Вечити младожења/III

Извор: Викизворник

◄   II XXVI IV   ►

Господар Софра има петоро деце. Пера је најстарији, па онда долази Ленка, Пелагија и Катица, и млађи син Шамика. Девојчице као три ружина пупољка, између петнаест и десет година.

Шамики је седам година. На знамењу наденули му име Самуил, а кад су га крстили, добио је име Александар, но господар Софра скопчао је оба имена, и доби треће име — Шамика.

Ленка је каткад морала и у дућану помагати кад је вашар, или иначе кад има много муштерија; тако исто и госпођа Сока, премда им није ишло од срца. Али тек нису хтели господару Софри вољу кварити.

Но и господар Софра у другоме чему по вољи им је чинио. Тако купио им је каруце и лепе коње, па ако у суботу у дућану продају, у недељу се на каруцама возају. Господар Софра пак тек онда се на каруцама возио кад је требало велику господу у депутацији пратити, или ако иде у већу варош, и онда без доламе не иде. Треба знати да је господар Софра Кирић избрани „обштества член“, „трајтаер“, тојест један од тридесет одборника који магистрат бирају.

Премда је господар Софра био прави газда у својој кући, али у важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом „рештаурације“ кога ће за што бирати, и онда како је госпођа Сока казала, тако је морало бити. Дакле, када је каква важна ствар, онда господар Софра држи са госпођом Соком „совјет”, и то у парадној соби, и ту онда деца не смеју се врсти, знају већ да се о нечем великом ради.

Господар Софра позове госпођу Соку на „совјет“ у парадну собу.

Седну, па господар Софра започне:

— Знаш, Соко, имам с тобом важног разговора.

— Па говорите шта сте ради.

У оно доба у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали. Онда би пурђер, као што је господар Софра, рекао: „Погибељ за тебе, Израиље”, или: „Ту жена носи чакшире“.

— Видиш, Соко, ми, мада смо већ богати, морамо даље терати, и ја сам научен једнако радити. Новаца имамо доста; новце да узајмимо каковим изелицама, па да не плате, па да нас адвокати, прокатори и судови поје, то нећу; волем у шпекулацији изгубити, ’де сам и стекао, нег’ да ме поје. Ја сам се предомислио, да идем у Пољску Кракову, да донесем платна.

— Забога, па зар тако далеко бисте ишли?

— Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио. Истина, имам имања доста, ал’ имамо петоро деце, па још три девојке. Тê треба удати, и то добро удати, па ту треба новаца. Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком?

— Шамика нек’ учи школе.

— Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега?

— Он ће сам после бирати.

— То ми није доста, ’оћу унапред да знам чему ћу га управити. Мислим, кад сврши више школе, да га дам у Карловце у богословију, па онда да буде калуђер; калуђери најлакше живе, а може постати владика.

— Ја не би’ за то била. Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро.

— Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво.

— Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу.

— Шта, да буде солдат, а Бунипарта још жив? То нипошто.

— Има још и други’ који носе сабљу.

— Шта, ваљда адвокат проактор, има их као куси’ паса!

— Фишкал, прави честит адвокат зове се фишкал, па то је велика чест и слобода, и свуд је отмен.

Мада је господар Софра мрзео адвокате, али ипак ласкало би му да има сина „фишкала“, па да носи временом јошт друкчију доламу и ћурдију него ли он.

Размишља.

— Е, па добро, нек буде фишкал; ако баш и не буде терао процесе, он ће бар своје бранити. Добро, нека буде фишкал.

Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође.

Једно је свршено.

— Ја ћу се разговарати са Кречарем, па ће и Чамча ићи с нами у Кракову; све познаје у прсте онде. Тако се сврши „совјет“. Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара.

— Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао?

— Откуд ти код мене? Мило ми је, седи.

— Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти.

— Немој да булазниш, Софро, имаш више новаца нег’ ја, та ти си први газда сад у вароши!

Господар Софри допада се, смеши се.

— Е, шта ћемо, морамо се за децу побринути, кад умремо да не рекну: гле, шта су нам оставили.

— А шта су нами оставили?

— Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој после вратила. Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо.

— Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу у глави, па си ти дошао као удовац, па си је узео.

— Па то је све, друго ништ’ не знаш?

— Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро.

— Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било.

— Чекај док дам донети вина, и онако је после подне, па да ми натенане приповедаш. Сећам се да је нека велика хука била, али ја нисам био код куће, био сам на вашару.

Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино.

Господара Софре слаба је страна била да је радо приповедао о својој женидби и како се обогатио.

Кречар се врати, и већ вино носе. Господар Софра продужи.

— Дакле да ти исприповедам. Као што знаш, учио сам и табаклук и трговину. Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце. Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем. Остадо’ удовац, посао ми боље пође, поштен сам човек био, стари господари нудили ми новаца на мали интерес, ја сам додуше поштено и уредно интересе плаћао. Е, друга су онда била времена! Посао ми све боље ишао, све сам више улагао, више примао, а мање трошио, сви су ме фалили да сам вредан; штавише, држали ме да се почињем богатити, па са све стране облећају ме да се женим. Нуде ми девојке, но ниједна није ми се допала, а болешљиве више никад нећу, но здраву. Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита, здрава и вредна, па ако је још и лепа, утолико боље. Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе.

— Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга опростио, па кад сам погледао на моје мало, незадужено добро, срце ми игра. Сад сâм са мојим чистим новцима радим, посао ми иде добро, напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио. Свет обично, кад се коме зло види, начини од муве медведа, па га извичу да је сасвим пропалица, а кад му се добро види, претерују, више га цене нег’ што треба. Но сад баш наканем се женити. И то женити се по својој пуној вољи; хоћу да бирам. Кад човек на вашару купује животиње, он гледи од какве је фајте? Зашт’ да и ја то не чиним, нег’ да узмем којешта, па после да оставим богаљеве, да ме и после смрти проклињу што сам им отац био, а нисам крив?

— Био сам баш неко време на путу, па сам се дуже забавио, ал’ сам и профитирао: купио сам млого салфијанске коже, чак из Битоља, јер ја сам свачим трговао, као и сад. Вратим се, чујем да Сокина мати, Татијана, Угљешина удовица, има дивну ваљану кћер, сва је варош фали. Познавао сам покојног Угљешу. Био је ваљан, угледан човек, секао је свињско месо у својој малој кућици, и породицу ранио. Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре. Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине. Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу ђувегију”. Одговори ми: „Нека, ако бог да; желите ли је видети?” — „За то сам дошао”.

— Кад наједаред искрсне девојка као пеливан, не могу ти исказати каква је то девојка била; кад је гледиш од главе до пете, да си гладан, наситио би се, не знаш шта је лепше у ње. Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји. Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је. А да, дошао сам зато тако рано, да видим је ли уранила, је ли обучена, да ли се не чешља у десет сати, као неке фрајле.

Бадава, допадне ми се; сад ћу одмах кратак рачун начинити. Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“.

Уђемо у собу.

— Је л’ то ваша кћи, госпођо Татијана?

— Јесте.

— Имате ли већ за њу каквог ђувегију?

— Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље.

— Кол’ко јој година?

— Сад јој осамнаест.

— Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате. Да се много не разговарамо: ’оћете л’ дати вашу кћер за мене? Допада ми се, и много сам добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје. Шта мислите?

— Ви се, господар-Софро, шалите, моја Софија је сиромашна, не може вам ништа донети, а ви сте богат човек.

— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре.

Госпођа Татијана мало мисли се, па опет:

— Дајте ми на промишљање један дан.

— Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми.

— Збогом.

Ја ћу опет кроз дућан напоље. Поглед бацим још једаред на Софију, добро је измерим, па јој речем: „Збогом драга“, а девојка се смерно поклони, и тихим гласом отпоздрави: „Збогом”. Канда ме муња поразила, тако ми је то „збогом“ кроз срце прошло. Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати дочекати.

Једва дочека’. Одем тамо, ал’ девојка лепо ал’ не скупоцено обучена, ал’ тек ипак мало парадно. Одма’ сам познô да је ствар добро испала. Из очију девојке не познаје се ни жалост ни радост.

— Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод?

— Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.

Опет је упита: „Хоћеш ли, Софија, поћи од слободне воље за господара Софронија Кирића? Он је човек уредан, имућан, код њега ћеш добро живети. Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“? — Од слободне воље, — одговори Софија.

Онда јој ја пружим руку, а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова, но одма’ прстен, па онда венчање. Док је врело гвожђе, треба га ковати. Та се ствар уговори, а сутра прстен. Даривао сам је са двадесет и четири дуката. Извучем после дишпенсацију и венчамо се, и тако досад срећно живимо. Купио сам јој после један ђердан од бисера, шест низова као грашак, дао сам за њега шест хиљада форинти, истина црни’ банака, ал’ су тек опет биле банке у курзу. После девалвације купио сам јој и каруце. Но што је најлепше било, при просидби, мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног Милоша Милорадовића, и имала већ и прстен од њега, само није свештеник био при церемонији, и скоро би се венчали били; и као после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат. Ја сам победу одржао, а девојка врати прстен Милорадовићу, који после наскоро од жалости за Софијом умре. Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут са рогатим. Ето, видиш, тако сам ти се ја женио.

— Све сам ја чуо за то, само пре нег’ што сâм не исприча, нисам ти ништа хтео говорити; штавише, и то сам чуо како је мати посла имала док јој је за три дана Милорадовића из главе истребила. Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор. Шта ти деца раде?

— Сви су здрави. Баш данас се са женом разговарам, шта ћемо са децом, девојке већ расту, дорашћују. Пера данас сутра већ је човек, треба му трговине, а Шамика у школу.

— Зар ће Пера остати у трговини? Ја сам држао ти ћеш њега као економа у кући.

— И за то, и за трговца, и за све, као што сам и сâм.

— А шта мислиш доцније са Шамиком?

— То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала.

Кречар је имао већ сина јуристу.

— Ког врага ће нам толики фишкали. И сâм се кајем што га на друго што нисам дао; и, додуше, ја нисам хтео, ал’ мати је навалила: само фишкал, фишкал.

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек. Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица. Колико сам их сâм честити’ познавао.

— Тако је, и сам се надам, да ће од Тоше човек бити, добро се учи. Но кажи ми, Софро, како је с пазаром?

— Та оно иде полако, но рад би’ што веће да започнем. Рад би’ са платном. Ја додуше имам платно у дућану за свакидашњу потребу, ал’ ја би’ рад штогод „алагросо“, само да имам још с киме.

— Да видиш, то не би згорег било, ту је лепа цена у свој околини, само је далеко доносити.

— А откуд би сад најбоље било?

— Сада из Пољске, и то из Кракове.

— Јеси л’ онде био?

— Нисам, ал’ чуо сам од они’ који су онде били недавно, да је појефтинило платно; млого је израђеног.

— Па хајд’, да идемо.

— Не браним, хоћеш ми узајмити новаца?

— Шта збијаш шалу, кад знам зашто хоћеш платно, јер нећеш бадава да ти новац у сандуку лежи.

Господар Софра умилно се смеши.

— Па хајд’, хоћеш ли у компанију, ил’ сваки за себе?

— Сваки за себе, ал’ ћемо у скупу куповати, па онда код куће поделити.

— Хоћемо ли још кога с нами повести?

— Можемо Чамчу; штавише, можемо га онде имати, купиће и он нешто мало, а ми ћемо му нешто допустити.

— Па добро, кад ћемо се договорити?

— Можемо сутра, код мене, ил’ код тебе, но морамо и Чамчу позвати.

— На сваки начин.

— Е, сад смо опет нешто свршили; дакле сутра после ручка чекаћу те, а поручи Чамчи да дође.

— Дакле, доћи ћемо.

— Е, сад је време да идем, да видим шта се код куће ради. Збогом.

— Збогом. Дакле, сутра.

Господар Софра оде. Дâ на знање госпођи Соки да ће сутра после ручка доћи Кречар и Чамча на уговор, па после да приправи вечеру, јер по свој прилици биће дуга разговора, те после подне провући ће се до вечере.