руке, галант. А Шамика, „мали фишкал”, лепо куждраво дете, образ блеткаст, али црте сасвим регуларне, рекао би да наличи на Пелагију. Коса му се спустила у густим свиленим бурмама на чело и уз врат, па мати и сестра Ленка радо би се, прстима у њој сплетајући, играле и миловале. Већ Шамика иде у школу. Већ сад носи малу „атилу”, мали црн калпак од кадине, и жуте мамузе, засад још без жвркова, са дугметом, да ногу како год не повреди. Шамика је право материно дете.
Кћери, као год и мати, лепше се носе него што би човек рекао по спољашној форми дућана господара Софре. По њиховим хаљинама се већ видело да та кућа има више него тај дућан и механу. Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа. Када би јој господар Софра куповао какав адиђар, прстен или штогод у косу, то није волела много ситно камење, по један, али леп, све је вољу имала на „солитере”.
И кћери није рада удати за бакале или механџије, него тражи штогод више. Госпођа Сока већ је имала ту тежњу у првој својој младости, код куће; све је нешто вишем тежила. Али и доликовало јој. Сав израз у ње био је нешто господствен. Тако исто и код њених кћери. Зато за дућан нису много ни мариле.
Пера је био већ првих година пренебрегнут. Како се родио, већ га је отац наменио за трговца. Па кад је прве, нормалне школе изучио кад је већ читати, писати и нешто рачунати знао, отац га код куће задржао, није га дао више никуда, и ту је морао бити све и сва. Господар Софра употребљавао је Перу најпре као шегрта, па онда у механи, у подруму за отакање вина, као надзорника у газдовању, у шталама. Господар Софра је хтео да га начини правим газдом, какав је сам он био, да буде од њега „слеме” куће, да, кад умре, његов Пера води стару његову кућу. План не би био рђав, али требало је одмах у почетку мало припазити, да се зна увек шта радити, и препречити странпутице, за што, опет, господар Софра није имао доста времена. Пера, додуше, није био рђав; штавише, имао је врло добро срце, предобро, само не за себе. Ако је у дућану, није се знао погађати; ко је како хтео могао је добити. Није гледао коме ће на вересију дати, ма коме. У механи, кад није оца код куће, муштерије части пићем. У подруму млађима даје пити колико ко хоће, па, кад их изопија, то му је мило. А најволео је бити у шетњи, међу коњима и кочијашима.
Кућа, дућан и механа била је баш код Дунава, баш на том месту где стају лађе, вашарске, житарице, белозанке. Ту је видео како лађарски коњи вуку триест и више лађа. Жалосни коњи. Овај први који се обично звао „ледингеш”, њему је лако било, он није ништа вукао, само је претходио и водио. Но осталима је било тешко, и што више остраг, то горе. Бичеви пуцају, вију се око ушију, коњи тешко дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ бајир, каткад га лађа тргне натраг, па се изврне. Страшно мучење. То је Пера већ у свом детињству гледао сваки дан, и срце му отврдло. Долазе ноћу лађари у механу, музика свира, пију, играју; то се Пери допада, па кад отац није код куће, у механи, а Пера с лађарима игра. Играју, али карте, и Пера је с њима играо. О књизи нема више ни говора, но понајвише о коњима, и Пера је већ постао коњушар, без коња не може живети и ког коња је једаред видео, и после више година би га познао и поименце назвао.
Када је господар Софра отпутовао, Пера је био у кући прави газда. Мати је, додуше, надгледала, али тек дању; ноћу се није показала, а у механи ни дању. Тако исто и кћери.
Пера мора бити целу ноћ на ногама; наравно, мора се и пити, и то са лађарима, ној и то добро умеју.
