Вечити младожења/X

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

X
◄   IX XXVI XI   ►

Путују док не дођу у варош Н... Ту ће се још једаред одморити, па онда управо до Кракове.

Сад падне на ум господару Софри да је заборавио кући писати. Откако је отишао, није још писао. Додуше, у Кошици мислио је писати, како је из чарде отпутовао, али је заборавио и нико ме то није у оној забуни после чарданске битке пало на ум. Сад седне па пише. Пише и Чамча, и Кречар. Господар Софра је описао своја страданија на чарди и како је продао „ауспрух”, и да је већ близу Кракове. На ту форму је писао и Кречар, Чамча тек којешта дрља, да се чини да пише писмо. Он никад с пута не пише писмо кући.

Кад буду готови, запечате писма, и сад треба на пошту носити. Чамча зна где је пошта.

— Дајте ја ћу сва три однети.

Предају му драговољно.

Чамча оде, али само је тумарао по вароши, па се опет вратио, а писма није предао.

Чамча је држао, да ако пошаље писма, заплашене женске, не његова Сара, већ госпођа Сока и Кречарка, поплашене, или ће потеру за њима послати или, што је горе, могу још саме доћи, а то није ишло у његов рачун. Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма. Каже да јесте. Они су сасвим умирени. Одавде се опет даље крену и, срећно путујући, стигну у Кракову. Баш је вашар започео. Вашар — да му пара нема! Од свију страна долазе купци и продавци. Из каквих земаља ту људи нема. Од силних шатра, кола, из далека мислио би да је какав велики логор. Робе свакојаке, све на избор.

Два-три дана само ходају по вашару, распитују, гледају робу. Ово, оно им се допада, али још не купују; погађају се и чекају да цена који дан падне. Чамча све то зна како треба, он је свему душа. А кад је Чамча продавцима све конце похватао, онда и погађају се и купују.

Купили су силну робу по добру цену по себе.

Кад су главно покуповали, онда су опет ударили на друге ствари. Од профита за „ауспрух” купио је господар Софра госпођи Соки и ћеркама лепе ђердане од злата и хаљине. Купио је и за Шамику детиње пољске хаљине, „куртку” и тако даље, као што господска деца у Пољској носе. Па је онда купио од једног руског златара лепо сребрно кандило светом Николи, које ће висити у цркви пред његовом иконом. На том красном кандилу израђени су светитељи, међу којима главно место заузима свети Никола.

После неколико дана спреме се на пут, кола натоваре платном и пођу натраг. Чамча је хтео дуже још у Кракову остати, но господар Софра и Кречар нипошто. Чамча ће им се за то осветити. Из Кракове су опет управили писма кући, но Чамча је и та сакрио.

Већ се враћају. Но на другој станици заспи тврдо господар Софра и Кречар. Чамча под „френтом” дâ знак за краћи пут, наведе кочијаша Саву на странпутицу. Када се она двојица пробуде, извирују испод арњева, чини им се да то није тај исти пут. Дођу до једног села.

— Чамчо, ми смо забасали, ми кроз ово село нисмо прошли.

— Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут.

Путују читав дан; све нова села. И други дан; опет нема оних села, Чамча их једнако умирује. Већ много путују налево, надесно, па дођу у Пшемисл. Сад се Чамча извињава, да није крив, превидио је прави пут. Дођу чак у Замоск, па опет у Житомир. Сад канда се сетише Чамчине лакрдије, па се зарече господар Софра, да више слушати неће, него ће сам на путу калауз бити.

— Сад нећу више никог питати; хоћу одавде управо у Кошицу.

— То је још горе.

— Већ горе не може бити, него што је досад.

Но пре него што ће се из Житомира кренути, Кречар се поболе, падне у врућицу. Сад је тек беда. Лечник каже да се с њиме никуда не може док не преболи или умре. Оставити тако болесног, то господар Софра неће нипошто. Пита доктора колико мора чекати. Одговори му: „Три недеље, ако донде не умре”. Не сме га оставити, а ни кола са платном сама не може кући послати. Не сме ни кући госпођи Сари да пише, да се не поплаши. Закључи дочекати излазак болести свог давнашњег верног друга, па ма га шта стало.

Прођу девет дана. Не зна се још шта ће бити. Наступи петнаести дан. Лечник му каже да је већ боље, наде има да ће се извући, али треба чекати још двадесетпрви дан.

Господару Софри је дан дугачак као година.

Наступи двадесет први дан. Лечник каже до сутра ће сигурно што казати. И доиста, други дан изрече да је Кречар спасен. Но сада треба Кречар да се мало опорави. Бар осам дана. Кад је већ толико времена пропало, нека иду и тих осам дана.

После осам дана лечник искаже да га сад могу одвести, али у колима мора лежати, и само дању, и то лагано се мора путовати, а ноћу никад на пољу преноћити. Кола су дугачка, има доста места, но Чамча, за каштигу, мора до кочијаша седети, да Кречар има више места. Сад се господар Софра захвали и лечника награди.

Полазе. Но неће другим путем, него оним који иде на друм према Кошици. То је дугачак пут, али се господар Софра не дâ преломити, јер што он једаред у своју главу усели, то му не истера нико. Забележио све станице које на тај друм воде у Галицију. Путују врло лагано и врло дуго. Једаред већ наиђу и на тај пут, и по том познатом путу упуте се Кошици. Путују лагано, и дођу у Кошицу. Но већ на неколико дана пре тога господар Софра осећао је неку грижу у трбуху.

