Večiti mladoženja/IV
Sutradan posle ručka eto Krečara i Čamče kod gospodara Sofre.
Već su tu. Klopkaju na vratima.
— „Herajn“.
— Na zdravlje ručak, Sofro! Eto nas kod tebe, — reče Krečar.
— Na zdravlje! Sedite. Soko, idi malo onog boljeg vina pošalji, pa i kafe.
Gospođa Soka iziđe; ona je njega razumela.
Kad je gospodar Sofra kakav dogovor imao sa stranima, onda je gospođa Soka morala napolje ići, a znak je njegov po pogledu primala.
— Šta ima novog?
— Ništa, došli smo da se o onom jučerašnjem porazgovaramo.
— E dobro, dakle kako mislite sa tom Krakovom?
— Neka Čamča kaže.
Čamča je u mladosti više puta bio kao kalfa sa svojim principalom u Krakovi, pa je Poljsku unakrst poznavao.
Čamča će biti đeneralštabler ovog trgovačkog pohoda. I on će nešto profitirati, a ovamo praviće o njihovom trošku putešestvija, a to je život za njega.
Sad će Čamča svoj plan predložiti.
— Dakle da vam kažem. Tu treba kapitala bar dvaest hiljada forinti. Jeste li za to?
— Jesmo, biće i više, — reče gospodar Sofra.
— Ja ću za sebe uložiti samo jednu hiljadu forinti, a vaš će biti sav putni trošak; zato ću vas ja svud gde treba voditi.
— I to je dobro, — reče Krečar.
— Za sve to trebamo troja jaka kola sa arnjevi; u svaka upregnuti po tri jaka konja.
— I to će biti.
— Dalje, treba četvrta kola, putešestvena, na kojima ćemo sedeti mi sa kočijašem. U ova kola spremićemo ranu i piće za put.
— To se razume, i ta kola moraju biti sa arnjevi, — odgovori Krečar.
— No, da se putni trošak isplati, to će ovako biti. u Poljskoj je vino skupo, pa da ponesemo jednu petorku fina vina, ne vina, nego „auspruha”, i to starog. Kod nas možemo dobar stari „auspruh” dobiti, akov po sto forinti, a takovi plaćaju velikaši u Poljskoj najmanje pet stotina forinti za jedan akov. Eto profita!
— Pravo kaže Čamča, tako je, nabavićemo i to.
— No treba još nekoliko flaša za koštaljku poneti, da bure ne otvaramo.
— Ni to ne sme faliti.
— Pa onda treba da se četrnaest dana prepravimo za put, da se što pre krenemo, da stignemo na godišnjak — vašar u Krakovu.
— I to je u redu, upadne Krečar.
— Drugo baš ništ’, samo još novac, pa je sve gotovo.
— Dakle hoćemo li, Krečaru?
— Svršeno je.
— Daj ruku.
— Evo, ja nosim deset hiljada!
— Ja dvadeset.
— I ja dvadeset.
— Ja trideset.
— I ja trideset.
— Daj ruku.
— Evo.
Gospodar Sofra pljesne Krečarevu, i dogovor je svršen.
Sad se razgovaraju o konjima, kolima, dugačkim platnarskim sanducima, o „auspruhu”; njih dvojica, gospodar Sofra i Krečar, staviće iz svog podruma, ne treba da kupuju. Tako u razgovoru nastupi veče i večera je tu. Svi zasednu. Tu je i gospođa Soka sa celom porodicom. I Milan šegrt dobio je dole mesto. Kod gospodara Sofre i šegrt za trpezom ruča. Mati se tek katkad digne da nadgleda, a Lenka i Pelagija služe. Tu je i Pera. Katica sedi do Šamike, „malog fikala”. Jelo se nosi, večeraju, „mali fiškal” neće da jede, barljija, Katica ga kori, inate se, a stariji u razgovoru na njih ne gledaju. Večera nije velika, samo tri jela, a pre trećeg Milan će ustati i zahvaliti se, jer šegrt za večeru trećeg jela nema. Još malo pa će se dići Katica i Šamika, i, poljubivši svima ruku, udalje se na spavanje.
Sad otac oslovi Lenku da i ona sedne, i dâ doneti „auspruha”.
Donesu ga. „Auspruh” od deset godina, miris, slast, snaga osobita. Domaćin sipa.
— Hoće l’ biti, Čamčo, ovaj dobar za Poljake?
Čamča košta.
— Osobiti.
Košta Krečar.
— O osobito dobar, i ja imam takvog istog, možemo ih smešati.
