Вечити младожења/IV

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

IV
◄   III XXVI V   ►

Сутрадан после ручка ето Кречара и Чамче код господара Софре.

Већ су ту. Клопкају на вратима.

— „Херајн“.

— На здравље ручак, Софро! Ето нас код тебе, — рече Кречар.

— На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе.

Госпођа Сока изиђе; она је њега разумела.

Кад је господар Софра какав договор имао са странима, онда је госпођа Сока морала напоље ићи, а знак је његов по погледу примала.

— Шта има новог?

— Ништа, дошли смо да се о оном јучерашњем поразговарамо.

— Е добро, дакле како мислите са том Краковом?

— Нека Чамча каже.

Чамча је у младости више пута био као калфа са својим принципалом у Кракови, па је Пољску унакрст познавао.

Чамча ће бити ђенералштаблер овог трговачког похода. И он ће нешто профитирати, а овамо правиће о њиховом трошку путешествија, а то је живот за њега.

Сад ће Чамча свој план предложити.

— Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то?

— Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.

— Ја ћу за себе уложити само једну хиљаду форинти, а ваш ће бити сав путни трошак; зато ћу вас ја свуд где треба водити.

— И то је добро, — рече Кречар.

— За све то требамо троја јака кола са арњеви; у свака упрегнути по три јака коња.

— И то ће бити.

— Даље, треба четврта кола, путешествена, на којима ћемо седети ми са кочијашем. У ова кола спремићемо рану и пиће за пут.

— То се разуме, и та кола морају бити са арњеви, — одговори Кречар.

— Но, да се путни трошак исплати, то ће овако бити. у Пољској је вино скупо, па да понесемо једну петорку фина вина, не вина, него „ауспруха”, и то старог. Код нас можемо добар стари „ауспрух” добити, аков по сто форинти, а такови плаћају великаши у Пољској најмање пет стотина форинти за један аков. Ето профита!

— Право каже Чамча, тако је, набавићемо и то.

— Но треба још неколико флаша за коштаљку понети, да буре не отварамо.

— Ни то не сме фалити.

— Па онда треба да се четрнаест дана преправимо за пут, да се што пре кренемо, да стигнемо на годишњак — вашар у Кракову.

— И то је у реду, упадне Кречар.

— Друго баш ништ’, само још новац, па је све готово.

— Дакле хоћемо ли, Кречару?

— Свршено је.

— Дај руку.

— Ево, ја носим десет хиљада!

— Ја двадесет.

— И ја двадесет.

— Ја тридесет.

— И ја тридесет.

— Дај руку.

— Ево.

Господар Софра пљесне Кречареву, и договор је свршен.

Сад се разговарају о коњима, колима, дугачким платнарским сандуцима, о „ауспруху”; њих двојица, господар Софра и Кречар, ставиће из свог подрума, не треба да купују. Тако у разговору наступи вече и вечера је ту. Сви заседну. Ту је и госпођа Сока са целом породицом. И Милан шегрт добио је доле место. Код господара Софре и шегрт за трпезом руча. Мати се тек каткад дигне да надгледа, а Ленка и Пелагија служе. Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се, а старији у разговору на њих не гледају. Вечера није велика, само три јела, а пре трећег Милан ће устати и захвалити се, јер шегрт за вечеру трећег јела нема. Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање.

Сад отац ослови Ленку да и она седне, и дâ донети „ауспруха”.

Донесу га. „Ауспрух” од десет година, мирис, сласт, снага особита. Домаћин сипа.

— Хоће л’ бити, Чамчо, овај добар за Пољаке?

Чамча кошта.

— Особити.

Кошта Кречар.

— О особито добар, и ја имам таквог истог, можемо их смешати.

Кад се мало подгрејаше, дође домаћину воља да се мало попева.

— Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје.

Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне.

„У мјесту пријатном,
тихој пустињи”...

Пелагија јој помаже, али високим алто тоном, дакле два алта; мати тихо помаже, почне из женског сопрана, па опет пређе у алто; сад већ три алта. Али кад се господар Софра успали, у десној руци држи чашу са „ауспрухом”, али не онаку „шампањерску” већ праву чашу, па почне и он извијати, па добије вољу и Кречар, и Чамча, па измешају гласове, један удари у баритон, а други у бас, па се саставе опет у алто — ужасан дискант. Сирота Ленка усиљава се свакако, ал’ су их мушки матори гласови надмашили, док не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења. Како су то били дивни преласци из једног гласа у други!

А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице срца затегô. Тако је певала, као славуј при крају лета. Та кад је човек погледао на Ленку, Пелагију и певајуће старце, тако је изгледало као кад човек види у један мах кишу и дугу.

Кад се испеваше, домаћин дâ знак да се деца даље, а мати то све изреди. Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре, а празна, па кад добије времена а она тек онда седне.

Госпођа Сока, мада је била лепа, ипак није била кокета никада, и била је са својим Софром сасвим задовољна; но и господар Софра би за њу живот дао. у пређашње доба, док је госпођа Сока још млађа била, а господар Софра тек имућан човек био, још не богат долазили су познати и пријатељи у кућу више него сада, но господар Софра многе је одбио, који нису знали обитељ његову уважити. Тако, било је који су му у кућу долазили, па при чаши вина збијаше с домаћином шалу, који је шалу радо примао, али не да се његова важност као домаћина вређа. Тако, било који, да се умиле домаћици, почеше се господару Софри подругивати, и сваки „кривоногим Софром” га називали, да би му цену код супруге побили. Онда би се госпођа Сока намрштила, бацила би „презрителни” поглед на таквог делију, а господар Софра ућутао би, и својим ћутањем противника принудио да се удали, а после дао би му на знање да више његов праг не прекорачи. Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”.

Седне госпођа Сока.

Пуше и прелазе у разговор са једног предмета у други.

— Како ти се допада, Јово, садашњи свет? Је л’ каква је разлика између пре и сада?

— Те каква разлика!

— Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити. Сад за мито можеш све добити. Кад је био негда судац Паприкић, па Ловчанин, који су били у депутацији код Марије Терезије, па се с њоме разговарали, па кад дођу у магистрат, у долами и ћурдији, па златан појас, па самуркалпак, — имао си што видити. Грешник већ кад га види доста му је; из целог човека правда вирила. Ал’ кад су их бирали, нису за новце гласове куповали, као сад, нег’ мудрог и поштеног су бирали. А погледај садашње, у фраку, навукли су тај ластин реп, јадни, исисани, ноге као две тачке, а овамо никад их не можеш зајазити. На то господар Софра уздахну.

— Нису ни онда сви носили доламе, него капуте од трајдрота, на три рога шешир, ципеле на школу, бркови обријани. Може бити поштен човек и у фраку и у трајдроту, — упадне Чамча.

— У магистрату су биле само доламе, тек ’декоји „купец” је носио трајдрот! Ето као ја и ти, Чамчо, — одгонетне Кречар. Тако донекле се још разговараху, док једаред разиђу се.