Večiti mladoženja/IX
Putuju dalje. Čamča zakaže put, pa maločas svi trojica zaspe, san ih ovladao. Poduže je trajalo, dok su do prvog sela došli. Kad u prvo selo stignu, seoski kerovi laju i putnike probude.
— Čamčo, kakvo je ovo selo?
— Nemoj ni pitati, samo, Savo, istim putem dalje, pa kad dođemo u drugo selo, a ti ćeš me probuditi. Čamča opet zaspi, a gospodar Sofra i Krečar tek dremaju. Dođu u drugo selo. Tu probude Čamču; i vreme je: konje treba ’raniti. Posle toga odavde se krenu dalje. Putovali su tako još dva dana i dođu u selo V. Malo selo, no u njemu veliki spahijski dvorac, tu sedi bogati grof. B. Otsednu u jednoj čivutskoj mehani. Nema ni štale za toliko konja. „Provijant” im je već izišao, pojeli su ga na putu sasvim, samo vina i rakije imaju. Birtaš Aron nije kod kuće, samo žena mu Rifka sa kćerima. Ištu jesti. Birtašica kaže da nema, veli „šabes” je. Šta će sada? Slaninu su svu pojeli kočijaši, dugačak je bio put.
— Šta ćemo sad, Čamčo? — zapita gospodar Sofra.
— Ne boj se ništa, samo se vi šetajte po avliji, ja ću već izrediti.
Gospodar Sofra i Krečar šetaju se po avliji, puše. Čamča pred kujnom hoda i pazi, kad će Rifka u mehanu ući. Rifka ode u mehanu. U kujni nikoga. Na ognjištu, u jednoj šerpenji, cvrče čvarci guske oderane, u drugoj se guska kuva, u trećoj guščja džigerica se prži. Čamča uđe u kujnu, izvadi britvu i otseče parčence od džigerice pa košta. Sad uzme varjaču, pa meša guščije; pa opet košta. Na to dođe Rifka. Kad je videla kako Čamča košta guske, jaukne, uhvati za ruku Čamču pa se jadikuje.
— No, šta je?
— Jao, gospodaru, šta ste uradili? Ta to je bilo „košer”, sad već nije više. Pa, gle, i od džigerice fali; valjda ste i čvarke koštali? Ubiće me moj Aron.
— Pa šta je što sam koštao?
— To mi ne možemo jesti, nije „košer”!
— Šta vam ja sad mogu pomoći? — rekne pa hoće da izlazi.
Rifka ga uhvati za ruku.
— Gospodaru, mi to ne možemo jesti; sad vi to kupite, jer će me ubiti Aron.
— Ja sad neću, zašto nam odma’ niste dali?
— Kupite, molim vas, daću vam jeftino.
Sad se stanu pogađati, i pogode se.
— A vi namestite sto da jedemo sve to; isplatiću vam.
Rifka, žalosna, namešta u jednoj sobi sto za putnike, pa odmah naloži ćerkama da drugu gusku kolju. Večera je gotova.
— Sofro, Krečaru, hajde da večeramo, sve je već u redu.
Kad uđu u sobu, ali jelo se nosi.
Čamča im kaže kako je do toga došao i smeju se. Gospodar Sofra neće da jede matoru oderanu gusku, pa neće ni Krečar; to dadu momcima. Ali kad dođu čvarci, pa velika džigerica, — milina je pogledati. Bila je jako kljukana guska, a džigerica tako velika, da se svi nasite. A vino im taman za to.
Posle večere počnu ozbiljan razgovor.
— Čamčo, kakvo je ovo selo?
— To je selo jednog bogatog grofa. Tu ćemo „auspruh” prodati.
— Kada?
— Sutra.
— Ali ovde nije opasno mesto, kao ona čarda? — zapita Krečar.
— Nije, ’de si video da grof spahija sedi ’de je opasno?
— A poznaješ li ti grofa?
— Poznajem.
— Al’ ako i ovde nasednemo, Čamčo, teško tebi. Koliko si me samo najedio kod armicijaša! — reče gospodar Sofra.
— To je zato bilo, što mi nisi dao spavati, kad smo iz čarde otišli, — da ti se osvetim.
— A kako ćemo sutra započeti?
— Sad ću vam odma’ kazati. Samo, Sofro, nemoj da mudrijaš; samo onako učini kako ti ja kažem, pa će sve dobro biti; nemoj da mi kažeš: ja to neću, ja to ne mogu.
— Samo nek ispadne dobro.
— Ja sam poznat kod istog grofa, pa sutra ću otići ja sa Krečarom onamo, a ti ćeš donde ostati ovde.
— A zašto to?
— E, da ti kažem zašto. Ti nemaš pravog trgovačkog izgleda, preširok si. Mi ćemo se onde pogoditi, a ti ćeš biti zadovoljan ako ti i Krečar dobijete za akov „auspruha” pet stotina forinti. Je l’ tako?