Kad se malo podgrejaše, dođe domaćinu volja da se malo popeva.
— Ded, Lenka, popevaj! Znaš one moje.
Lenka je već znala šta otac želi, namesti malo usta, pa započne.
tihoj pustinji”...
Pelagija joj pomaže, ali visokim alto tonom, dakle dva alta; mati tiho pomaže, počne iz ženskog soprana, pa opet pređe u alto; sad već tri alta. Ali kad se gospodar Sofra uspali, u desnoj ruci drži čašu sa „auspruhom”, ali ne onaku „šampanjersku” već pravu čašu, pa počne i on izvijati, pa dobije volju i Krečar, i Čamča, pa izmešaju glasove, jedan udari u bariton, a drugi u bas, pa se sastave opet u alto — užasan diskant. Sirota Lenka usiljava se svakako, al’ su ih muški matori glasovi nadmašili, dok ne bude prinuđena pre svršetka umuknuti, i pred starcima kapitulirati, koji su, opet, zaboravili na Lenku, pa svaki po svom ćefu tera i glas menja. Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi!
A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô. Tako je pevala, kao slavuj pri kraju leta. Ta kad je čovek pogledao na Lenku, Pelagiju i pevajuće starce, tako je izgledalo kao kad čovek vidi u jedan mah kišu i dugu.
Kad se ispevaše, domaćin dâ znak da se deca dalje, a mati to sve izredi. Ostaše njih trojica i gospođa Soka. On je voleo kada ona do njega sedi, pa makar koliko I kakvih gostiju bilo; i kad posluškuje, i onda je njena stolica do gospodara Sofre, a prazna, pa kad dobije vremena a ona tek onda sedne.
Gospođa Soka, mada je bila lepa, ipak nije bila koketa nikada, i bila je sa svojim Sofrom sasvim zadovoljna; no i gospodar Sofra bi za nju život dao. u pređašnje doba, dok je gospođa Soka još mlađa bila, a gospodar Sofra tek imućan čovek bio, još ne bogat dolazili su poznati i prijatelji u kuću više nego sada, no gospodar Sofra mnoge je odbio, koji nisu znali obitelj njegovu uvažiti. Tako, bilo je koji su mu u kuću dolazili, pa pri čaši vina zbijaše s domaćinom šalu, koji je šalu rado primao, ali ne da se njegova važnost kao domaćina vređa. Tako, bilo koji, da se umile domaćici, počeše se gospodaru Sofri podrugivati, i svaki „krivonogim Sofrom” ga nazivali, da bi mu cenu kod supruge pobili. Onda bi se gospođa Soka namrštila, bacila bi „prezritelni” pogled na takvog deliju, a gospodar Sofra ućutao bi, i svojim ćutanjem protivnika prinudio da se udali, a posle dao bi mu na znanje da više njegov prag ne prekorači. Tada bi gospodar Sofra rekao: „Koji se mužu pred ženom potsmeva, taj nije kući prijatelj, tog ne treba više primati”.
Sedne gospođa Soka.
Puše i prelaze u razgovor sa jednog predmeta u drugi.
— Kako ti se dopada, Jovo, sadašnji svet? Je l’ kakva je razlika između pre i sada?
— Te kakva razlika!
— Kakav nam je sad magistrat, a kakav je bio pre; prijatelji smo svi troje, pa možemo slobodno govoriti. Sad za mito možeš sve dobiti. Kad je bio negda sudac Paprikić, pa Lovčanin, koji su bili u deputaciji kod Marije Terezije, pa se s njome razgovarali, pa kad dođu u magistrat, u dolami i ćurdiji, pa zlatan pojas, pa samurkalpak, — imao si što viditi. Grešnik već kad ga vidi dosta mu je; iz celog čoveka pravda virila. Al’ kad su ih birali, nisu za novce glasove kupovali, kao sad, neg’ mudrog i poštenog su birali. A pogledaj sadašnje, u fraku, navukli su taj lastin rep, jadni, isisani, noge kao dve tačke, a ovamo nikad ih ne možeš zajaziti. Na to gospodar Sofra uzdahnu.
— Nisu ni onda svi nosili dolame, nego kapute od trajdrota, na tri roga šešir, cipele na školu, brkovi obrijani. Može biti pošten čovek i u fraku i u trajdrotu, — upadne Čamča.
— U magistratu su bile samo dolame, tek ’dekoji „kupec” je nosio trajdrot! Eto kao ja i ti, Čamčo, — odgonetne Krečar. Tako donekle se još razgovarahu, dok jedared raziđu se.