Тек што су у Кошици, али нападне господара Софру страшна срдобоља. Сад опет не могу даље; морају га лечити. Ту опет остану три недеље.

Кречар се помало опоравио. Напише писмо да је био јако болестан, но да је већ мало опорављен, и хита кући, само је, опет, господар Софра болестан, па мора чекати. По несрећи, опет преда писмо Чамчи, који га кући не пошље. После три недеље дигне се господар Софра, па пођу даље. Но врло је слаб, и с њиме мора се лагано путовати.

Дођу до оне чарде. Бирташ га није познао, тако је ослабио. Овде остане читав дан, и бирташ и његова жена су га срдачно дворили. Приповедао му како сад свет долази у његову биртију само да види његову фигуру, како му због тога добро иде, а лопова ни од корова, тако се од оног доба плаше чарде.

Одавде лагано даље путују, из села у село, из вароши у варош, но сваки други дан морају се гдегод одмарати, јер много путовање још обојици шкоди. Чамчи је дуго време, не зна чиме да прекрати. Стигну у једну варошицу, и ту ће се опет један дан задржати. Ту је баш сад вашар, платно се скупо продаје. Чамча најми једну шатру, и од оног платна што је за себе купио дâ унети у шатру, и почне продавати свој еспап по добру цену, са великим профитом.

Кад то чуше господар Софра и Кречар, ма болни, морадоше се Чамчи чудити и насмејати се: „То је прави демон!” Најглавнија је била ствар што Чамча тако профитира. Господару Софри и Кречару чисто џигерица расте, кад виде како већ платно пролази. Морају и онако лагано ићи и одмарати се, а Чамча ту прилику употреби и даље у корист. Узме календар и гледа где су успут вашари. Дођу у варошицу Р., и ту је баш вашар. И ту ће се одмарати.

— Чујеш ти, Софро, и ти Кречару, и овде је скупо платно, ’ајд’ да га продајемо, тојест ваше!

Мисле се, питају за цену, добра је, профита доста. Дозволе Чамчи продавати. Већ је први дан једна кола продао, сутрадан друга. Цена не може бити боља. Могао је продати и трећа, но ови не дају; хоће нешто и кући да однесу, да не рекну да су празни дошли. Двоја кола исплатише све платно, трећа кола профит. од профита тог добиће нешто и Чамча. Сад могу двоја празна кола кући послати напред, да се бадава не троши и да код куће њихов повратак јаве, а они ће опет лагано. Двоја кола одоше, а они ће сутрадан. Но пре но што ће отпутовати, у кавану, у гостиону где су одсели дођу комесари да виде има ли ту странаца. У кавани Чамча, господар Софра и Кречар. Два комесара најпре приђу гостионичару и питају за ову тројицу, јесу ли то странци и откуда. Гостионичар одговара да су страни, али да их он није питао откуда су; вашарско доба, ко ће кога о том питати, код толиког света. Комесари сад седну за други сто, близу наших путника, изваде неке папире и почну путнике оком мерити и шаптати. Па онда један приђе к њима, а папири му у руци.

Ступи ближе Чамчи.

— Молим, јесте ли путници?

— Јесмо.

— Откуда?

— Из вароши У.

— Како вам је име?

— А због чега сте ради то знати?

— Не зовете ли се Исаил Чамчић??

— Тако се зовем.

Све то забележи. Кречар се већ окаменио, вилице му се тресу. Сад приђе господару Софри.

— Молим вас на једну реч.

Господар Софра устане.

Комесар мери га, гледа му ноге, па промумла: „То је тај!”

— Ви се зовете Софроније Кирић, трговац из У.?

— На служби.

Забележи. Сад приђе Кречару.

— Ви се зовете Јован Кречар? Трговац из У.?

— На служби.

Забележи. Сва тројица се чуде шта то значи.

— Ви сте путовали у Кракову? — пита даље.

— Јесте л’ били у Кракови?

— Ви се сад враћате?

— Јесте.

— Немојте се ништа плашити, све је добро. Ви сте давно отпутовали, а код куће нема вам гласа; ваше госпође побојале се није ли вам се што зло догодило, па су вас дале свуд курентирати, и тако смо и ми сад на вас наишли. Радујемо се.

Господар Софра и Кречар гледају попреко на Чамчу.

— Та ти си писма послао?

— Ја сам послао, али богзна јесу л’ добили? Ко зна нису л’ поробили пошту?

— Додуше, лопова свуд има; недавно су у Кошици обесили деветорицу, што су напали три трговца баш из У. Нисте ли баш ви ти трговци? — Ми смо ти који смо сами убили четири лопова, — рече Чамча вишим, поузданим гласом.

Комесар мери Чамчу, а Чамча тако јуначки поглед баца на комесара, канда је он сам сву четворицу смакао. Сад пријатељски заседну и дубље се разговарају, и кад им је Кречар приповедио како је сам господар Софра тројицу убио, комесари устану, рукују се с њиме, па му честитају тај велики шићар. Камо среће, веле, да су они могли то учинити. После тога позову комесаре у своју собу, те их добрим вином почасте и захвале се. Комесари оду, а путници сутрадан опет се крену. Нису дуго путовали, и дођоше тим старим путем до Ваца, па онда преко два Дунава приспеше у варош У.