Лађари воле Перу, већма него његовог оца, јер им да и на вересију, на карте узајми им и па чека и пô године да сврну опет, да му врате. Умре ли лађар, или му се друго што деси, новац је пропао. Сад кад отац није код куће, сад је живот за Перу. Мати, ни ико, не може га контролисати. За друга друштва, „отменија”, није имао ни појма акамоли чежње. Код Пере у механи никад се не затварају врата, ни дању ни ноћу, све то напољу и унутра од музике и људства зуји, бруји. Отисну ли се лађари, дође опет друга лађа, па све то тако иде сваки дан, сваку ноћ.
Па Пери недавно прошло тек седамнаест година. Већ изгледа жут, преживео, никад испаван. Мати види све то, саветује га да се чува. Ко ће га у таквом друштву сачувати? Мати је пре тог спомињала господару Софри да дâ Перу даље у школе, или да га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети морао.
Велика разлика између његове и Перине младости. Господар Софра је био од искона сиромах, па већ у детињству радом морао се борити за опстанак; Пера, богатог оца син, нема нужде ни бриге како ће живети и шта ће од њега бити. Па нити је каква већа строгост према њему у почетку употребљавана. Додуше, Пера је рад био и даље ићи у школу, за трговину није имао воље, али очина воља била је преча. Но уколико је више Пера био пренебрегнут, утолико већма је, опет, мати желела све то код Шамике накнадити. Шамику је, опет, мати почела мазити. Ишла је код учитеља да га моли да Шамику никад не удари, да га јако не укорава ако не зна лекцију, него све лепим. Но где је ту границе? Учитељ, додуше, послушао је матер, и за то добивао више пута „ауспруха”. Но Шамика постаде тако „чуствителан”, да за најмање, ако му ко шта рекне, плаче.
Е тако се сад води кућа и трговина господара Софре.
Већ прођоше две недеље, а писмо од господара Софре не долази. Ваљда је гдегод забасало. Госпођи Соки то велику бригу задаје. Прођоше још више недеља, краковски вашар је већ одавно прошао, а о господару Софри ни трага ни гласа.
Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле.
Рђаво, нема гласа о путницима.
Опет пишу, нико се не одзивље, јер пишу само напамет у Кракову, а они богзна куд блуде, и шта им је стало.
Тако прође пô године, па још нема писма.
Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће имати, није веровала да их је могло што зло постићи, јер то је обично код Чамче да увек дуже остане него што је код куће обрекао; он воли путовати, а лакрдијаш је, па га свуд радо имају. Али што је много-много. Јошт ће мало чекати, па онда ће ту ствар власти пријавити. И доиста, наскоро пријаве магистрату да се за њихове мужеве кораци чине, јер људи понели су новаца, богзна није ли их ко убио. Али тек ваљда да се вратио когод од кочијаша, или што — то би се чуло. Госпођа Сока отиде са Кречарком у магистрат и ствар пријави. Овде се одмах закључи да се путници курентирају. Још онај час оправе се писма на све стране, прво у Кракову. Описани су како су били обучени, кад су пошли, и какве су хаљине са собом понели. Ту је била описана и долама и „трајдрот“, и њихова лица, господара Софре, Кречара и Чамче. Опис кречара био је обичан, он је био обичне форме. у опису господара Софре, између осталих, као „особити знак”, метнули су му велики нос, кратке, криве ноге на форму ленче. Код Чамче, опет, смешећи се лице, над главом „вопијушчег” носа једна грдна брадавица, из које извирује, виси, једна јака дугачка длака, као у пурана. Лако ће их познати.
Од никуд се не одзива.
Дају се цркви молитве читати, дају се службе, — ништа не помаже, нико се не јавља, нити ко пише.
Госпођа Сока са кћериме плаче; тако исто и Кречарка. Већ се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на пут оде, брзо се не враћа. Госпођа Сока и Кречарка проклињу Чамчу; да су знали, не би их са Чамчом никуда пустили.
Међутим је Пера по свом обичају газдовао. Већ је више држао да се отац неће ни вратити. Почео се увелико картати. „Козаци” сваку ноћ код њега. Истина, новац је давао сваки дан матери, али ко ће га контролисати да се толики новац сваки дан прима. Да видимо где су наши путници.