— Jeste.
— Jeste l’ obojica zadovoljni?
— Jesmo.
— Ako li pak preko pet stotina za akov dobijem, pristajete li da suvišak bude moj?
— Da ti je prosto!
— Pa onda kad svršimo, on će nas zvati na ručak, a mi ćemo mu reći da još jedan šljahtec putuje s nami, pa ga ne možemo sama ostaviti. Znaš, kao što sam ti već kazao, šljahtec je nemeš, pa Poljaci mađarske šljahtece vole; i oni gule raju, kao god i naši u Mađarskoj; jedan zanat im je, pa će onda odma’ i tebe pozvati na ručak. Hoćeš doći?
— Ako po tu cenu prodaš „auspruh”, evo ruke da ću doći.
— Ja sam zadovoljan. No još jedno: moram li onda doći obučen u paradno?
— Pa da, valjda nećeš u „janklu”.
— Dakle, sad smo gotovi. Danas ćemo ranije leći, da se ispavamo, jer smo umorni, da onde budemo bistri. Legnu spavati.
Sutradan Čamča i Krečar obuku se u „trajdrot”, šešir cilinder na glavu, u svakog srebrn sahat sa srebrnim lancem, pa upravo grofu B. u dvorac. Grof je baš bio kod kuće. Sluga ih prijavi, oni uđu. Grof je odmah poznao Čamču.
— Otkud vi, gospodar-Čamčo, ovde?
— Milostivi іllustrіssіme domіne, mi idemo u Krakovu na vašar. Ovo je moj drug trgovac.
— Sedite. Pa šta ćete kupovati u Krakovu?
— Platna.
— A za prodaju nosimo nešto fina vina.
— Baš fina?
— Vrlo fina, „auspruh”, desetogodišnji, nikakvom tokajcu ne ustupa.
— Pa ’de je to vino?
— U koli, u mehani kod čivutina Arona, zapečaćeno.
— Imate li mustre od njega?
— Imamo.
— Da vidim.
— Sad će o’de biti.
Čamča oslovi Krečara da donese zapečaćenu bocu.
Krečar pokloni se i ode.
Razgovaraju se donde. Pita ga grof kako mu idu poslovi, kako odavno nije bio u Poljskoj. Čamča mu na sve odgovara. Dođe i Krečar sa bocom. Čamča mu uzme iz ruke, pa pokaže grofu.
Grof uzme bocu u ruke, gleda je prema svetlosti: boja kao krv, a bistro. Zvoni po slugu da mu otvori bocu.
Kad otvore, grof sam sipa u čašu, košta, sve mu miri. Hvali, kaže da je izvrsno.
— Pošto?
— Poslednja cena akov šest stotina forinti.
Grof misli se, opet gleda, košta, dopada mu se.
— Dobro, uzeću ga. Je li u buretu tako što?
— Istovetno.
— A vi ga dovezite ovamo.
Poklone se i odu.
Kad dođu u mehanu, jave to gospodaru Sofri.
— Sofro, dobro je, prodali smo vino; prežimo konje, odma’ ga moramo odneti.
Gospodaru Sofri svetle se oči od radosti, smeši se.
— Ovo je prvi dan srećan.
Brzo konje upregnu, sednu i začas su onde. Grof proba „auspruh”; istovetan je sa mustrom. Izvadi novce i isplati. Čamča primi u ruke i preda Krečaru.
— No baš milo mi je što ste mi to doneli, sutra mi je baš imendan, sveti Stanislav, doći će mi mlogi gosti, gospoda; imam razna vina doduše, al’ i ovo će mi baš trebati. Pozivam vas sutra na ručak, da budete moji gosti.
— Oprostiti, іllustrіssіme domіne, imamo još jednoga saputnika; njega bi morali u meani kod Arona ostaviti.
— A ko je to?
— Jedan šljahtec iz Mađarske.
— Šljahtec iz Vengerske? Milo će mi biti da ga ugostim. Vengerski šljahtec, to je brat Poljaka. Pozdravite ga i pozovite ga u moje ime na ručak, a ja ću sutra već karuce po njega i vas poslati.
S tim bude kraj.
Blagodare, poklone se, i odu.
Kad dođe u mehanu, a Čamča sve igra po sobi.
— Evo, Sofro, novaca,
Krečar vadi novce i broji, pa pet stotina metne na stranu na sto, a drugo podeli na pole.
— Evo tvoje, Sofro, ovo je moje, a ovo je Čamčino.
Gospodar Sofra, smešeći se, novce diže, pa turi u buđelar. Čamča pun radosti.
— Nisam ti kazao da ćemo prodati? Šteta što nismo više poneli. No još nešto. Grof te poziva sutra na ručak, kao vengerskog šljahteca; sutra mu je imendan, sveti Stanislav, biće ovde mlogo gospode.
Gospodar Sofra grohotom se nasmeje.
— No ti si baš vrag, Čamčo. Praviš medveda i od mene i od grofa. Ne bi’ išao, al’ kad sam reč zadao, moram.
Sad su svi zadovoljni. Ceo dan im je prošao u zadovoljstvu. Sad nije „šabes”, pa su dobili jela u mehani, i za se i za momke. Sutradan, kako osvanu, a putnici se počnu oblačiti. Krečar i Čamča, kao pređašnji dan, u „trajdrotu”, i brzo se obukli, no kod gospodara Sofre malo duže traje — — — — —.
....Čakšire, čizme s mamuzama, pojas, dolama, ćurdija, kalpak i štap. Još i veliki prsten htede na prst navući. Ne dade mu Čamča, no donese mu sablju da opaše. Sofra se smeje.
— Prsten nipošto, no sablju.
— Zašto?
— Šljahtec kad navuče prsten, mora na njemu biti izrezan nemeški grb, a kod tebe je lenger; vidi se, pa će odma’ poznati da si „kupec”.
Da mu i sam za pravo, i seti se kod sablje Čamčine vragolije.
— Pa kad se budeš razgovarao, a ti ako ne razumeš, pogledaj na mene, pa ću ti ja rastumačiti. I to odgovaraj mađarski, jer inače neće te držati za Vengra.
— Dobro.
— Pa onda, ako te šta pitaju za Bunipartu, nemoj ga kuditi, niti Ruse hvaliti, jer možemo zlo proći; Poljaci su besni, držaće nas za špijune.
Kad ga je Čamča poučio kako se ima ponašati, onda obučenog meri da li što još ne fali. Sve je u redu.
— Vidiš, sad ne izgledaš kao „kupec”.
Čamča je naredio da se ranije obuku zato da, kad karuce dođu, ne nađu ga u „janklu”. Aron i Rifka, kad su ga videli tako obučenog, sve do zemlje mu se klanjaju. „Vengerski šljahtec”, reče Aron. Sad su gotovi, lako im je dočekati karuce, a donde mogu još i doručati, što i učiniše. Kad eto karuca. Stanu pred mehanu. Unutri jedan lepo obučen šljahtec, prijatelj grofov, došao da pozdravi „vengerskog šljahteca”. Kad siđe, pred njega ide Čamča, zna već običaje, uvede ga unutra i pretstavi ga gospodaru Sofri.
— Servus, spectabіlіs amіce, ego sum nobіlіs polonus ех stіrpe Jaroslavsky. („Sluga sam, poglaviti gospodine, ja sam poljski plemić, od porodice Jaroslavskog”.)
Gospodar Sofra klanja se, rukuje se, ali ne govori ništa, gleda na Čamču. Čamča će ga iz blata izvući.
— Dopustite, domіne spectabіlіs, u Mađarskoj ne zna svaki šljahtec latinski, ne ide svaki u latinsku školu: samo oni idu koji će biti popovi ili suci, — no ja ću već po mađarski tumatiči.
Sad Čamča mađarski istumači što je rekao šljahtec, pa tako opet dalje tumači. Šljahtecu je vrlo žao bilo što sa gospodarom Sofrom nije mogao latinski razgovarati, no ipak zadovoljio se po nuždi i sa tumačenjem. Šljahtec je poziv učinio u ime grofa, ali o Čamči i Krečaru ni reči. Njih nije nužno tom formom pozvati, jer i jedan i drugi je samo „kupec”; dosta kad ih je nakratko grof pozvao. Šljahtec tanak, visok Poljak, meri gospodara Sofru; istina, mali mu je, ali mu se dopada drastičnog izraza glava i njegovo držanje. Držao ga za neku felu konjaničkog šljahteca. Šljahtec, pokraj poziva, došao je i posete radi, te se može još dosta zabaviti. Čekaće se i onako duže na ručak.
Tu sad pokraj tumačenja zavede se duži razgovor. Ako je gospodar Sofra što nespretno kazao što duhu Poljaka ne odgovara, Čamča je to zakrpio, sasvim drugo što upleo nego što je gospodar Sofra rekao.
Iznesu bela hleba sečena na tanjiru, pa onda šljivovice i „auspruha”, da bira po volji, šta mu se dopada. Šljahtec košta rakiju, dopada mu se, pije, uzme koji zalogaj, pa opet pije. Posle toga opet proba „auspruh”. I to mu se dopada, pije. Nije mu do reda, je li rakija za vinom, ili vino za rakijom, samo kad je dobro. Kad je već vreme bilo da se ide, a šljahtec učtivo pozove, pa tako svi uparađeni sednu u velike karuce, gore dva šljahteca, a dole dva „kupca”, jer badava, mada su gosti, pred šljahtecom ne mogu sedeti. Dovezu se u dvorac. Tu sluge skidaju goste, pokazuju kud treba ući. Šljahtec uvede goste u salu, napred vodi ispod ruke gospodara Sofru.
Tu je već mnogo gospode.
— Nobіlіs hungarus, — pretstavi ga šljahtec svima. Gospodar Sofra klanja se. Dočeka ga domaćin grof, pa Sofra čestita mu imendan, i to mađarski, samo je titulu naučio — domіne іllustrіssіme. Čamča tumači. Onda grof pretstavi i Čamču i Krečara kao „kupce”. Ostali gosti, Poljaci, sve sami magnati i šljahteci, u lepom poljskom ruvu: pojas, sablja, „konfederatka”, — milina ih je bilo videti. No i gospodar Sofra nije rđavo izgledao. Kad su saznali da ne zija latinski, pravili su latinski primedbe. — Parvulus sed martіalіs (Malen ali junačkog izgleda), — reče jedan.
— No Čamča i Krečar u njihovim „trajdrotima” izgledali su prema celom društvu kontrastno, kao neko čudo. Pravili su na njih I pikantne primedbe; osobito o Čamčinom nosu.
No kad posedaše, onda su tek gledali na gospodara Sofru, jer kad je sedeo nije izgledao malen, nije manji nego ma koji u društvu. Pa silne prsi i lice imponovaše. Sasvim se zaboravilo da je tako mali, a noge se nisu videle kao krive, a osobito kad su za sto seli. Seli su za ručak. Velika, lepa sala, sve od zlata i srebra trepće. Na duvaru likovi znamenitih Poljaka, slika slavnog vojvode palatina Tarnovskog, Sobjeskog, Košćuška, Dombrovskog, Ponjatovskog i još mnogih drugih.
Mnoge sluge služe.
Jela mešovita, francuska i poljska. Tu je sve jedno za drugim išlo, čorba-bоuіllоn — pa ovčje meso, ribe biberisane, i fine pastete, chaudeau, i krmeće pečenje. Od starije gospode ovo poslednje, po starom običaju, baš prstima jedu. Služitelji nose fina vina, sipaju u velike srebrne pozlaćene pehare, nazdravlja se u ime Poljske, za Konfederaciju, kucaju se sa gospodarom Sofrom i za „Vengersku” i za „vengerske šljahtece”. Tu je i muzika i pevači, svakojake fele instrumenata, pa ujedno i pevaju i sviraju. Tu je sad „Ješče Poljska ne zginula” i „Jaci tadi Krakovjanci hlapci”. Dok se peva i svira, sluge menjaju jela i tanjire. U žagoru i pevanju, bez svake zamerke, jede se viljuškom, kašikom, kako koji hoće, stojeći, i to niko ne primećava.
Posle ručka mnogi se raziđu, mnogi ostanu, no i sam gospodar Sofra sa društvom preporuči se i oprosti od domaćina, a šljahtec Jaroslavski opet ih doprati na karucama u mehanu. Šljahtec će se još zabaviti ovde. Čamča zna već njihov običaj, iznese mu i bela i crna vina, i „auspruha”. Šljahtec može birati šta hoće. I doista, sad jedno, sad drugo, sad treće je pio, pa onda opet natraške, i sam se već jedio što ne može kod jednog da ostane nego mora mešati.
Kad mu je već sasvim dosta bilo, oprosti se i izljubi sa gospodarom Sofrom, pa će njemu Čamča počast učiniti, kao što je on pred ručak gospodaru Sofri učinio, uzeo ga ispod ramena i, pomoću gospodara Sofre, metnuo ga u karuce, a on do njega, i tako ga u dvorac otprati i preda.
Kada se Čamča natrag vrati, gospodar Sofra razveseli se. Milo mu bilo, doduše, poljske magnate videti, ali onde se nije nalazio u svojoj koži. Nije to šala: biti šljahtec pa ne znati sa Poljacima govoriti ni latinski, ni poljski, ni francuski.
— Ded, Čamčo, i ti Krečaru, sad mi da se kucnemo za srećnog puta, pa ti, Čamčo, otpoj mi ono „Izvedi iz temnice dušu moju”. Kucaju se, Čamča poji, a gospodar Sofra i Krečar pomažu.
— Verujte mi, tako mi dolazi kanda sam bio na kakvoj komediji, ’de su mene pokazivali. No čuješ, Čamčo, ako ti budeš kod kuće što govorio, teško tebi.
— Ne boj se ništa, to ti je na diku služilo. Svi su na tebe lepo gledali, a nas u „trajdrotu” preko ramena.
Donekle se tako razgovaraju, pa onda legnu. Sutra treba rano poći, kočijašima je već zakazano.
Ujutru isplate birtaša i otputuju.